Ко има жита, топови му се најдаље чују

О исходу Првог светског рата управо је одлучио – хлеб.

Ово тврди Димитрије Вујадиновић, аутор публикације „Хлеб у Великом рату“ коју су заједно објавили РТС, новосадски „Прометеј“ и „Тиски цвет“. Контекст Великог рата у овој књизи није представљен „војнички“ – према зараћеним стеанама, фронтовима, биткама или државама које су у њему учествовале, већ јединственим садржајем повезаним са хлебом, у којем се сагледавају подједнаке патње и суровости рата за све зараћене народе.

– Хлеб је у Великом рату имао велики егзистенцијални значај, али је првенствено био питање и моралних вредности – наводи аутор. . Однос зараћених страна према непријатељском домаћем фронту, осећај солидарности и спремности на одрицање, активности на прикупљању помоћи у храни, разлике у следовањима хлеба у односу на друштвени статус и, посебно, третирање заробљеника – све су то питања етичке вертикале.

Вујадиновић подсећа да два појма имају пресудну улогу у животу сваког од нас. Хлеб је велики предуслов живота, готово неизоставан, а рат је сваки, на крају крајева безумни, сукоб због већег права на хлеб, некоме на бели хрскави, а некоме на опори црни.

У књизи „Хлеб у Великом рату“, он наводи руску пословицу која каже “да је хлеб највећи савезник што га може имати нека војска”. Битке су се водиле на бојном пољу, али рат много шире. У најтежим егизстенцијалним условима какав је рат, хлеб представља сведочанстава о симболичким вредностима и падовима људи. Ко има жита, топови му се најдаље чују!

Вујадиновић је историчар културе хлеба из Сремских Карловаца. Написао је и објавио бројне књиге, више од половине су о хлебу: „Хлеб на 200 начина“, „Девети миленијумски циљ“, „Хлеб са пивом“, „Обредни и обичајни хлеб у Војводини“, „Атлас музеја хлеба у Европи“, „Циповка – хлеб који се смеје на Месец“…


Извор: Новости онлајн

Еуген Клети и лав краља Петра у Шумарицама

Комунистичке власти нису оскрнавиле и уништиле старо војничко гробље, али су учиниле све да оно нестане из живог сећања, каже Ненад Карамијалковић, етнолог и антрополог из Крагујевца

Спомен обележје испод кога је заједничка гробница српских и страних војника изгинулих у Првом светском рату (Фото Б. Карталовић)

Крагујевац – Генерације Крагујевчана шетале су Шумарицама после Другог светског рата, не знајући да газе по гробовима српских и окупаторских војника који су ту сахрањивани још од друге половине 19. века. Реч је о старом војничком гробљу на коме су покопани посмртни остаци приближно 5.000 војника: око 3.500 српских ратника још из бојева са Турцима и Бугарима, око 1.000 аустроугарских војника свих националности које су живеле у тој двојној монархији, 361 немачког солдата, тројице војника царске Русије и тројице припадника совјетске Црвене армије. Ово је само резиме посвећеног трогодишњег истраживања заменика директора Спомен-парка „Крагујевачки октобар”, етнолога и антрополога Ненада Карамијалковића, аутора недавно представљене монографије „Старо војничко гробље у крагујевачким Шумарицама”, прве потпуне и надасве занимљиве научне студије о значајном сепулкралном локалитету око којег су се деценијама плеле многе легенде.

Они су нас убијали

Војничко гробље у самом срцу Шумарица најстарије је и највеће стално војничко гробље на тлу Србије. Већа од њега су само гробље Зејтинлик у Грчкој са 7.441 надгробним обележјем и гробље у Јиндриховцима у Чешкој са посмртним остацима 7.100 српских и 189 руских војника.

Упркос овој чињеници, о гробљу у Шумарицама се ћутало више од пола века, са свега неколико стидљивих покушаја крагујевачких историчара и других истраживача да о њему проговоре коју реч после Другог светског рата. Најпре из идеолошких разлога, каже Карамијалковић, наводећи да је интересовање за занемарено и маргинализоване војничко гробље у Шумарицама покренуо текст бомбастичног наслова „Комунисти порушили Зејтинлик у Крагујевцу” новинара и публицисте Милослава Самарџића, објављен првог октобра 1998. године у тада још популарном листу „Погледи”.

Старо војничко гробље у крагујевачким Шумарицама (Фото Милована Ракоњац)

У том тексту, написаном на основу сведочења фотографа Милована Ракоњца и једне старе фотографије, изнете су смеле тврдње о великом постхумном злочину комунистичких власти које су после Другог светског рата, наводно, порушиле око 2.500 крстача на гробљу.

