Некадашњи свет није био невинији

ИНТЕРВЈУ: АНА РИСТОВИЋ, песникиња и преводилац

Али је начин живота био супериорнији, јер је данас наша приватност попут белог робља информатичке технологије, а на то смо добровољно пристали

Данас приватне информације младих људи чува интернет, као јавно добро (Фото: лична архива)

Многи ће са сетом читати „Књигу нестајања, Кратку шетњу кроз ишчезло” Ане Ристовић, у издању „Архипелага”, зато што је то збирка прича о предметима који више нису у употреби, а постојали су чак и до пре једне или две деценије. Чувају их можда још само они који путем тих ствари успостављају везе са самима собом, од пре, или са драгим људима из неког прошлог живота. Најпре ће песникиња написати овакво дело, дати објектима ауре нематеријалног, испунити их смисловима универзалне лепоте, удахнути им нови живот.

Илустрација: Архипелаг

Многе генерације сетиће се миљеа и шустикли својих бака, јамболија, цигарет-жвака, металних виклера, писаћих машина, ручних млинова за кафу, видео-касета, вокмена, ножева за отварање писама, притискивача за хартију… Они сасвим млади читаће ову књигу као неки историјски бревијар. Али, свака од ових прича о предметима садржи и личну приповест, исечак из живота који је са њим повезан, једно важно искуство са којим можемо да се поистоветимо.

Описујући предмете који су нестали из нашег живота говорите и о ишчезлим људима и навикама. У којој мери нас предмети одређују, па и повезују са неким сећањима и драгим људима?

Предмети које користимо нас одређују, али и описују нас, као и наше време, више него што мислимо. Оно што данашње предмете генерално разликује од предмета прошлости је – лакоћа. Предмети које смо користили пре двадесет, тридесет, четрдесет и више година, били су тежи, масивнији и предвиђени за дуже трајање. Данашњи су начињени тако да буду брзо замењиви, зато што их таквима предвиђа потрошачка култура и интерес капитала који каже: Купуј! Мењај! Троши! Шпорет није предвиђен да ти траје десет година, а камоли веш-машина или ауто. Некадашњи тепих само је снагатор могао унети у стан, данас купиш тепих и с лакоћом га из радње изнесеш преко рамена. У сваком подизању тешке слушалице телефона од бакелита било је нечег озбиљног, чак и када је био у питању само необавезан разговор. Предмети се данас праве таквима да нам олакшају постојање и функционисање и да нас ослободе од њих самих – јер им је век трајања краћи, као и издржљивост. Човек се, међутим, хтео то или не, везује за њих, и они представљају неизбежни део историје приватног живота. У њих су уткане приче наших детињстава, одрастања, важних тренутака. ,,Књигу нестајања” писала сам управо преплићући властито сећање о ишчезлим или полуишчезлим стварима са чињеницама и оним што је о њима запамтила историја.

Да ли је бивши свет несталих предмета био невинији од овог, да ли су људи били искренији и једноставнији, недостаје ли вам то доба?

Некадашњи свет нити је био невинији од данашњег, нити једноставнији, јер све зависи од нашег личног памћења. Сећање детета које је одрастало осамдесетих вероватно неће бити прожето горчином памћења тадашњих готово свакодневних рестрикција струје (о њима сам писала присећајући се петролеј-лампе) као ни дана када је, парадоксално, плата износила милионе динара, а њом си мало тога могао да купиш. Моји родитељи би се, да су живи, тог времена свакако сећали са извесном горчином. Ни људи тог доба нису били једноставнији ни искренији, него што су данас: људи су увек исти, и колико год да се свет цивилизацијски развија, човек у много чему није одмакао од оног пећинског. Оно у чему је једино некадашње време било супериорније у односу на данашње је доживљај времена и начин живљења. Јер пре двадесет, тридесет, четрдесет, педесет и више година, времена је заиста било више, живело се спорије и усредсређеније на детаље и суштину. Данас се живи расуто, парцијално, живи се у деловима, док нам свима драгоцено време сипи кроз прсте. Управо о томе сведоче и предмети о којима пишем, јер су својим постојањем обележили деценије, док нешто што је створено данас да би у наш живот унело лакоћу и једноставност постојања, питање je да ли ће трајати наредних десетак година, јер биће замењено новом, савршенијом лакоћом.

