КАКО РАЗЛИКОВАТИ СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК И ДИЈАЛЕКТЕ ИЛИ: ПРОБЛЕМ БУЊЕВАЧКОГ ПИТАЊА

Стандардни језик представља говорени и писани идиом којим се чланови једне заједнице служе у званичној комуникацији – у школи, науци, публицистици, медијима, култури – то је, дакле, језик који задовољава све потребе друштва којем служи. Установљава се нормирањем, односно прописивањем правила за његову употребу на свим језичким нивоима – фонетском, морфолошком, синтаксичко-семантичком и лексичком. Стога, стандардни језик мора поседовати приручнике који прописују норме на поменутим језичким нивоима, па су тако правила писања остварена нормативним правописом, док се остале норме прописују нормативним граматикама и нормативним речницима.

Народни говори, односно дијалекти, нестандардни су језички варијетети који су настали територијалним раслојавањем језика.

Територијално раслојавање језика манифестује се у чињеници да исти језик с одређеним разликама употребљавају говорници који потичу с различитих делова његовог подручја. Говори се групишу на основу заједничких специфичности које се могу наћи на свим језичким нивоима и тако груписани означавају се термином дијалекат.

Како сазнајемо о специфичностима одређеног дијалекта?

Постоји мноштво монографија у којима су дијалекти детаљно описани на појединим или на свим језичким нивоима.

Важно је направити разлику између нормативних и дескриптивних приручника – тако су дијалекатски говори описани у монографијама које се баве системом по којем говор одређеног краја функционише, или је на основу лексема својствених говору тог краја сачињен речник. То су приручници којима се описује стање забележено у датом говору, а не прописују се правила за његову употребу, што је задатак нормативних приручника, те у овоме можемо сагледати једну од кључних разлика између стандардног језика и народних говора.

Некадашња српско-хрватска језичка заједница обухватала је три наречја – штокавско, кајкавско и чакавско. На штокавском наречју заснован је стандардни српски језик, али и стандардни хрватски, као и некадашњи српско-хрватски. Међу штокавским дијалектима заступљени су старији и млађи говори (староштокавски и новоштокавски), и то екавског, ијекавског или икавског изговора. Новоштокавски икавски дијалекат, којим говоре Буњевци у Бачкој, није узет за основу некадашњег српско-хрватског стандарда, па и данас није део основе ни српског, нити хрватског језичког стандарда.

Буњевачки говор на територији Бачке новоштокавски је икавски дијалекат и међу његовим структуралним карактеристикама које га разликују од осталих новоштокавских дијалеката издваја се икавски рефлекс прасловенског вокала јат (мликопивамдица) – према осталим структуралним карактеристикама ови се говори у начелу поклапају са стањем у херцеговачко-крајишком (источнохерцеговачком) дијалекту, уз напомену да, као и остали дијалекти, поседује и себи својствену дијалекатску лексику. Ова лексика забележена је у Речнику бачких Буњеваца, који је објављен 1990. године као прва књига у едицији Дијалекатски речници у издању Матице српске, што је важно напоменути како би се спречио евентуални покушај да се дескриптиван приручник прогласи нормативним.

На основу изнетих чињеница о буњевачком говору јасно је да је неоправдана одлука да се такозвани буњевачки језик уведе у службену употребу на територији Суботице, пре свега, јер то није језик, већ дијалекат, а дијалекатски говор не може бити у службеној употреби, односно, заступљен у званичној комуникацији. Такође, важно је напоменути да се народном, дијалекатском говору не може тек напрасно додељивати статус језика, посебно уколико за његову аутономију нема никаквих научно аргументованих чињеница, али ни нормативних приручника којима би тај говор, чак и да за то постоји научно утемељено оправдање, био стандардизован. Називањем буњевачког говора буњевачким језиком одступа се од релевантних чињеница и општеприхваћених закључака до којих су дошли еминентни српски и хрватски дијалектолози. Осим тога, буњевачки језик не постоји у оквиру ISO 639 стандарда, што је још један аргумент бесправном проглашавању непостојећег језика службеним.

 

Извор: Језикофил

Клблк једн дн, “Врањски речовник” открива језички микорокосмос тог града

Југ Србије препознатљив је по специфичном говору, али мало је писаца који чувају старе речи и изразе од заборава. Један од завичајних писаца у Врању је Срба Ђорђевић, негује кадимлијски, прадедовски језик којим се говорило у 19. веку. Написао је три збирке песама на дијалекту и “Врањски речовник” допунио трећи пут.

