Расписани конкурси Министарства културе и информисања

Министарство културе и информисања од 13.01.2021. године расписало је низ конкурса за суфинансирање пројеката  из области културе и јавног информисања, за 2021. годину.

Детаљне информације и потребни формулари налазе се на следећем линку:

КОНКУРСИ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА ЗА РЕГИОН И ДИЈАСПОРУ

СВИ КОНКУРСИ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА



Извор: Министарство спољних послова, Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону

Онлајн конференција у Америци: Тесла – икона дијаспоре

© Фото : Спутњику уступила Теслина научна фондација

Традиционална годишња конференција посвећена Николи Тесли, у организацији Теслине научне фондације (ТНФ) из Филаделфије, због актуелне епидемиолошке ситуације ове године одржаће се онлајн, 16. јануара са почетком у 12х по америчком, односно у 18х по српском времену.

Конференцију ће отворити оснивач и председник Фондације Никола Лончар.

„Тесла је икона дијаспоре – лакше је окупити наше младе људе, али и странце на Тесла сусретима него на било ком другом догађају, јер његова ‘магија’ не престаје ни данас, скоро осам деценија од када је напустио овај свет“, каже Лончар.

Окосница Конференције биће пилот пројекат „Оснивање Теслиних клубова“, који је Теслина научна фондација са седиштем у Србији  покренула у сарадњи са основном школом „Драгомир Марковић“ из Крушевца и „Бранислав Петровић“ из Слатине код Чачка, а уз мониторинг и логистику ТНФ-а.

У оквиру програма, сви заинтересовани имаће јединствену прилику да чују и неколико веома познатих и цењених људи који својим радом праве велике пробоје на светском нивоу, попут Герија Питерсона, инжењера, научника и публицисте, власника „Твенти фрст сенчри букс“, који је у оквиру своје издавачке куће издао највише књига посвећених Николи Тесли, Марка Ј. Сеифера, књижевника и историчара који је први урадио докторску дисертацију на тему Николе Тесле, браћу Корум који су свој живот посветили наставку рада на Теслиним патентима, посебно на бежичном преносу електричне енергије и који ће на Конференцији изнети своја најважнија открића и достигнућа.

До сада су се Тесла конференције одржавале у хотелу Њујоркер у Њујорку, у коме је Тесла живео последњих десетак година свог живота и где је и умро 7. јануара 1943.

ТНФ из Филаделфије увелико ради на програму увођења предмета о Тесли у школе Америке. Из Фондације истичу да су пронашли бројне начине да остваре овај циљ јер Америка нема централизован систем образовања. Осим на овом пројекту, Теслина фондација велику пажњу усмерава и на младе, талентоване људе широм света у жељи да прикаже свету снагу и моћ Теслиног народа, уједно спајајући сународнике у расејању са матицом.

„Тесла је важна спона како између матице и дијаспоре, тако и за повезивање са другим народима, као и појединцима који имају реалну слику и знају истину о Србима и страдањима нашег народа кроз векове“, наглашава Лончар.

Лепо је чути српски у Цириху

Соња Марјановић, млада челисткиња из Београда у Цириху је тек годину дана, али кроз разговор са њом стиче се утисак да је много дуже у Швајцарској. Добро говори немачки, што јој олакшава боравак, па се брзо уклопила у друштво на Универзитету уметности. Каже да сад ради на томе да научи и дијалект јер јој је интеграција врло битна. Град јој се одмах допао, живост је подсећа на Београд, који јој у ово доба короне јако недостаје. Оба града, како каже, анимирају људе за концерте класичне музике, публика која долази на та дешавања је образована у том правцу и разлике, сем у величини градова, не постоје.

ЗАЉУБЉЕНА У ВИОЛОНЧЕЛО: Соња Марјановић / Фотографија: Тања Радојевић

Када су “Вести” у октобру прошле године посетиле признатог младог пијанисту Ивана Башића, он нас је упознао са Соњом. Поново смо се срели на Циришком универзитету уметности да чујемо и њену причу.

Због новог налета пандемије мање је студената. Са маскама на лицу ходали смо по строго означеним местима и како нам рече, наша домаћица, права је срећа да још могу да вежбају под оваквим условима јер су у неким кантонима, универзитети у то време већ били затворени за посете. Соња сматра да је град на реци Лимат савршен за студирање највише због тога што је мултикултуралан.

– Ниједног момента нисам осетила одбојност зато што долазим из Београда. Напротив нема разлике између нас са Балкана и осталих студената. Рекли су ми да ће ми “ић” можда бити камен спотицања на овим просторима. Ја нисам стекла такав утисак, увек истакнем одакле сам а они када виде шта представљам односе се према мени с поштовањем. Ако се искажете трудом и радом не може да изостане успех.

Открила нам је да на факултету има много колега из Србије.

– Када сам дошла овде неке сам људе већ знала, није требало дуго да упознам и друге колега из наше земље. Поносна сам, то морам ипак да кажем, на колеге које имају то знање, таленат, позитиван дух јер су управо због тога изградили другачију слику наше земље. Нисам још упознала српску заједницу, удружења али свакодневно упознајем појединце и велика је радост када чујем матерњи језик у свету – каже Соња.

Много наступа и награда прати њен рад од како је почела да се бави музиком, а она каже да јој тек предстоји рад и да једва чека нове сусрете с публиком. На питање зашто баш музика као животни позив одговара да је као дете била веома свестрана.