Уопште, шта вам од побројаних предмета, шта вам од некадашњег живота највише недостаје?

У ,,Књизи нестајања” писала сам о видео-касетама, флопи-диску, дописницама, писаћој машини, плеханим пепељарама, црвеним киосцима, уштирканој постељини, праћкама и гобленима, кредама, писмима, старим аутомобилима, платненим марамицама, полароидним фотографијима, хербаријумима и бројним другим стварима. Недостају ми не предмети, већ блиски људи којих више нема. На сваком предмету оставио је свој отисак управо неко.

Да ли је тај прошли живот био чвршћи, дефинисанији, као уштиркани чаршафи ваше баке?

Прошли живот је имао јасније одређене рубове и ивице – као слика коју си морао поставити у некакав масиван рам, као и уштиркана постељина или марамица коју је морало имати мушко одело у предњем џепу, или подсукња коју је тражила сукња под собом – али изнутра је био једнако крхак и трошан.

Шта, на пример, разликује некадашње клинце који су слушали касеташе, користили флопи-дискове, играли ластиш, писали новогодишње честитке, споменаре и чекали да двојник ослободи телефонску везу, од данашњих који уопште не познају такав свет?

У кога си заљубљен, кога волиш – крио је твој дневник, лексикон, поруке на папирићима размењене са другарицом из клупе, или усмени разговор са неким блиским. Данас приватне информације младих људи чува интернет, као јавно добро, и оне у једном тренутку могу да постану доступне свима. Нажалост. Наша приватност је данас попут белог робља информатичке технологије, а на то смо добровољно пристали, и чак свакодневно доприносимо његовом транспорту. Што је најгоре – уживамо у томе.

Како објашњавате разлику у писмима писаним сопственим рукописом, наливпером, од имјел преписке?

У књизи имам текст посвећен управо писмима која смо некада писали, руком, и слали их чак и људима у истом граду. Неупоредив је осећај ишчекивања писма да ти стигне, путовања нечијег рукописа до твојих очију, личног печата који неко остави на папиру и онда пролазиш тим трагом, као да ходаш по нечијим стопама у снегу до топле куће у којој ћете се једном већ срести уживо. Оно што садржи писмо писано руком, а што интернет никако не може пренети је време – време онога ко пише и време онога ко чека писмо. То време носи у себи слојеве личног и просторног памћења. Последња права писма која сам добила су писма која ми је моја тетка Оља слала у Берлин, док сам тамо живела годину дана (од 2018. до 2019. године). Наравно, и ја сам њој узвраћала писмима слатим у Београд. Та писма су ми значајнија од свих имејл преписки.

Обично се сматра да човек слаби духом ако се препусти сећањима. Какав је ваш став према успоменама, посебно лепим?

Као и свако, и ја волим успомене, али оно у шта сам дубоко убеђена је да су прошлост, садашњост и будућност једно, и да су у непрестаном преплитању. Што би рекао Елиот: „Време садашње и време прошло/Оба су можда присутна у времену будућем./А време будуће садржано у времену прошлом./Ако је читаво време вечно присутно/Читавом времену нема искупљења.” Мислите ли да ће данашњи паметни телефони некоме послужити за сличну носталгичну збирку?

Што се тиче вашег питања о данашњим стварима – и оне су већ део неке прошлости. Одавно чувам први модел мобилног телефона који сам користила, „сони”. Носталгија ће увек постојати, јер увек ће бити нечег што ишчезава и подсећа нас да нисмо вечни и да нисмо ми – ми, само у овом тренутку, већ да нас таквима чини много шта чега више нема.