– Фотографија из „Погледа”, која је и на корицама моје монографије, није могла настати неколико година после Другог светског рата, а непосредно пре наводног комунистичког рушења гробља, како у Самарџићевом тексту тврди фотограф Ракоњац, јер су на њој приказани дрвени крстови који су са гробља уклоњени 1942. године, по налогу Еугена Клетија, делегата „Фолксбунда” – немачког Савеза за бригу о ратним гробовима за Југославију, а све како би се на гробљу формирала централна гробница немачких војника из Првог светског рата. Будући да се није могло тачно утврдити где је ко сахрањен, у Шумарицама је током 1942. године формирана заједничка гробница са посмртним остацима 3.274 српска аустроугарска и немачка војника из Првог светског рата. То потврђује и сведочење Светислава Максимовића, историчара и писца који је преживео стрељање у крагујевачким Шумарицама октобра 1941. године и о том масакру написао књигу „Они су нас убијали”. Клетијево интересовање за гробље у Шумарицама, које датира још од периода између два рата, настављено је под чудним околностима и у годинама после слома нацистичке Немачке. Дакле, комунистичке власти нису, како се то досад мислило, оскрнавиле и уништиле гробље после Другог светског рата, али су учиниле све да оно нестане из живог сећања друштвене заједнице, кидајући споне са националном историјом и свим оним што има везе са предратним српским етницитетом. Занемаривање и маргинализовање гробља спроведено је уз прећутну сагласност крагујевачких установа културе, које очито нису имале снаге и ауторитета да спрече такву политичку одлуку – наводи Карамијалковић.

Војничко гробље у Шумарицама формира се упоредо са изградњом Војне болнице у Крагујевцу, а први војник је на том месту сахрањен 1866, што је уједно и година настанка гробља, а на 1868. како се то до сада тврдило. Био је то осамнаестогодишњи Живоин Јовановић, питомац из Крагујевца. Последњи српски војник сахрањен у Шумарицама је резервни потпуковник Војске Краљевине Југославије Урош П. Црниловић, који је погинуо бранећи Крагујевац априла 1941. године. Крајем прошлог века породица је ексхумирала посмртне остатке овог официра и пренела их у његово родно Власотинце.

Била је само једна скулптура

У Шумарицама су сахрањивани српски војници погинули у оба балканска рата, а гробље се шири највише током 1914. и 1915. године када у Крагујевац пристиже велики број рањеника и заражених тифусом, међу којима су и бројни аустроугарски војници. У зениту епидемије, на пролеће 1915, читав град је претворен у пољску болницу, а како је дневно умирало по десетак војника, гробље у Шумарицама постаје троструко веће у односу на оно од пре Првог светског рата које је имало више од 1.000 сахрањених.

Старо војничко гробље у Шумарицама данас

Само што је грозница утихнула, на Краљевину Србију 5. октобра 1915. године креће нова, сада велика тројна офанзива Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Иако су околности крајње неповољне, краљ Петар Први никако не одустаје од градње црквеног храма на Опленцу, своје задужбине посвећене Светом Ђорђу, уједно и маузолеја свих Карађорђевића. У Тополи остаје све до повлачење с војском, 23. октобра 1915. године. Почетком те године започела је и прича о контроверзном шумаричком лаву, монументалној скулптури од белог венчачког мермера која и данас чува гробље и централну гробницу формирану по налогу Еугена Клетија.

– Прича о шумаричком лаву зачета је 3. јануара 1915. у Врањској Бањи где се краљ Петар одмарао после аустроугарских офанзива 1914. године. Тада је од Ерминија Дорија, младог вајара и каменоресца из Италије, наручио скулптуру лава која је требало да стоји на улазу у крипту храма на Опленцу. Наруџбеница, као и сви записи у краљевом дневнику побијају вишедеценијску тезу о постојању два лава, од којих је један пренет у Крагујевац, а другом се, наводно, губи траг. Била је, дакле, само једна скулптура лава коју су окупатори 1916. поставили на војничком гробљу у Шумарицама, са латиничним натписом на постаменту „Pro patria”. Тај натпис је касније промењен у ћирилични „Захвална отаџбина 1914–1918”. Управо испод тог лава је Еуген Клети 1942. године формирао централну гробницу војника из Првог светског рата – каже Карамијалковић.

Војничко гробље у Шумарицама први пут је обнављано у периоду од 1928. до 1930 године, а 2017. рестаурирано је преосталих 157 надгробних обележја, када је постављено и 89 бетонских крстова изнад хумки. То је учињено годину дана након званичне посете Крагујевцу представника немачког Савеза за бригу о ратним гробовима, што само говори да интересовање ове државе за своје погинуле војнике никад није престало. У вези са овим догађајем „Политика” је првог јуна 2017. године објавила опширан текст с прве стране насловљен „Немци траже да се у Шумарицама обележе гробови њихових војника”.

