Први роман Достојевског – „Бедни људи“

   Први роман Достојевски је писао нешто дуже од девет месеци и објављен је под називом Бедни људи“ 1846. године у часопису „Петроградски зборник“. Тада славни критичар, Бјелински је похвалио овај роман и одао признање 25-годишњем Достојевском прогласивши га новим Гогољем.

     Једну од најкомплетнијих анализа овог романа дао је пре 9 година професор Александар Јерков, управник Универзитетске библиотеке у Београду: Реч је о књизи која је позната по том лепо пронађеном називу Бедни људи и која је први роман Достојевског, а заправо критичари руске књижевности кажу да је у епистоларној форми, то ће рећи састоји се од писама.

    Два главна јунака размењују писма, један део је једна врста дневничких забележака о њиховом животу. Роман се зове  Бедни људи“ што нас већ мало унапред потресе, због тога што говори о једној неоствареној и драматичној љубави између два сиротана: о једној чаробној девојци којој се догодило да је један моћан и имућан човек заведе – а то су та времена када су постојала посебна правила и тада жена више није могла бити девојка у том друштву, него више није могла припадати ни девојкама ни удатима, нашла се негде између – и једног писара, једног малог чиновника који се представља као да јој је некакав даљи рођак, што он у суштини није, него је он у њу заправо заљубљен, који нема довољно средстава ни да себе издржава, али је спреман да онако херојски, витешки да  све што има на овоме свету да би помогао овој девојци. Јер он, онако како то љубав може човека да овласти види у њој не посрнулу, пропалу девојку, него види у њој једно чаробно биће коме све што постоји на овоме свету треба дати, јер она то заслужује.

    Она је достојанствена, она неће да буде љубавница, она неће да буде љубавница ни тог човека са којим је већ имала неки догађај, јер она је просто једно биће бољих моралних вредности и не пристаје на мање од целине живота. А он је несрећан јер не може да јој понуди ни да је издржава, а некмоли да јој понуди такву целину живота.

    Снага љубави, лепоте осећања прикази колико се они муче, та скромност и у тој скромности је заправо људска врлина, натераће на крају читаоца да помисли: А зашто ја читам ове јефтине романсе, ову површну литературу  које има на сваком кораку, а не читам ремек дело светске књижевности једног Достојевског које се чита, али, знате шта, 120 страна овако да прођете код њих; једна савршена фабула, један савршен заплет, једна права прича, и притом једна потресна романса чији крај нећу да вам кажем јер ову књигу морате да прочитате, јер то је једна од оних књига које су Достојевског учиниле Достојевским.

    По моделу ове главне јунакиње Достојевски је после у роману Идиот“ направио своју чувену Настасју Филиповну која има исто такву прошлост као ова девојка, али која је своју судбину шчепала у обе своје руке и која влада свим мушкарцима са којима дође у додир и нико од њих јој није раван и не може да задовољи њено праведничко хтење на то да жена има право на све. А по моделу овог главног јунака би се заправо могао видети један траг или један аспект дилема које постоје у Браћи Карамазовима, и у другим његовим јунацима, па чак и у самом кнезу Мишкину, у тој жељи да се самопонизите, да се свему томе предате.

    То је једна књига која одговара духу тренутка, мали роман, да се прочита за један чаробан викенд и да се не заборави.

 

Весна Арсић

“Интервју” са Достојевским

Ова година је посвећена Фјодору Михаиловичу Досојевском, јер се навршава 200 година од његовог рођења и 140 година од његове смрти. Многи су проучавали његов живот и дело и већина се слаже у томе да неке мисли овог писца делују пророчки, јер се са данашње дистанце много тога што је Достојевски предвиђао до данас и остварило.

Професор за културу и друштво Русије и проректор за спољне односе Универзитета Сент Гален  у Швајцарскојдр Урилц М. Шмид је један од многобројних аналитичара Достојевског, али који је на оригиналан начин представио нека размишљања Фјодора Михаиловича – кроз замишљени интервју који би се водио данас са њим да је жив.

У прилогу вам преносимо овај замишљени интервју са оригиналним цитатима руског књижевника.

