Клблк једн дн, “Врањски речовник” открива језички микорокосмос тог града

Југ Србије препознатљив је по специфичном говору, али мало је писаца који чувају старе речи и изразе од заборава. Један од завичајних писаца у Врању је Срба Ђорђевић, негује кадимлијски, прадедовски језик којим се говорило у 19. веку. Написао је три збирке песама на дијалекту и “Врањски речовник” допунио трећи пут.

Старе речи које је слушао у детињству, Срба Ђорђевић је бележио, записивао. Ово је четврто издање “Врањског речовника” – “дибидус дотмњано”. Додато је скоро 800 речи у односу на претходно издање.

“Баш би теја да се то време врне, на једн дн. Сас ћемане, гоч и грнету, сас карасевдах и прангије, а не се врћа, тпка, неће. Нека, је ће си га гледам кроз трепке и у сн”, прича Драган Станковић глумац.

“Клблк или калабалак = гужва или много људи. На пример – код комшију ми, неки голем клблк. И код нас вечерас”, објашњава Мирољуб Стојичић из Врања.

Врањски говор је лирски, мекан, мелодичан, економичан.

“Врање је језички микродржава, свет за себе, где је језик сликовит, независан и особено књижеван. Он исказује мудрост, тананост, лепоту душе људи који живе у Врању, као и наших предака”, указује Мирјана Томашевић из Библиотеке “Бора Станковић” у Врању.

Осим што чува старе врањске речи, Ђорђевић пише и песме. “Ступаљка у кал” или отисак у блату, су изабране, зберене песме.

“Подсећа на то време, од пре 60 година, кад сам ишао бос. То је једно, а друго – има друга симболика – а то је, да те песме као такве, ето моја је жеља да оне дуго трају, али бићу задовољан и ако трају колико и та ступаљка у блато, односно у кал, кад се то осуши, па буде до следеће кише”, каже Срба Ђођевић.

Уз поједине песме фотографија, уз сваку објашњење непознатих речи. “Ступаљка у кал” је, према аутору, траг врањске поетске прошлости, како лирске тако и епске.


Аутор: Даница Мирић

Извор: РТС

Призренско-тимочки дијалект (јужноморавски говор)

Поштовани читаоци,

добили смо једну песму из Лесковца па ћемо је са Вама поделити.

 

Панорама града уз залазак сунца – Иван Марцић

Призренско-тимочки

Призренско-тимочки дијалекат обухвата говоре од Призрена на југу до Тимока на северу. Источна граница полази јужно од Зајечара и простире се дуж државне границе са Бугарском све до границе са Македонијом на југу, затим се граница простире ка Призрену и Ђаковици, а одатле преко Косова до Сталаћа и преко Ртња до Тимока.По неким специфичним обележјима у призренско-тимочком дијалекту издвајају се три типа говора: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички.
Сви говори призренско-тимочког дијалекта имају следеће заједничке особине:
– један акценат без квантитета и квалитета, тзв. експираторни акценат (‘):
– стари глас јат доследно се замењује вокалом е
– чува се стари полугласник који се у књижевном језику развио у а (д н, т н к)
– чува се вокално л (длг, слза) или је дало рефлекс -лу у једном делу овог дијалекта (длуг, слуза)
– у једном делу овог дијалекта ћ и ђ изговарају се као ч и џ (куча, меџа)
– чува се финално -л (казал, говорил), а у једном делу замењује се са -ја (казаја, говорија)
– нема сугласника х (греота)
– има само два падежа: номинатив и акузатив
– облик инфинитива је нестао
– футур I гради се са ћу, ћеш, ће + презент

Извор: Филолог
 
КУДЕ ЏИНКУ БЕЗ ФАЛИНКУ
Лесковчани немав мане
живот живе натанане
оће пивну, оће једну
у кафану да заседну.
Чим се најду уз асталче
мора дојде и овалче
па предлаже кувар Луле:
ћебабчићи да се туре
џигерица, тој у цкраму
две три љиске од саламу
од батаче и сланинку
тој се мези куде Џинку!
Приваћено, мож се спрема
немој нешто да га нема
к’д отуд се неки јави:
„Немој мочу да забрави!“
а газда ће преко пута:
“Мож ви треба нека љута!”
А које це после пије
тој га Џинку брига није
пиво нејћев, нема кригла
ракија ги већ задригла
од сокови, нема шанса
туј мож буде с’м нијанса
пошто се је добро јело
д’л црвено или бело!?
И такој се тера редом
понедељком, петком, средом
уторак се не промине
субота се не замине
четвртак постаја свртак
и недељом не одмарав
порано  гу с’м  затварав.
Аутор непознат