Аутор: Марина Вулићевић

Извор: Политика

Приредио: Администратор

Сврха писања

1.

Открио сам, као и многи други,  да је готово немогуће озбиљно размишљати без писања. Писање бистри и изоштрава мисли јаче од пуког изражавања говором. Омогућава да своје идеје сагледавате објективније, готово као да су мисли друге особе. Написано можете преиспитати и одговорити себи да ли је истинито.

Међутим, чешће од тога да су вам идеје погрешне, открићете нешто друго, да не знате шта у ствари мислите. Наравно, имате неку магловиту представу и верујете да постоји ланац резоновања који води до одређеног закључка. Али, писањем ћете открити да такав ланац расуђивања углавном не постоји. У најбољем случају има много ломних карика и можда не води тамо где сте мислили да ће довести. Ово откриће је, наравно, врло непријатно, понекад чак и болно. У извесном смислу, лагали сте себе мислећи да сте добро размислили о теми, кад оно испаде да сте само копирали мисао другога.

Овај процес захтева силну искреност, јер нико не воли да буде глуп. Или не знате шта мислите, у ком случају се осећате глупо, или се испоставља да оно што сте сматрали својим мишљењем заправо нема смисла, логично је недоследно и углавном копија, па опет испадосте глупим. Међутим, награда за сав овај исцрпљујући рад је јасноћа и једноставност. Сада имате ланац резоновања тамо где сте, марно, тражили слабости и пропусте. Следећи корак је допустити другима да провере како сте резоновали – објављивање.

2.

Срећан сам када други уживају у мом раду и када могу да понудим ново становиште, али за мене је критика сопственог мишљења најзахвалнији део објављивања. Што рекох и на Твитеру: “Не пиши да би критиковао друге, пиши да би други тебе критиковали.”

Ако вам је стало да сутра грешите мање него што сте данас, морате заузети овај екстремни став према критиковању. То ће се показати у вашем писању и начину на који изражавате мисли. Ако желите да вас сматрају умним човеком, артикулисаћете своје идеје на умерен начин тако да се и други с њима могу сложити. (Ово је један од главних проблема које имам са савременим интелектуалцима за које ми се чини да су увек “неутрални”.) Ако тражите истину, истакнућете најекстремније и најрадикалније последице својих идеја, управо зато што се други неће сложити с њима и што ће вам рећи у чему грешите.

Добар пример је разговор о расподељености интелигенције (не IQ-а) који често водим са оцем. Угрубо: он верује да је већина превише глупа да би разумела сложену мисао; за њега се ово односи чак и на људе који не увиђају важност слободе говора (стварна слобода говора без „све док“). С друге стране, мислим да је разлика између умова људи углавном квантитативна (брзина и памћење) и да скоро свако може да разуме сложену мисао ако уложи време и труд. Код мене се ово односи чак и на квантну физику.

Не хтедох да с родитељем улазим у расправу (то је друга и дуга прича), али јасно је да су наши ставови сасвим супротни. То је зато што смо обојица изнели крајности својих теорија. Да је њему или мени било стало до консензуса и коректности, навели бисмо друге примере: отац је могао је да каже да људи не могу да разумеју сложене системе попут капитализма, а ја да су људи способни да разумеју чак и класичну физику.

Онда би неслагање изгледало много мање озбиљно. Неки би чак рекли да је разумевање функционисања капитализам теже од разумевања класичне физике.  И изгледало би као да смо много ближи проналажењу заједничког језика. Али тако бисмо били само даље од проналажења истине, јер наше неслагање није толико јасно и очигледно колико би могло бити, што доводи до још горих критика.

3.