Старе речи које је слушао у детињству, Срба Ђорђевић је бележио, записивао. Ово је четврто издање “Врањског речовника” – “дибидус дотмњано”. Додато је скоро 800 речи у односу на претходно издање.

“Баш би теја да се то време врне, на једн дн. Сас ћемане, гоч и грнету, сас карасевдах и прангије, а не се врћа, тпка, неће. Нека, је ће си га гледам кроз трепке и у сн”, прича Драган Станковић глумац.

“Клблк или калабалак = гужва или много људи. На пример – код комшију ми, неки голем клблк. И код нас вечерас”, објашњава Мирољуб Стојичић из Врања.

Врањски говор је лирски, мекан, мелодичан, економичан.

“Врање је језички микродржава, свет за себе, где је језик сликовит, независан и особено књижеван. Он исказује мудрост, тананост, лепоту душе људи који живе у Врању, као и наших предака”, указује Мирјана Томашевић из Библиотеке “Бора Станковић” у Врању.

Осим што чува старе врањске речи, Ђорђевић пише и песме. “Ступаљка у кал” или отисак у блату, су изабране, зберене песме.

“Подсећа на то време, од пре 60 година, кад сам ишао бос. То је једно, а друго – има друга симболика – а то је, да те песме као такве, ето моја је жеља да оне дуго трају, али бићу задовољан и ако трају колико и та ступаљка у блато, односно у кал, кад се то осуши, па буде до следеће кише”, каже Срба Ђођевић.

Уз поједине песме фотографија, уз сваку објашњење непознатих речи. “Ступаљка у кал” је, према аутору, траг врањске поетске прошлости, како лирске тако и епске.


Аутор: Даница Мирић

Извор: РТС

Призренско-тимочки дијалект (јужноморавски говор)

Поштовани читаоци,

добили смо једну песму из Лесковца па ћемо је са Вама поделити.

 

Панорама града уз залазак сунца – Иван Марцић

Призренско-тимочки

Призренско-тимочки дијалекат обухвата говоре од Призрена на југу до Тимока на северу. Источна граница полази јужно од Зајечара и простире се дуж државне границе са Бугарском све до границе са Македонијом на југу, затим се граница простире ка Призрену и Ђаковици, а одатле преко Косова до Сталаћа и преко Ртња до Тимока.По неким специфичним обележјима у призренско-тимочком дијалекту издвајају се три типа говора: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички.
Сви говори призренско-тимочког дијалекта имају следеће заједничке особине:
– један акценат без квантитета и квалитета, тзв. експираторни акценат (‘):
– стари глас јат доследно се замењује вокалом е
– чува се стари полугласник који се у књижевном језику развио у а (д н, т н к)
– чува се вокално л (длг, слза) или је дало рефлекс -лу у једном делу овог дијалекта (длуг, слуза)
– у једном делу овог дијалекта ћ и ђ изговарају се као ч и џ (куча, меџа)
– чува се финално -л (казал, говорил), а у једном делу замењује се са -ја (казаја, говорија)
– нема сугласника х (греота)
– има само два падежа: номинатив и акузатив
– облик инфинитива је нестао
– футур I гради се са ћу, ћеш, ће + презент

Извор: Филолог
 
КУДЕ ЏИНКУ БЕЗ ФАЛИНКУ
Лесковчани немав мане
живот живе натанане
оће пивну, оће једну
у кафану да заседну.
Чим се најду уз асталче
мора дојде и овалче
па предлаже кувар Луле:
ћебабчићи да се туре
џигерица, тој у цкраму
две три љиске од саламу
од батаче и сланинку
тој се мези куде Џинку!
Приваћено, мож се спрема
немој нешто да га нема
к’д отуд се неки јави:
„Немој мочу да забрави!“
а газда ће преко пута:
“Мож ви треба нека љута!”
А које це после пије
тој га Џинку брига није
пиво нејћев, нема кригла
ракија ги већ задригла
од сокови, нема шанса
туј мож буде с’м нијанса
пошто се је добро јело
д’л црвено или бело!?
И такој се тера редом
понедељком, петком, средом
уторак се не промине
субота се не замине
четвртак постаја свртак
и недељом не одмарав
порано  гу с’м  затварав.
Аутор непознат