Сурдуличко одељење међу првима у Србији формирало виртуелну учионицу – прави пример добре организације учења

Три дана је било потребно да учитељ Синиша Миленковић организује ђаке и њихове родитеље и да наставу из школе трансформише и прилагоди је новонасталој ситуацији. Тако је његово одељење међу првима у Србији формирало виртуелну учионицу и наставило са учењем од куће. Иако су одлично осмишљена, предавања путем РТС канала и платформе нису била довољна, па је искусни учитељ одлучио да уведе интеракцију и осмислио прави начин да ђацима омогући несметано учење.

Преко савремених апликација које, пре свега омогућавају комуникацију путем видео позива, настава се одвија двосмерно, тако да учитељ несметано прати ђаке, готово као да се налазе сви у једној учионици. Осим тога, овом методом се развија и дисциплина, јер су ђаци у обавези да прате наставу и буду у договорено време у виртуелној учионици. Ђацима се овакав вид наставе свиђа и делује да брзо превазилазе проблеме који се јављају у почетку. Њима ће ово ново искуство несумњиво користити у будућности, јер ће бити богатији за један другачији облик учења, али и комуникације. Важно је да се стечене вештине касније и примене у школовању и раду, а учитељ Синиша ите како зна да код ученика развије ту способност.

Ванредно стање може да потраје, па је свака досетљивост и креативност пожељна. Важно је да деца имају континуитет у школовању и да процес образовања функционоше, јер се на тај начин перманентно обликује свест деце и врши надоградња знања.


Сурдулица – потомак Иногошта

Мали број људи проучавао је средњовековну жупу Иногоште, а још мањи број налазио је везу између ње и данашње Сурдулице. Најозбиљније је то радио Александар Трајковић, а након њега остала је празнина због које ће будуће генерације много изгубити. Не мирим се са тим да, једнога дана наша деца остану ускраћена локалне историје, због нестручности и незаинтересованости наших савременика. Ово је разлог због којег сам решио да проучавам средњовековну историју, тражећи све доступне податке о прошлости нашег краја. Иако је литература скромна и углавном се ради о општепознатим делима историчара и путописаца, наилазио сам на научне радове у којима су детаљно описани историјски моменти жупе Иногоште, претка данашње области која обухвата административне општине Сурдулицу, Владичин Хан и Врањску Бању. Запањено сам читао преводе турских „дефтера“, који су ми приближавали средњовековну жупу више него било који други спис. Размењивао сам мишљење са сурдуличким историчарима, директором Народног музеја у Врању, директором Архива СПЦ, историчарима из САНУ и многим другим признатим и еминентним људима и полако правио слику о Иногошту. Књига поприма карактер енциклопедије, детаљно обрађујући за сада неистражене теме.

Оно што знамо о Иногошту до 15. века толико је скромно, да све иде у домен претпоставки, међутим од тренутка када Турци почињу да јуришају према Новом Брду, почињу се јављати и текстови о жупи Иногоште, о народу, местима, обичајима, традицији. Ко пажљиво чита и покушава да из разних извора извуче податке, може и да повеже неке догађаје који су се збивали у Иногошту. Иногоште није била централна жупа и није заузимала важно место у тадашњој Србији. Ипак, по нечему је била значајна. Мештани Иногошта први су подигли устанак у поробљеној Србији. Овај податак још увек изазива сумњу, међутим један дефтер (допис) турског чиновника Цариграду открива нам читаву организацију овог историјског догађаја. Тзв. Думенов устанак, данас готово заборављен, не само да се збио 1572. године, већ представља и прву побуну на просторима поробљене Србије. Списи говоре о томе да је подигнут на светога Илију, када се 5000 мушких глава окупило испред цркве на Власини Рид. Није то био класичан устанак који би покренуо и друге крајеве, већ побуна власинских рудара због намета и тешких услова рада. У дефтеру стоји да су се рударима прикључили и земљопоседници, тј „власници хасова и егрека“ на челу са Војихном који је заједно са Думеном (вероватно вођом рудара) утицао да се устанак подигне.

Жупа Иногоште постепено губи на значају, да би крајем 19. века назив потпуно ишчезао из званичних докумената и списа. Тај назив памте старине овога краја о чему сведоче путописци у својим делима. Чак је и краља Александра Обреновића дочекао натпис приликом посете 1894. године.
Ово је само почетак писања о Иногошту. Биће још текстова о њему, јер се мора разбити мит о томе да наш крај нема историју. Ово тврде људи који је не знају.


Извор: Волим Сурдулицу