РЕАКЦИЈА НА ЕМИСИЈУ О СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ – С КОЛЕНА НА КОЛЕНО И КРИТИКЕ КОЈЕ СУ УПУЋЕНЕ ПРОФ. ДР ВАЊИ СТАНИШИЋУ

Не бисмо смели да у старту етикетирамо некога јер се његов курс борбе разликује од нашег. Тврдим да је свако од нас ко инсистира на неговању ћирилице подједнако заслужан и да свако даје неки допринос њеном очувању. Навешћу много примера након што искажем једну моју заблуду из давних дана. Када сам почињао да активно делујем у овој области, био сам велики критичар рада господина Збиљића. На неким форумима се могу и наћи вероватно ти коментари. Моја критика се сводила на незадовољство практичног рада па сам често говорио и писао да је господин Збиљић добар лингвиста и да су му намере добре, што доказују његове књиге, непрестани рад и залагање, међутим где све то води, када се нас неколико сатрасмо да у свакодневну употребу „прогурамо“ ћирилицу? То је ишло дотле да смо заказивали састанке са директорима огромних компанија и са њима договарали употребу ћирилице. Захваљујући нама свако је у Србији тог дана видео неку од многобројних ДИС-ових реклама на ћирилици. Данас су на прославама незаобилазна пића попут воде Књаз Милош и зајечарског пива. Пионирови производи имају декларацију на ћирилици – сви. Воде Роса и Вода вода су имале етикете и на ћирилици. За мене је то огроман помак. То су само неки од успеха, који су постигнути даноноћним радом. А где су ту остале иницијативе? Знате ли да можете добити уговор на ћирилици у банци Интеза? Тако је, то сам лично иницирао. Ипак, схватио сам да је господин Збиљић једна важна карика која у неком тренутку направи добар искорак и својим делом или текстом покрене механизам.

Навешћу пример покојног нам Ђорђа Балашевића. По први пут о њему коментаришем уопште. И док је био жив, никада нисам ни једну реч написао, јер нисам био обожавалац његових песама за које мислим да су генијалне. Сви знате због чега га нису волели неки. То је она једна његова реченица коју је из ко зна којих побуда изговорио у Хрватској, а управо је везана за писмо. Данас „најнабеђенији“ Срби пишу како је Ђорђе „пљувао“ по српском језику. Хајдемо да се опкладимо (фигуративо) да ниједан од тих Срба није ни један једини промил допринео српском језику, а још мање писму. Шта је насупрот њима постигао Ђорђе – да му цела Хрватска одаје признање написаним речима на ћирилици! Замислите тај парадокс! У држави где се ломе табле на српском језику, у њеном главном граду се људи захваљују на српском језику и писму и то ономе ко наводно није волео тај језик!

Ми тако данас имамо једну Јасмину Ранђеловић која у „ћириличким круговима“ можда и није позната, а њени текстови долазе до великог броја читалаца и утичу да се мења свест о писму. Она то ради на један особен начин, проткан историјом, културом и обичајима.

Радослав Докмановић је у Прибоју поставио чврст ћирилички фронт, као тврђаву и брани је на начин како би сваки искрени саборац само могао пожелети.

У Нишу имамо Жељка Филиповића који објављује и по 2-3 текста дневно. И то какве текстове! У просвети имамо Љубишу В. Јовановића чије се епске борбе за српско писмо препричавају.

Дарко Бабић се хвата у коштац са државним органима и стручним дописима постиже значајне резултате.

Милорад Ђошић организује промоције по читавој Србији и нема места где се његов глас за ћирилицу није чуо.

Млада Маријана, графички дизајнер из Новог Сада, ових дана покренула је акцију у којој бесплатно врши ћирилизовање логотипа. Оригинална досетка!

А шта је тек са Бојаном из Теслића (Република Српска) и Невеном из Крушевца за које ће се тек чути, ако већ није? Наравно, ту су сва остала удружења и фејсбук странице које броје десетине хиљада пратилаца и свакодневно објављују квалитетне текстове и фотографије.

Морам да споменем и моју маленкост која је само делић свега онога што бисмо у наредном периоду морали да остваримо, а то је удружено и организовано деловање на пољу заштите ћириличког српског писма. Нема места за потискивање оних који се баве неговањем ћирилице.

Господин Станишић је дефинитивно изазвао позитивне рекције многих људи који су га слушали и због тога је мој став још чвршћи и уверенији сам у његову добру намеру. Зовите људе, причајте са њима, дајте да удружено освешћујемо Србију и да свако од нас допринесе да положај ћирилице већ сутра буде бољи!

 

Дејан Свитац, уредник интернет стране Волим Сурдулицу

Прилог Администратора:

Сурдуличке школе не поштују ћирилицу – шта стоји иза тога?

Техничка школа “Никола Тесла”

Читаоци, у првом реду родитељи, када вас питају желите ли да ваше дете из школе изађе писменије, шта бисте одговорили? Просветни радници, да ли вам смета када на интернет страни своје школе читате текст који је написан нематерњим писмом? Да просвета није као што је некада била, то је свима нама одавно јасно, али када нико од просветних радника не показује минумум свести и ћути пред најосновнијим стварима које се стичу учењем и то у школи, онда је стање изузетно критично и захтева хитну реорганизацију. Док нам је ћирилица „на апаратима“ и једино још опстаје тамо где људи почивају – на надгробним споменицима, просветни радници се „чешљају“. Иако се сви српски лингвисти, па и они који су признали двоазбучност, слажу у томе да би ћирилицу требало форсирати и давати јој предност увек кад за то постоје могућности, наши наставници и професори српског језика се изгледа не слажу са тим. Делује као да су ђаци окупирани ћирилицом, толико да су школе решиле да их подсете на латиницу. Сурдулички излози као да су препуни Вуковог писма, те просветни радници сматрају да би било превише да и школа користи ту старомодну ћирилицу. Да ли ће неко уопште хтети да искаже своје мишљење и ваљано образложи потребу да се сурдуличким основцима и средњошколцима толико намеће латиница уз српски језик? Сматрате ли да сте ви такође одговорни за стање у којем се налази српско писмо?

