Дан када су трстенички клинци плакали

У свемир је полетео као пилот авиона, а вратио се као легенда. Јуриј Гагарин, човек из прошлости који је ушао у будућност, човек нада, човек који је Русију упрегао у свемир.

Јуриј Гагарин

Тог 28. марта 1968. године, отац је дошао са посла и затекао нас испред зграде како се играмо. Вечерње новости које су увек биле задњем џепу овога пута носио је у руци. Показао ми је насловну страну на којој је писало “Погинио је Јуриј Гагарин”. Јуче 27. марта 1968. године, у тренажном лету погинуо је Јуриј Гагарин….. Погладио ме је по коси и отишао кући рекавши да дођемо на ручак. Мој брат, Зека, Раде, Милан и још неки су видели да се нешто десило питали су ме шта је било. Кад сам им рекао сви су занемели. Иако мали, знали смо све о цару висина, о селу Клушину близу града Гжатска, о његовом страдању за време рата и о путу до свемира.

Грб града Гагарина

Први је заплакао мој брат па сви остали. Седели смо тада  на степеницама Солитера “А” док нас чика Србин онако мусаве није отерао кући, где смо наставили. То је био једини пут када смо жалили странца, који то није био.

Драга Русијо, хвала ти што нам даде таквог јунака. Нама Србима ће сигурно остати у срцу и души.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

На данашњи дан

У част бранилаца Београда 6. априла 1941. године

Поштовани читаоци,

Не рећи нешто о данашњем дану би било стварно лоше, а данас се навршава 80 година од бомбардовања које су нам приредили наши садашњи пријатељи Немци, наравно без објаве рата, како они то обично чине. Потоња бомбардовања Београда чинили су опет наши пријатељи, па ето ми не треба да се бринемо ко нас бомбардује, то су увек пријатељи.

У прилогу је чланак којим ћемо вас подсетити на та дешавања, а поткрепићемо га и причом из Кафане “Зора” и Ваздухопловног музеја Сурчин.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији-пилот

 

Стари телефон у београдској кафани Зора крије причу о херојима наше историје

Кафана Зора (Фотографија: Владимир Живојиновић / Ноиз)

Прича 11 пилота који су без поговора кренули у одбрану Београда 1941. године темељ је легенде која никада неће пасти у сенку, већ ће сијати пуним сјајем од кафане у којој су последњи пут наздравили до неба.

Знате оне моменте када су речи превише мале да опишу тренутак и величину људи, па само уздахнете, помислите на тај подвиг и најежите се због тог херојског потеза? Е, па, овим момцима може само да се направи дубоки наклон.

Пилоти 102. 2. екадриле Шестог пука у Мостару крајем 1940. године

Наиме, 6. априла 1941. године, 102. ескадрила Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије кренула је у одбрану Београда из београдске кафане “Зора”. Пилоти су добили наређење да хитно дођу у главни град из Мостара, јер је већ било јасно да ће крв, зној и рат тотално обузети наше просторе.

Историчар авијације Петар Недељковић је са нама поделио детаље овог великог догађаја.

– Пилоти су патролирали нашом границом, јер је стално било повреда ваздушног простора од стране Италијана, али им је наређено да дођу у Београд где им је била база. Они су отишли кућама како би поздравили и, испоставиће се за неке, последњи пут видели своје породице, а онда се по договору окупили, и то баш у “Зори” – прича Недељковић.

Људи који су знали каква их борба чека, те да вероватно неће више угледати сунце , добили су слободно вече, али је главна команда морала знати где се налазе, уколико буде морало да се да знак за покрет.

Њихове слике су на зидовима Зоре
(Фотографија: Ноиз)

– Са пићем се није претеривало, јер су сви били свесни да ће ујутру да полете у сусрет надмоћним Немцима. Ипак, певала им је легендарна Дивна Костић. Она је била заљубљена у једног од пилота, што је и сама признала, тако да је певала целу ноћ за џабе. Ескадрила је певала песме попут “Ој, Хитлеру, милу ли ти нану, оставићеш кости на Балкану” и “Кад би ове руже мале”. Дивни су сузе кренуле, јер је знала шта ће се догодити – каже Недељковић.

У један сат после поноћи, зазвонио је телефон у кафани, а глас са друге стране је тражио команданта ескадриле Милоша Жуњића и издао му наређење да окупи своје људе и полети у одбрану отаџбине.

– Прво је наступила тиха узбуна, а онда су се они покупили, сели у камион и кренули према земунском аеродрому. Механичари су целу ноћ загревали авионе, тако да је све било спремно за борбу – нагласио је Недељковић.

Уз веселе звуке и последњи поздрав земљи Београда, ови хероји су се дигли у небо и упустили се у борбу са моћним противником. За страх се није знало, руке нису дрхтале, а на памети им је само било једно – сачувати свој народ и потиснути непријатеља. Управо, храбри пилоти 6. ловачког пука оборили су 47 непријатељских авиона, али, нажалост, 10 момака из њихових редова је изгубило живот.

Капетан друге класе Милош Жуњић (Фотографија: Ноиз)

Вођа ескадриле Жуњић, којег су колеге из милоште звали Казанова, успео је да обори бомбардер “Хајнкел 111”, али је његова летелица тешко оштећена у сукобима са познатим месершмитима због чега је морао да искочи из авиона. Иако је кодекс такав да пилот који се катапултуира није мета, Луфтвафе је митраљезима усмртила хероја док се падобраном спуштао на земљу.

Дан данас, у кафани где су се последњи пут веселили, нешто после поноћи између 5. и 6. априла, зазвони онај исти телефон где је Жуњићу издата команда да припреми људе за полетање и одбрану престонице.

Свако ко дође у овај објекат, може да види слике 11 стамених људи које је борба за слободу спојила, а легенда на окупу задржала. Зато, када будете у “Зори”, наздравите овим херојима, нека знају да их Београд и Србија нису заборавили, јер су они чували наше небо када нам је било најтеже.

 

Аутор: Милош Бећаговић

Извор: Ноиз

Поћирилизовао и приредио
Милорад Ђошић

НАТО и ћирилица (ВИДЕО)

Поштовани читаоци,

пре свега, у име Удружења хоћу да се захвалим  ТВ Хепи што нас понекад позову. Овог пута су нам одредили мало боље време, без обзира шта ви наши чланови мислили о томе, и, захваљујући изузетно оперативној водитељки Александри Станисављевић, добар део Јутарњег програма. Ево како је то изгледало…

Знамо да не можемо све да задовољимо, али с обзиром на то да смо дали и адресу, назив сајта и број телефона можемо све Неверне Томе да дочекамо домаћински и да их исто тако испратимо. Нема потребе за прозивкама под туђим именом и ружним речима.

За крај попричајмо мало о ћирилици са војничког става. Колико је ћирилица озбиљно писмо говори историјска чињњеница да су сви леци непријатеља били увек штампани ћирилицом, која је у ствари наша србска душа.

Милорад Ђошић