Начин изражавања идеја који заступам можда личи на умишљеност, али ја не трагам за слагањем, као већина, већ за истином. Изношење крајњих консеквенци одређеног мишљења није ароганција, већ вид интелектуалне искрености. Њоме су вам идеје широко отворене за критику, па је изгледно да ћете нешто научити. Већа је и вероватноћа да ћете изгледати глупо, али то је цена коју морате бити спремни да платите.

4.

Инхерентна неповезаност разговора отежава уочавање празнина у разумевању и расуђивању, што важи како за саговорника тако и вас.

Разговор с неким о сопственим идејама супериорнији је од писања само под два услова. Прво, ако сте већ пуно размишљали о својим идејама на одређену тему и преиспитали низ расуђивања, што је, као што рекох, најбоље урадити у писаном облику. И друго, ако је саговорник паметан, такође промишљао исту тему и вреднује истину више него слагање. Ако и само ако су оба ова услова испуњена, разговор може бити плодотворнији у изоштравању мисли него што је писање о њима. Постоје и друге предности разговора у погледу стваралаштва, импулса који подстичу на размишљање и надахнућа, али за дубоко размишљање о предмету писање је моћније средство од разговора.

5.

Свако ко чита књиге а нарочито класике биће донекле обесхрабрен да објављује јер су ти људи били тако паметни. Сваку вашу идеју вероватно је боље изразио неко други (највероватније чак и Платон, јер је, како неки сматрају, сва западњачка филозофија само низ фуснота уз његова дела). Тако Ален Фарингтон рече, да:„Класици су класици јер су били много паметнији од нас и скоро да пожелимо да су још увек ту и нама идиотима говоре шта да радимо.“

Иако се сасвим и свим срцем слажем с Фарингтоном и можда једног дана се усудим да запишем своја размишљања на тему зашто смо „глупљи“ од предака, становишта сам да овакво схватање није нужно обесхрабрујуће. Напротив. Јер како наши савременици интелектуалци, благо речено, нису дорасли задатку, то би требало да буде подстрек за све остале. Сматрам да питање

“Да ли су паметни људи одувек тако глупи?”

за одговор има изричито: не. Стојимо на раменима дивова, углавном недостојни великих дела из прошлости. Али то не значи да их се не можемо удостојити. Ви (и ја) можда не поседујемо Ничеову храброст или Платонову мудрост, али наша је одговорност да њиховим мислима удахнемо нови живот – да их наново промишљамо – а пошто великана више нема, бесмислено је не усуђивати се.

6.

Не поредите се с класицима; они су мртви и не могу да нам реше проблеме. Ако вам треба самопоуздања, упоредите се са садашњним интелектуалцима и видећете да је друштву потребна свака могућа помоћ. Запамтите, „у земљи слепих једнооки је краљ“, и једно је сигурно: остало је врло мало двооких.

Сваки пут кад се разочарам у своју способност размишљања и артикулације мисли, што се често догађа, бацим поглед на данашње интелектуалце и сетим се Буковског: „Морао сам да наставим јер су били тако лоши, не зато што сам ја био добар; и још увек нисам тако добар, али они су и даље веома лоши.”

7.

Овај есеј је мој начин да кажем: Почните да пишете! О предмету ћете научити колико и о себи. Бићете згранути колико често се варате кад помислите да сте нешто разумели. И кад напишете биће: „Ох, је ли то разлог зашто то мислим? Нисам знао.”

Процес је узбудљив, изазован, застрашујући и понекад болан, али пре свега вреди. А једног дана, и ви и ја ћемо можда моћи да читавши велика дела из прошлости осетимо да смо њихова достигнућа поздравили и подржали одржавајући њихове идеје у животу, а можда неке од њих чак и домислили.

Хвала вам што прочитасте мој есеј.

 

Аутор: Свен Шнидерс, аутодидакт, Беч, Аустрија

Извор: 

За СКЦ “Ћирилица” Београд превео, уочивши наслов на Hacker News-у: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Дебијан Линуксу


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.