Годишњица пада Дубровачке републике

На данашњи дан, 31.јануара 1808. прокламацијом маршала француске окупационе војске Огиста Мармона престала је да постоји Дубровачка република (Respublica Ragusina; 1358 – 1808 ).

Конте Медо Пуцић, властелин дубровачки, граф загорски, витез јоанитски, коморник Њ.К. величанства шпанског младенца Војводе од Парме, члан Римске Академије од Квирита и царског и краљевског Бечког Друштва за истраживање и сачување старина, писао је да је Дубровник “ПРВА СРПСКА РЕПУБЛИКА”, да он нема ништа ни са Далмацијом, а камоли са Хрватском, него најприје са својим природним херцеговачким залеђем. Конте Пуцић је сматрао да је живот Дубровника без Херцеговине немогућ. Херцеговина је, у дугом историјском трајању ове чудесне републике под заштитом Светог Влаха, давала и обнављала животну виталност Дубровника (Св.Владика Николај) , док је Дубровник, као херцеговачки прозор у свијет, неке наше најумније главе упутио према Бечу, Риму, Паризу, Москви..
Но, можда се тај чудесни прелаз са херцеговачког камена у медитеранске предјеле сажима у ријечима дубровачког грофа Луја Војновића: „Оно каменито море што зовемо Херцеговином, пошто је на махове створило височине, гудуре, провалине и кланце, одморивши се од брда до брда разгалином каквом, подиже се к југу још једном, као да ће небу под облаке, али се наједном спушта и шаље мору дуги вал. На сусрету ојачава се реса зимзеленим биљем: – то је Срђ и дубровачка обала.
На тој обали, на рубном простору иза којег се пружа узбуркана јадранска пучина, у свега два километра обима, издалека тако мален, а огроман када се на њега крочи, сада је лежао разочарани Госпар – Дубровник. Када се сјетих његовог херцеговачког залеђа, оног каменитог мора, за свега неколико тренутака изгубих слику бесмртне Републике. Пред мојим очима није био ни трговац, ни државник, ни писац нити математичар. Само једна тужна слика једног старог монарха у златним одорама, који се није питао ни са својим животом. И гледајући ту слику Дубровника, пред чијим бедемима круже крузери и једрилице, у чијим улицама сједе Енглези, Њемци и Италијани, на чијем се Страдуну сада говори преименованим језикoм, – осјетих задах огромне празнине. Апсолутна већина његовог становништва били су Срби римокатолици. И сада, стољеће касније, од Срба римскога закона, није остао нико.
Остале су успомене да су ту били неки људи: један Гундулић, један кнез Пуцић, конте Војиновић, Матија Бан, Валтазар Богишић, Фабрис, Решетар, Грацић..Сви они, за живота, били су Срби. Послије смрти, усмрћени су по други пут. Њима је одузето право да буду Срби; забрањено је да буду упамћени као Срби. Наређено је да се њихова српска крв, њихова српска мисао, њихова српска мисија и српско дјело, – избришу из повијести. Тек кад су умрли, они су „постали“ оно што никада нису били. Суочавање са овом тужном и језивом чињеницом, оставља биљег на души српског народа. Ова рана боли више него да су Срби римскога закона, у Дубровнику, побијени. А није да нијесу убијани. Њих убијају свакога дана: убијају их хрватски квази-повјесничари, вршећи преименовање њихове народности; и убијамо их ми, својом толеранцијом, својим трпљењем, својом индиференцијом. Они их убијају чињењем, а ми нечињењем. Први пут у својој историји, стварањем Бановине Хрватске 1939. Дубровник је ушао у хрватске административне границе.
Наше је да памтимо насљеђе дубровачких Срба католика. Дубровник је био и остао наш.


Аутор: Раде Црногорац

Зашто Дубровник не доби аутономију?

Ово је део писма, који је прота Стева Димитријевић (1866-1953) једанаест месеци пред своју смрт послао почетком јануара 1953. године Петру Момировићу (1907-1993), историчару уметности, у Нови Сад, честитајући му уједно и Божић.

„Разделили су нас у своје време из Москве на две нације, српску и црногорску, па Србију још онда, поред оцепљене Македоније, још и на две аутономије, Војводину и Космет. У Космету воде реч шиптари, ћирилица се, кажу, у Босни и Херцеговини у службеној преписци изгубила.
Хрватска доби чак и Дубровник. Кад се почело са аутономијама, зашто он у природном географском саставу са Црном Гором не доби аутономију, коју је по свему заслужио? Мало је смешно да су Дубровник, Требиње и Херцег Нови у три разне републике, а могао би се, тако рећи, из једнога у други каменом пребацити и да Дубровчанин, кад жели да иде у своју централу Загреб, мора у свој дужини Босанско-Херцеговачку републику да прође.
Све је то да се српски народ даље цепа и слаби. Нису га доста окресале бугарске и аустро – немачке окупације са искореничким неронством и вандализмом Павелића, него му треба ка памук крв исисати.
Заговорих се, молим те поцепај или спали ово писмо пошто га прочиташ“.
+++
ПРОТА СТЕВА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1866-1953)

Ово је део писма, који је прота Стева Димитријевић (1866-1953) једанаест месеци пред своју смрт послао почетком јануара 1953. године Петру Момировићу (1907-1993), историчару уметности, у Нови Сад, честитајући му уједно и Божић.

Петру Момировићу је прота Стева био председник испитне комисије на матури у Битољској богословији 1926.године и касније његов велики добротвор. За време Другог светског рата Петар, рођени Јагодинац, је био вероучитељ у Протином родном Алексинцу и много је помагао проти Стеви око радова у воћњаку, винограду, пчелињаку, као и на њиви, јер је прота Стева био и велики ратар. Касније , када се после рата Момировић са супругом преселио у Сарајево, где је радио у Земаљском музеју и био појац, прота Стева му је све до своје смрти слао воће, највише грожђе, кромпир, пасуљ, лук и још много тога од намирница и то возом.

Петар га је једном приликом, у једном писму, које сам нашла код баке Наде, најмлађе Протине сестричине, 1950.године, питао за савет да ли да упише студије историје уметности у Београду, молећи га притом да му препоручи одређену литературу , јер је мало био танак у знању из неких области.
И Петар је зваршио историју уметности и био је један од најзнаменитијих историчара уметности у Војводини. Радио је као директор у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду све до своје смрти. Академик Дејан Медаковић га је изузетно ценио и звао га је, како ми је рекао јеном, Чика Пера.
Пошто сам у Архиву САНУ пронашла још неколико Периних писама упућених проти Стеви, пало ми је на памет да позовем Архив Војводине и питам да ли у њему постоји архивска грађа Петра Момировића, јер сам веровала да се у њој чувају и Протина писма, која је он писао Пери. На моју срећу, наишла сам на изузетну госпођу, архивисту високог ранга, у том Архиву Леонилу Павловић и питала сам је да ли може по ћерки мога девера Мариани, која је тада била студент виолине у Новом Саду, да ми пошаље Протина писма, писана Пери. И заиста сам се изненадила када је г-ђа Лионела моју Мариану дочекала са већ ископираним Протиним писмима, међу коијма је било и ово чији један део сам овде сада представила. Има још интересантних Протиних писама упућених Пери, која ћу такође овде презентовати.
Петар Момировић је много задужио Нови Сад и културу Војводине уопште својим радом, прикупљајући много драгоцене грађе од изузетног историјског, културног и уметничког значаја, као и својим писањем изузетних књига. Срамно је што годинама нема његове бар једне фотографије на Википедији.
Пише, Зорица Пелеш, публициста и биограф Проте Стевана Димитријевића