Весна Арсић


ЕКСКЛУЗИВНО – Интервју са Достојевским: У савез са Русијом једног дана ће ући сви православни Словени и Цариград ће припасти нама

Велики романописац је по многобројним политичким питањима имао поентиране позиције. Сви одговори у тексту су оригинални цитати Достојевског

Фјодор Михајлович Достојевски

Рођендан Фјодора Достојевског се ближи, по 200-ти пут. Његово дело је актуелније него икад. Велики романописац је по многобројним политичким питањима имао поентиране позиције. Сви одговори у тексту су оригинални цитати Достојевског.

Фјодоре Михаиловићу, 2014 је Русија анектирала Крим. Како оцењујете тај догађај?

Недавно сам нашао један чланак о Криму у Московским Новостима. Тамо формулишу смелу мисао да Татаре не треба штедети, него их треба депортовати а на њихово место требају Руси ово полуострво да колонизирају. Од целог сам срца сагласан, јер већ одавно размишљам о “кримском питању”. А ако (наравно етапно) насељавање Руса буде захтевало ванредне издатке државе и онда се мора у сваком случају одлучити за то. Али једно је свакако сигурно: ако Руси не заузму то место, онда ће се тамо Жидови уврежити и све упропастити темељно…

Пандемија је и у Русији проузроковала повећање државних издатака. Шта саветујете по овом питању?

Моја мисао, моја формула гласи: ако желите да у једној држави, која је прошла кроз извесне потресе, остварите добре јавне финансије, онда мислите мање о тренутним проблемима а више о оздрављењу корена – и тако ћете остварити уравнотежени буџет.

Турци и Руси имају подужу историју ратова. Председник Ердоган је недавно опет претворио Хагиа Согфиу у џамију. Како Русија у тој ситуацији треба да се понаша? Да ли треба да брани православну Византију?

Наравно, Златни Рог и Константинополис, све ће то припасти нама, али не освајањем или насиљем. Десиће се то просто само по себи, кад за то дође време.

У чије име, у име ког моралног права данас Русија може да захтева Цариград? Па као вођа, заштитница и чуварица православља. У тај савез ће једног дана, напокон, да уђу и православни европски Словени, јер ће спознати да ће се без ове огромне уједињујуће снаге можда опет изгубити у међусобним борбама и сукобима.

Односи између Европе и Русије су одрживо оштећени. Зашто је то тако?

А шта је Русија протеклих векова радила ако не служила Европи, можда чак више него себи самој? Ох, народи Европе појма немају колико их ми волимо. Бити прави Рус значи: стремити финалном решавању европских противречности, показати европској меланхонији излаз у руској души и изговорити можда последњу реч једне велике, свеопште хармоније, једне братске, коначне сагласности свих нација у јеванђеоској поруци Христовој.

После Бреxита је ЕУ у кризи. Како оцењујете пројект европског уједињења?

Не поседујући инстинкт пчела или мрава, који беспрекорно и прецизно граде своје кошнице и мравињаке, људи желе да изграде нешто попут непогрешивог људског мравињака.

Односи између Немачке и Русије се, после убиства једног чеченског опозиционара у Берлину и тровања Алексеја Навалног, налазе на самом дну. Како Ви доживљавате Немачку?

У Немачкој ме пре свега запрепаштава глупост народа. Немци су бескрајно глупи, просто несхвативо глупи. Са друге стране ми смо изградили нацију, заувек зауставили Азију, бескрајних се мука намучили -знали смо да их истрпимо- нисмо изгубили руску мисао која ће обновити свет, ми смо је оснажили, напокон истрпели смо Немце а упркос свему је наш народ бескрајно пуно виши, племенитији, часнији, наивнији, способнији и обузет другом. највишом, хришћанском мишљу, коју Европа у свом трулом католицизму и свом тупавом, контрадикторном лутеранизму не разуме.

А како гледате на Швајцарце?

Ох, како је глупо, тупо и ништавно то племе! Буржоаски живот у тој отрцаној Републици је развијен до нец плус ултра. У влади и целој Швајцарској постоје само партије и вечна распра, пауперизам, ужасавајућа осредњост свуда. 

У Вашем делу сте само једном, en passant, поменули Карла Марxа иако је скоро па Ваш исписник. Како оцењујете марксистичку филозофију и њену револуционарну реализацију?

Социјалисти не иду даље од свог трбуха. Чак се диче тиме: чизме су битније од Шекспира, треба се срамити приче о бесмртности душе итд.

