СПОМЕНИЦА

Поштовани читаоци,

професор др. Милоје Пршић, почасни члан Удружења Србски културни центар “Ћирилица” Београд је након дугододишњег истраживања успео је да одштампа капиталну књигу о жртвама србског официрског и подофицирског кадра у Великом рату.

Да подсетимо Србија је процентуално у односу на број становника дала највише жртава у Првом светском рату у сваком погледу.
Ако имате претка који је дао живот у нашој епопеји можете га пронаћи у списку 15819 жртава. Књига је у тврдом повезу, Б5 на 709 страница.

Истраживање се наставља, а књигу можете да набавите у Скерлићевој 12, Београд.

Милорад Ђошић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Jевреjски брат: Jош jедна епизода рата у Арцаху

Владимир Ружански, рођен у Совјетском Савезу, више година живео у Израелу, где је и војску служио, да би се недавно преселио у Jермениjу. Историчар, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра. Преносимо вам Обjавимо jош једно његово сећање на Карабах.

Прво помислих да су помоћници лекара, а можда и самилекари. Било их двојица, у обичноj ратноj униформи. Само на леђима, грудима и рукавима били су им зашивени беликрстови. Задивљен, питао сам jедног од воjника, да ли jе лекар.

“Нисам”, одговори ми. “Зашто си тако помислио, тетак?

Стариjе људе, као jа, у Jермениjи млади обично зову “тетак”.

“Јер имате крст на леђима”, рекох.

“Крстови су зато да би могли да ме разликују од Азербеjџанца, ако будем рањен или убиjен”, – jедноставно ми обjасни воjник.

Разговарали смо у соби за пушење, где у углу видех хрпу трака од беле тканине, од коjих су воjници себи шили крстове.

После овог случаjа виђао сам још доста крстова од беле тканине…

Неко их шио велике, преко целих леђа, неко мале, само на рамену или грудима.

У рату све jе могуће, сетих се речи мог приjатеља с почетка рата.

Требало би да и себи нашиjем такве крстове, помислио сам, али се одмах присетих – ја ипак нисам хришћанин.

Са положаја се видела црква у којој су многи војници крштавани.

А jедном дође код нас свештеник и дуго jе о нечему разговарао са воjницима.

Лоше сам разумео о чему се прича (jер не знам добро jерменски) и замолих приjатеља да ми укратко преведе о чему jе реч.

Он ме погледа, осмехну се и запита: “Желиш ли да прихватиш крштење? Момци иду у цкрву. О томе је реч.”

“Крстити се? Али нисам за то спреман…”

Тако сам једини остао без крста, а моj приjатељ је наставио да ме зове своjим jевреjским братом.


Претходно од истог аутора:

Владимир Ружански, Јеврејин и јерменски добровољац: Утисци из Арцаха


Аутор: Владимир Ружански

Превод: Арам Гарегинијан

Осликан мурал у Гајдобри у част Александра Кисина, погинулог борца са Кошара (фото, видео)


Када се неко одазове на позив отаџбине да иде у рат, то је врхунски патриотизам и одговорност. Када неко без позива, добровољно дође и стави свој живот на располагање отаџбини то је јунаштво.

У суботу, 24. октобра смо на позив породице Кисин присуствовали отварању мурала за њиховог погинулог сина Александра Кисина, у селу Гајдобра где живе. Александар је био добровољац у 549. бригади на КиМ, а када је загустило на Кошарама, генерал Делић је одлучио да ову групу добровољаца предвођену чланом нашег Удружења Крстом Петковићем, резервним капетаном, претпочини противтерористичком батаљону 72. Специјалне бригаде “Соколови”. Батаљон је заједно са добровољцима имао тежак окршај са албанским терористима и припадницима војске Албаније, који су издашно подржавани од стране НАТО-а. У тој борби рањени су мајор Жунић Зоран, капетан Крсто Петковић и војник Александар Кисин. Александар је од последица рањавања преминуо током истог дана, мајор Жунић неколико година касније, а капетан Петковић је преживео.
Игуман Лука из манастира Карно-Сребреница и генерал Делић поред споменика Александру Кисину
После парастоса у цркви и обиласка Александровог споменика у центру Гајдобре, испред мурала одржан је пригодан програм. Присуствовали су изасланик министра одбране пуковник Душко Шљиванчанин, који је био командант граничног батаљона који је брани Кошаре 1999. године, генерал Божидар Делић, командант 549 бригаде, представници војске, цркве, родбина и велики број мештана. Посебно је било приметно да је скупу присуствовао велики број младих људи, који су, иако је сво време падали киша и било је хладно, стојички стајали и испратили цео програм и све говоре.

СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА!


Аутор: Капор

Инспирисан овим речима песник Мишо Ђурић написао је песму.


Александар Кисин за Крст часни и слободу златну


За Крст Часни и слободу златну…
за три боје с двоглавим на платну…
добровољац српски јунак то је…
у небеско царство отишо је…….
Посмртне остатке  Аца добри…
оставио у селу Гајдобри…
под мермером да му вјечно леже…
и цвијеће да миришу свјеже…….
На свјештању њему споменика…
мирно стоји крај свога војника..
легендарни генерал с Косова….
из витешког строја Лазарова……..
Игуман је Лука с десне стране…
слуга Српске Цркве Православне…
који тражи благослов од Бога…
за мир вјечни борца Христовога……..
Поклонте се овом Српском сину…
што паде за земљу Немањину…..
добровољно на Косово оде…
гладан српске правде и слободе…
да одбруси сили од запада…
и све оне што падоше тада…
 забораву несмијемо дати…
увијек их треба спомињати…….
Слава вама српски витезови…
слободарски крсташи орлови…
из вашег ће гроба кроз времена…
гранут зора српска савремена………

Приредио: Милорад Ђошић