– Све ме је занимало. Иначе, потичем из породице која уопште није повезана с музиком ако изузмемо клавир који је стајао у кући. Тај клавир је био мој први додир са музиком. Са девет година када сам уписала основну музичку школу, било је апсолутно јасно да ће музика бити мој животни позив. Волим музику, и све што је везано за њу. Никада ми није досадно да се њом бавим музиком.

АМБИЦИЈА: Жели да учи и напредује / Фотографија: Тања Радојевић

Сви знамо да деца која се определе за било који инструмент, имају две паралелне школе, тешко је то све али кад нешто толико волите црпите енергију за све. То је, ја мислим, и предуслов за неку будућу успешну каријеру. Та моја амбиција није баш свима око мене била јасна али сам имала велику подршку породице. Тата је много радио од јутра до мрака, мама је радила само пола дана и она је била та која ме је водила и одводила на пробе, пратила сваки мој корак, успех, испит . Она је заиста одиграла велику улогу, то ми сада овде много фали, поготову ова ситуација са короном кад сте ослоњени само на разговоре преко жице, то недостајање је још веће – каже наша саговорница.

Соња се са сетом присећа почетака у музичкој школи “Мокрањац” која је најстарија образовна установа у Србији.

– Имала сам велику срећу да је мој први професор био Ђорђе Милошевић. Виолончело је била љубав на први поглед, а он је додатно распламсао. Умео је ђацима да да ветар у леђа и улије љубав према инструменту.

Тај период памтим по томе да баш због његових јасних смерница које су у мени изградиле јасан став, он је пробудио амбицију која се није угасила до данас. Од њега сам много научила. Зато нису изостајали ни наступи, а убрзо и награде.

На питање где види себе у будућности у којој земљи, каже следеће:

– Тек сам дошла овде тако да немам јасну представу шта ће бити и кад ће бити. Све је испред мене а ја све што је везано за музиком волим па где ме музика одведе.

БЕЗ МУЗИКЕ ЈЕ СВЕТ ТУЖАН: Сандра Калдрма и Соња Марјановић / Фотографија: Тања Радојевић

Усавршавање

Соња је у Београду студирала код познате професорке Сандре Берић.

– У том периоду од 18. до 22. године када сте већ зрели као личност њено знање ми је дало добру основу али отворило још већу амбицију да кренем даље, у мом случају у Швајцарску на даље школовање. Велика срећа и привилегија је такође бити у класи професорке Мартине Шукан. Она је Швајцаркиња али смо се нас две од првог сусрета у Београду, разумеле. Нисам тада ни слутила да ће ствари овако брзо ићи и да ћу после нашег разговора паковати виолончело за Цирих. Питала ме је какви су ми планови, мени је у том моменту Швајцарска била далека и недостижна, мислила сам да то све много кошта, јер се ова земља убраја у најскупље на свету за живот. Рекла сам јој да желим да учим и да се усавршавам. Коцкице су се поклопиле и ето ту сам сада. Схватила сам да се овде другачије односе према студентима уметности него у било којој другој земљи. Овде имамо просторије у којима можемо да вежбамо по цео дан, а то је лукзус који се не може поредити са ничим осталим.

Будући педагог

Соња воли бину и припреме за наступе на сцени. Каже да су то праве психолошке припреме, а креативна страна јој је најважнија.

– Врло радо бих била и професор музике. Педагогија је нешто што мене јако занима, али рекла сам већ, све што је везано за музику мени је велико радовање.

Награде су подршка

О наградама и начину награђивања каже:

– Овде је свака награда праћена и новчаном надокнадом, то је велика подршка младом студенту који је тек стигао из друге земље. Ваш минули рад је крунисан подршком. Наступала сам свуда по нашој земљи и региону тако да су и награде некако саме пристизале. Овде сам нажалост дошла у најгорем периоду, стварно не знамо када ће бити крај ове приче и заиста ми недостају живи наступи који имају ту енергију која нама уметницима много значи. Ето ми сада вежбамо да будемо спремни за концерт, али та неизвесност да ли ће га и када бити је убитачна, јер ми живи наступи и публика јако недостају.

Уметност је лек

Неизбежну тему Цовид 19, Соња је коментарисала овако:

– Ово време ми је само доказало колико је добро што сам изабрала оно што највише волим да радим. Без обзира што сам свесна да је у ово туробно време, некако најмање пажње посвећено уметницима, ипак мислим да одустајања нема и да, ако је та љубав ту, онда ће свима бити лакше да се носе са овом ситуацијом. Замислите да радим нешто што не волим сада, мислим да би ситуација мени лично још теже пала. Јесте да нам фали публика, али опет је ту могућност рецимо да се сниме концерти, то можда за многе уметнике није идеално решење, али оно сада и не постоји, морамо да се трудимо и да проналазимо начин како да радимо свој посао. Нико није био спреман на ово, али опет бар овде за професионалне уметнике постоје новчане одштете па се лакше живи, никада то није довољно али има и земаља где уметници не добију ништа… Свакако треба истаћи да уметнике морамо подржати јер некако ми се чини да су уметници управо најлакше “отписани” када је ова пошаст почела. Уметност је лек, уметност је нешто што нам припада и не смемо се односити према томе као према луксузу већ као људском праву. А без музике би овај свет био једно тужно место… Медицински је доказана као лековита. Дакле не смемо да заборавимо колико је музика важна…


Аутор: Виолета Алексић

Извор: Вести онлајн