Без трунке оклевања смо прихватили социјализам као коначно решење за уједињавање свих људи. Као постигнути циљ смо прихватили нешто што је врхунац егоизма, врхунац нељудскости, врхунац економског бесмисла и запуштања, врхунац потирања људске природе, врхунац уништавања сваке слободе човека – и све то нам уопште није сметало. Толико смо се удаљили од наше руске земље да смо изгубили свако схватање колико учење социјализма противречи руској народној души. Сем тога уопште не поштујемо руски народни каракетр него чак и верујемо да руски народ нема никаквог карактера. Чак смо заборавили да о народу мислимо и у деспотској смо смирености били убеђени да ће наш народ све одмах прихватити што му наредимо.

Кад већ тако газите по социјализму, да ли сматрате да онда либерализам нуди боље перспективе?

А шта је либерализам, уопштено говорећи, до напад на садашњи поредак ствари? Зар није тако? Либерали иду тако далеко да саму Русију негирају, мрзећи и бијући тако сопствену мајку. Свака несретна и негативна руска појава изазива смех код њих и буди им тријумфалистичке осећаје. Они мрзе националне традиције, руску историју, све. Ако има икаквог оправдања за њих, онда се оно може наћи само у томе што они не знају што чине а да своју мржњу према Русији сматрају посебно обећавајућим либерализмом.

Да попричамо мало о религији. Ви сте убеђени припадник руско-православне вере.

Рус не зна ни за шта вишег од Хришћанства а и не може себи ништа височије замислити. Он сву своју земљу, сву своју заједницу, целу Русији зове – Хришћанство. Размислите ипак о православљу: оно не постоји само у црквеним обичајима, оно је живи осећај који се код нашег народа претворио у животворни елемент. Без овог елемента ни једна нација не може живети.

Шта мислите о осталим конфесијама и атеистима?

Римо-католицизам је гори од атеизма. Да, то је моје мишљење! Атеизам проповеда нулу, а католицизам иде још даље: он проповеда искривљеног Христа кога је сам порекао и оскрнавио, проповеда Против-Христа! Он проповеда Антихриста, кунем Вам се! Римо-католицизам верује да Црква, која није моћна свестка држава, не може опстати на овој земљи и вапи: Non possemus! Мишљења сам да католицизам чак није ни религија, него посве очигледни наставак Западног Римског Царства и да је све у њему прожето том идејом, почевши од вере.

На место хиљадугодишњег римског католицизма ће, вољом Провиђења, наступити препорођено источно Хришћанство.

Шта је у Русији боље ?

Ако игде видим семе и идеју будућности, онда само код нас, у Русији. Зашто управо код нас? Јер код нас, у нашем народу, и то у преовлађујућем броју, се до сад одржао принцип да је земља све, да народ све из земље и од земље добија. Најбитније је да је то нормални људски закон. У земљи, груди, се скрива нешто сакраментално.

Деца морају бити рођена на груди а не на плочнику. Касније се се може и живети на плочнику, али родити се и одрасти већина нације мора на земљи, на груди, на којој расту жито и дрвеће. Јер се код нас, у нашем народу, одржао тај принцип, да је земља све, да народ све из земље и од земље добија.

Ви сте један од најуспешнијих аутора светске литературе. Шта чини добру књижевност ?

Поезије потребује страст, неопходна јој је сопствена идеја и обавезно енергично уздигнути кажипрст. Равнодушност и верна репродукција ставрности буквално не доноси ништа и -што је важније- не значи ништа. Таква уметност је сувишна: једноставан, каткад и минимално пажљиви поглед ће у стварности пуно више открити.

У последње време се захтева да људи, због изазова промена климе, популизма и пандемије буду “wоke”. Каква је Ваша позиција о томе?

Истина није ван тебе, него у теби; пронађи се у самом себи, потчини се самом себи, преузми контролу над самим собом и увидећеш истину. Ако победиш самог себе, ако радиш на самом себи, бићеш тако слободан како никад ни сањао ниси и започећеш велико дело, ослободити друге и видети срећу, јер ће ти живот бити испуњен а ти ћеш напокон схватити твој народ и његову свету истину.