Током свог трогодишњег истраживања, аутор монографије о војничком гробљу у Шумарицама посетио је, осим наших, и државне архиве у Аустрији и Немачкој. Карамијалковић је, како сам каже, био први странац коме је дозвољено да уђе у нека архивска одељења. Тим поводом је изразио посебну захвалност немачким асистентима, Роберту Белалу Заки и професору Андреасу Роту. Иако је реч о научном штиву, монографија „Старо војничко гробље у крагујевачким Шумарицама”, чију је израду финансирало Министарство културе и информисања, чита као узбудљив постмодернистички роман у коме документарна грађа заузима важно место.


Аутор: Бране Карталовић

Извор: Политика

Победници и побеђени

Враћајући се кући из Великог рата српски војници су испред себе гонили Аустро-Немце и Бугаре. Наше мајке су заробљеницима давале хлеб, говорећи да и они имају мајке које их чекају кући. О овом феномену говорио је и немачки свештеник Фридрих Гризендорф из села Евербург крај Оснабрика након Другог рата , Величанствена победа српске душе: Немачки свештеник о Србима: Ми смо их мучили, а они су мазили нашу децу!, а све ово сконцентрисала  је Смиља Аврамов говорећи о српској души из приче истог свештеника:



Ипак не смемо заборавити ни анонимног француског новинара који је говорећи о српској нацији као полетној мишљење повукао после неколико дана са објашњењем, “ваш однос према заробљеницима је недопустив”.
У наставку је текст руског новинара Андреја Медведева који говори практично о истој проблематици са линком и на руски језик.
Лако је разазнати зашто су Руси и Срби браћа и што год нас више окрећу ми се више волимо.

Милорад Ђошић


Руска душа

Текст за који је Фејсбук двапут блокирао новинара Андреја Медведева, и који се опет јавља по интернету.

Андрей Медведев – Российская Академия Радио

“Кад бих ја имао прилике да говорим у Бундестагу, као дечак Коља, ја бих, молим вас, рекао следеће:
Поштовани посланици. Данас сам видео чудо. И то чудо зове се Немачка. Путовао сам к вама и гледао лепе улице Берлина, људе, споменике архитектуре, а сад стојим и гледам вас. И схватам, да је све то – чудо. Што сте дошли на свет и живите у Немачкој. Зашто тако мислим? Зато што, имајући у виду све то, што су ваши војници радили код нас, на окупираним територијама, борци Црвене Армије имали су пуно морално право да униште цео немачки народ.
Ваши војници су силовали децу. Спаљивали их живе. Слали у концлогоре. Где су им вадили крв, да направе серум за ваше војнике. Децу су морили глађу. Децу су прождирали ваши вучјаци. Децу су зверски мучили просто ради забаве.
Или ево вам два примера. Официру Вермахта сметала је беба да спава, он ју је зграбио за ногу и разбио о угао пећи. Ваши пилоти су бомбардовали ешалон на станици Личково, који је покушавао да одведе децу у позадину. А потом су ваши асови јурили за преплашеним малишанима и пуцали на њих на отвореном пољу. Убијено је две хиљаде деце.
Само за то што сте радили с децом, поновићу, Црвена Армија могла је да уништи Немачку са свим њеним становништвом. Имала је пуно морално право. Али није то урадила.
Жалим ли због тога? Наравно да не. Ја се клањам челичној вољи својих предака, који су нашли у себи неку невероватну силу, да не буду таква стока, као војници Вермахта.
На копчама немачких војника писало је “С нама је Бог”. Али они су били накот пакла, и носили су пакао на земљу. Војници Црвене Армије били су комсомолци и комунисти , али совјетски људи показали су се као већи хришћани, него житељи просвећене религиозне Европе. И нису почели да се свете. Умели су схватити, да се пакао паклом не може победити.
Ви не треба да нас молите за опроштај, јер нисте ви ништа криви. Ви нисте одговорни за своје дедове и прадедове. И још, прашта само Господ. Али рећи ћу поштено – за мене ће Немци  увек бити туђ, далек народ. Не зато што сте лично ви криви. То у мени вришти бол деце коју је спалио Вермахт. И мораћете прихватити да ће барем моје поколење, за које је сећање на рат – дедине награде, његови ожиљци и његови ратни другови – схватати вас тако.
Шта ће бити после – не знам. Можда ће доћи тикве без корена које ће све заборавити. И ми смо много томе допринели, много тога просрали сами, али се надам да за Русију још није све изгубљено.
Ми наравно, морамо сарађивати. Руси и Немци. Морамо решавати проблеме. Борити се против ИСИС-а и градити гасоводе. Али мораћете да прихватите једну чињеницу. Ми се никада нећемо кајати за наш Велики рат. И тим пре, за Победу. И тим пре, пред вама. У сваком случају, моје поколење. Зато што ми нисмо тад спасли само себе. Ми смо вас спасли од вас самих. Чак и не знам, шта је важније.”


Оригинални текст на руском је овде.


Приредио: Милорад Ђошић