Језикофил: Нагорно(-)Карабах

Извор за мапу: Референдум о независимости Нагорно-Карабахской Республики

Крајем септембра отпочели су оружани сукоби између Јерменије и Азејберџана око једне регије на Кавказу. Спорови око територије, која припада Азејберџану, али је насељена претежно јерменским народом, с мањим или већим интензитетом трају дуги низ година, а спорови о томе како ову покрајину писати на српском језику почињу, чини нам се, тек однедавно.

Правиписни критеријуми јесу комплексни и испреплетени, између осталог имају везе и с традицијом и пореклом. У нашем Правопису пише да се, ако немају један акценат,  вишечлани географски називи пишу растављено, без обзира на променљивост (Т. 100б), па смо става да је у реду писати Нагорно Карабах, у Нагорно Карабаху, из Нагорно Карабаха… са првим делом који остаје непроменљив. Тако је и у руском језику (без цртице), али је у руском први део променљив, пошто је придев (рус. Нагорный Карабах, из Нагорного Карабаха, в Нагорном Карабахе итд.), а код нас се географски називи најчешће не преводе, осим ретких примера какав је рецимо Обала Слоноваче. Наши пак суседи Хрвати и Словенци превели су назив ове области у Горски Карабах и њихови медији се најчешће овим именом и служе.

Међутим, изгледа је су до нас вести о сукобу дошле преко медија на енглеском језику, где је решење Нагорно-Карабах (енг. NagornoKarabakh), па смо убрзо тако и прихватили. Што се наших географских назива тиче, ретки су примери писања с цртицом (нпр. Шар-планина, и то само због окрњености првог дела Шара), док је код страних назива цртица у употреби само када је реч о збирном значењу, где цртица има значење ʻиʼ (нпр. регија Шлезвиг-Холштајн). Међутим, Правопис каже да је и пракса, односно устаљеност критеријум. Чини се да је доминантна, јер се већ раширила и уобичајила, управо употреба с цртицом, те да је тешко сада наметнути решење без ње.

Као закључак можемо рећи да је боље писање без цртице, где свакако не треба мењати (нити преводити) први део, али употребна пракса показује да цртицу (више) није лако уклонити из овог назива.


Извор: Језикофил

Сурдулица – потомак Иногошта

Мали број људи проучавао је средњовековну жупу Иногоште, а још мањи број налазио је везу између ње и данашње Сурдулице. Најозбиљније је то радио Александар Трајковић, а након њега остала је празнина због које ће будуће генерације много изгубити. Не мирим се са тим да, једнога дана наша деца остану ускраћена локалне историје, због нестручности и незаинтересованости наших савременика. Ово је разлог због којег сам решио да проучавам средњовековну историју, тражећи све доступне податке о прошлости нашег краја. Иако је литература скромна и углавном се ради о општепознатим делима историчара и путописаца, наилазио сам на научне радове у којима су детаљно описани историјски моменти жупе Иногоште, претка данашње области која обухвата административне општине Сурдулицу, Владичин Хан и Врањску Бању. Запањено сам читао преводе турских “дефтера”, који су ми приближавали средњовековну жупу више него било који други спис. Размењивао сам мишљење са сурдуличким историчарима, директором Народног музеја у Врању, директором Архива СПЦ, историчарима из САНУ и многим другим признатим и еминентним људима и полако правио слику о Иногошту. Књига поприма карактер енциклопедије, детаљно обрађујући за сада неистражене теме.

Оно што знамо о Иногошту до 15. века толико је скромно, да све иде у домен претпоставки, међутим од тренутка када Турци почињу да јуришају према Новом Брду, почињу се јављати и текстови о жупи Иногоште, о народу, местима, обичајима, традицији. Ко пажљиво чита и покушава да из разних извора извуче податке, може и да повеже неке догађаје који су се збивали у Иногошту. Иногоште није била централна жупа и није заузимала важно место у тадашњој Србији. Ипак, по нечему је била значајна. Мештани Иногошта први су подигли устанак у поробљеној Србији. Овај податак још увек изазива сумњу, међутим један дефтер (допис) турског чиновника Цариграду открива нам читаву организацију овог историјског догађаја. Тзв. Думенов устанак, данас готово заборављен, не само да се збио 1572. године, већ представља и прву побуну на просторима поробљене Србије. Списи говоре о томе да је подигнут на светога Илију, када се 5000 мушких глава окупило испред цркве на Власини Рид. Није то био класичан устанак који би покренуо и друге крајеве, већ побуна власинских рудара због намета и тешких услова рада. У дефтеру стоји да су се рударима прикључили и земљопоседници, тј “власници хасова и егрека” на челу са Војихном који је заједно са Думеном (вероватно вођом рудара) утицао да се устанак подигне.

Жупа Иногоште постепено губи на значају, да би крајем 19. века назив потпуно ишчезао из званичних докумената и списа. Тај назив памте старине овога краја о чему сведоче путописци у својим делима. Чак је и краља Александра Обреновића дочекао натпис приликом посете 1894. године.
Ово је само почетак писања о Иногошту. Биће још текстова о њему, јер се мора разбити мит о томе да наш крај нема историју. Ово тврде људи који је не знају.


Извор: Волим Сурдулицу