Аутор: Проф. др Урилц М. Шмид, професор за културу и друштво Русије и проректор за спољне односе Универзитета St. Gallen  у Швајцарској

Превод: Мирко Вулетић

Извор: Neue Zürcher Zeitung (NZZ)

Пренето са: ИН4С

Смрт и сахрана Достојевског

На данашњи дан, 9. фебруара, пре 140 година, у Санкт Петербургу је преминуо Фјодор Михаилович Достојевски, руски и светски књижевник, данас класик, у односу на чија дела се мере уметнички домети свих потоњих писаца.

Једна од његових ћерки, Љубов Достојевска детаљно је описала последњи дан свога оца, као и сахрану и догађаје око ње.

Фјодор Михаилович Достојевски је преминуо од крволиптања, пошто је на једном породичном ручку његова сестра вршила уобичајени притисак на њега да се одрекне свог дела наследства. О тим последњим часовима она пише:

„Као и увек у тешким животним случајевима, он се обрати Јеванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала. Скривајући сузе мати прочита гласно: „А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени!“ А Исус му одговори и рече му: „Не заборављај ме, јер тако нам треба испунити сваку правду“Чувши те Исусове речи отац се замисли за часак, а затим рече својој жени: „Јеси ли чула? Не заборављај ме! Мој час је дошао, треба да умрем!“

Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. „Децо моја не заборавите никад ово што сте чули,“ рече нам својим слабим гласом. „Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим, али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред вашим оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина.“

Љубов се сећа да је три године раније њен отац држао говор над гробом песника Николаја Њекрасова и да је рекао својој жени: „Молим те, сахрани и мене у исто гробље. Не желим да свој вечити сан боравим на Волкову, поред других руских писаца. Завидели су ми и својом мржњом загорчали цео мој живот. Желим да се одморим поред Њекрасова који је према мени увек био добар, који ми је први казао да имам талента и који ме није заборавио док сам био у Сибиру. Међутим, није му се остварила та жеља. Калуђерице манастира Новодевичје, где је сахрањен Њекрасов нису имале слуха ни за жељу великог писца, ни за скромно материјално стање његове удовице, већ су тражиле врло високу цену за ту услугу. Али је зато братство манастира Александра Невског понудило да организује и сноси све трошкове око опела које би се свечано одржало у њиховој цркви.

Љубов Достојевска даље пише: „Сутрадан у петак, гомила обожавалаца Достојевског, од самог јутра, беше испунила наш скромни стан. Гомила је била шаролика: писци, министри, студенти, велики кнежеви, генерали, свештеници, велике даме и сироте грађанке пролазили су одајући пошту поред Достојевсковог одра, чекајући понеки пут да дођу на ред читаве сате. У соби где је био одар владала је таква врућина да су се свеће за време панихиде гасиле. Величанствени венци од цвећа, украшени тракама, са дирљивим натписима, послати од разних друштава, министарстава и школа и који су имали да буду ношени на спроводу, беху донесени у тако великом броју, да се више није знало где да се метну. Мали венци и ките цвећа које су доносили Достојевскови пријатељи бише положени поред ковчега, у који је већ било стављено тело мога оца. Мој брат и ја, помагани од наших малих другова, дошлих да бдију са нама поред ковчега, раздавали смо преко целога дана цвеће непознатима, који су се тискали око нас.

Сутрадан, у суботу, огромна маса света испуни две улице, на чијем се углу налазила наша кућа. Са наших прозора могли смо видети море од људских глава  како се таласа, а изнад њега као мала острвца венце увијене у траке, ношене од студената. Мртвачка кола којима су посмртни остаци Достојевског имали да буду пренесени у манастир, беху стигла. Али обожаваоци не допустише, већ дочепавши се ковчега, и мењајући се уз пут, однеше га до манастира. Како је пут до манастира био дуг, а наше дечије снаге мале, то су нас породични пријатељи с времена на време узимали из поворке, метали на кола и возили дуж спровода говорећи нам: „Не заборавите никад величанствени спровод који Русија приређује вашем оцу“. Када се ковчег приближио манастиру, калуђери изађоше кроз велику капију у сусрет мом оцу. Ту почаст калуђери одају само царевима; одадоше је такође великом писцу руском. Још једном пророчанство моје мајке обистини се.

Било је већ доцкан за опело те га одложише за сутрадан. Ковчег би  положен усред цркве Светог Духа; после малог помена вратисмо се кући исцрпљени од умора и од узбуђења. Очеви пријатељи остадоше још неко време да посматрају мноштво народа, који је долазио да клекне поред ковчега и да се помоли. Вече се приближавало, било је мрачно; очеви обожаваоци и пријатељи разиђоше се мало по мало, спремајући се да сутрадан дођу на укоп. Па ипак, Достојевски не оста сам. Петроградски студенти га не напустише; били су решили да последњу ноћ коју је Достојевски проводио на земљи пробдију крај свога обожаваног учитеља. Шта су те ноћи студенти радили испричао нам је касније митрополит петроградски, који, по обичају станује у манастиру Александра Невског. Неколико дана после погреба мајка повевши и нас оде митрополиту да му захвали за величанствени погреб који калуђери беху приредили моме оцу. Митрополит нас благослови, а затим поче причати своје утиске са студентског бдења: „У суботу увече отишао сам у цркву Светог Духа да и ја одам пошту телу Достојевског. Калуђери ме задржеше на вратима рекавши ми да је црква, за коју сам мислио да је празна, пуна света. Ја сам се тада попео у малу капелу која се налази на другом спрату суседне цркве, а чији прозори гледају у унутрашњост цркве Светог Духа. Један део ноћи провео сам пазећи на студенте а да ме они нису видели. Они су се молили клечећи, плачући, јецајући. Калуђери хтедоше да читају псалме. Али им студенти отеше из руку Псалтир и стадоше читати псалме један за другим. Још никада нисам чуо да се псалми тако читају! Студенти су их читали са гласом који је треперио од узбуђења, свака реч била је изговорена пуним срцем. И причају ми да су ти млади људи атеисти и да мрзе нашу цркву. Какву је то магијску моћ морао да има Достојевски да их тако приведе Богу“.

На дан погреба, у недељу 1. фебруара, (по Јулијанском календару, прим. В. А.) сви обожаваоци Достојевскови који су били заузети преко недеље, искористише празнични дан и дођоше да се помоле за покој његове душе. Тихи манастир Александра Невског, који се налази на обали Неве и чини сам себе, са својим многобројним црквама, са своја три гробља, са својим вртовима, са својом школом, са својом богословијом и духовном академијом, читаву малу варош, још из ранога јутра би поседнут од огромне масе света. Видећи да маса расте свакога тенутка, да испуњава вртове и гробља, да се пење на споменике и ограде, сироти калуђери се уплашише и обратише се на полицију, која одмах затвори улаз. Они који дођоше доцкан остадоше на великом тргу који се простире пред манастиром и остадоше ту до краја укопа, надајући се да ће на овај или онај начин продрети међу манастирске зидове или бар чути погребне песме када ковчег буде пренесен на гробље. Око девет часова изјутра стигосмо и ми колима пред велики улаз и врло се зачудисмо видећи га затвореног. Моја мајка сиђе, у свом жалбеном велу са кола, и поведе нас за руку. Један полицијски официр нам пресече пут.

– Више се не може проћи!  изјави он строго.

– Како се не може проћи– упита зачуђено мати.  Ја сам Достојевскова удова и мене чекају у цркви да почну опело.

– Ви сте шеста удовица Достојевског која тражи да прође. Доста са лажима! Пустити више нећу никог да уђе,  одговори полицијски официр бесан.

Загледасмо се збуњени не знајући шта да радимо. Срећом, пријатељи су  изгледали наш долазак; они дотрчаше и дигоше забрану. Са много муке успесмо да прокрчимо себи пут кроз масу која је испуњавала манастир, а са још више да се угурамо у цркву набијену светом. Када најзад стигосмо до места одређеног за нас, опело поче и би врло лепо. Хор саборне цркве је певао, владике служиле и изговарале заупокојене молитве. Касније, на гробу, дође ред на писце; говори су изговорени, по обичају пред отвореним гробом и трајали су неколико сати. Пророштво моје мајке испуни се тако у целости  још се никад није у Петрограду видео толики погреб“.

Према процени, сахрани Достојевског је присуствовало 60.000 до 100.000 људи. Таква почаст одавана је само преминулим царевима. На његовом надгробном споменику пише: Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди. То је реченица из Јеванђеља по Јовану, коју је употребио као епиграф у свом последњем роману Браћа Карамазови”

Весна Арсић