 

Извор: Волим Сурдулицу

„Српска латиница“ – како су нам ставили зубну протезу након повађених здравих зуба

Прошло је 106 година од „бајонетизирања“ српске ћирилице, након чега се више никада није вратио њен статус основног и матичног писма у срединама где живе Срби. Срби тог времена, а и потоњи, нису ни слутили да ће временом њихови потомци најпре несвесно, а затим свесно заменити најсавршеније писмо за „гајевицу“ коју ових дана толико здушно бране Срби, као да им је Вук Караџић лично у наследство оставио. Можда је они тако и доживљавају, јер данашњи Срби, осим објава на интернету, нису жељни читања, а камо ли истраживања правих чињеница.

Вук Караџић никада није ставио потпис на тезу да је латиница писмо српског језика. То је превара коју данашњи „латиничари“ желе да провуку како би подмирили своју савест и прикрили своје незнање. Вук јесте рекао да би гајевица могла бити савршена када би се од три диграфа направила три слова која би се исписивала са по једним знаком (то су диграфи dz, lj i nj). Слово dj је такође било диграф, јер хрватски лингвисти дуго нису хтели да га у званичној верзији исписују као đ. На још само једном месту можемо Вука повезати са том латиницом. Наиме, приликом потписивања Бечког договора, Вук се тада и никада више потписао латиницом. Такву одлуку можемо разматрати из неколико углова. Тадашњи српски језик још увек је био у повоју и Вукова ћирилица се тек требала у правом смислу речи конституисати, а документ који је имао међународни карактер, иако се односио на српски језик, вероватно је навео Вука да се потпише писмом које више наликује писму западне Европе. Крилатица „Пиши као што говориш, читај како је написано“, коју је изворно употребио Саво Мркаљ (спомиње се и Аделунг), али за коју се Вук залагао, недвосмислено говори о томе да латиница није Вукова, а самим тим ни српска, јер да јесте и сам Вук би сваком гласу дао по један знак.

Настанак гајевичне латинице има једино логичну везу због великог броја католика на простору западно од Дрине, те потребе да се за те људе створи писмо. Потпуно је разумљиво да је у ту сврху морала бити осмишљена верзија језика на латиници, јер је Ватикан дубоко у прошлости зазирао од старословенске ћирилице. Познато је да је још 1060. године, 6 година након раздвајања православља од католичанства, на Синоду у Солину ћирилица проглашена „ђавољим изумом“, а Методије је проглашен за јеретика.

Како је у процентима изгледала употреба ова два писма? Ако узмемо књиге и периодике које су штампане до Првог светског рата, видећемо да се њихов број на гајевици јављао у занемарљиво малом проценту. Тако је 1903. године од 400 публикација, 399 штампано ћирилицом. За време аустроугарске окупације број штампаних латиничних књига „расте“ на две годишње, да би значајнији пораст био забележен у Краљевини. Број ћирилично штампаних књига између два рата пада са 99,75% на 83,8%. Број штампаних монографских публикација на латиници 1939. године износи 185, док их је 958 штампано ћирилицом. У Недићевој Србији бележи се раст штампаних књига на ћирилици и износи просечно 94%.

Међутим, прави суноврат ћирилице долази након Другог светског рата. Разумљиво је да комунистичка власт није желела да наметне латиницу одмах, јер је велики број Срба и даље био огорчен злоделима који су учињени према њиховим ближњим, а врло често је писмо било окидач. Са коначним уништењем могло је да се крене десетак година после Другог светског рата када су сећања почела да бледе, па је Тито окупио лингвисте из читаве Јогославије како би стандардизовали нови језик. Тако је настао Новосадски договор из 1954. године чијим је тачкама потписана смртна казна ћирилици која ће се реализовати деценијама након тога – постепено, скривено и свеобухватно. Три године после Договора, латиница преузима примат по први пут у Србији. Укупно се у том периоду штампају 1282 књиге на латиници и 1038 ћириличних. 1965. године тај однос достиже рекорд када је штампано свега 32,7% ћириличних књига (1128 публикација), наспрам 2316 на латиници. Узећемо за пример војску. У ЈНА су све књиге штампане на латиници – упутства, правила, дозволе за излазак у град, техничка документација, скрипте, научни радови, периодика, обрасци, формулари, признања, пехари, па чак и у Застава филму, све је било на латиници. Припадници ЈНА, данашњи пензионери, сведочили су и сведоче о честим репресијама које су према њима вршене због употребе ћириличног писма. На следећем примеру можете видети како су виспрено џелати ћирилице осмислили начин да је мирно истребе – у Уџбенику за службену преписку и канцеларијско пословање у ЈНА, издање из 1967. године.

Дакле, у првом делу се прописује да се акти пишу ћирилицом и латиницом. Међутим, у другом реду се припадницима даје до знања да „се употреба рукописа у службеној преписци не би требало схватити сасвим слободно и закључити да се сваки акт може писати рукописом“. Онда се објашњава да „на тадашњем степену развоја канцеларијске механизације, готово свака команда поседује писаћу машину, па се службена акта требају писати искључиво писаћом машином, а да се рукописом могу писати мање важна акта“. Лукаво смишљено. Хајдемо да видимо какве су писаће машине постојале у то време. „OLYMPIA“ је у то време била најраспрострањенија писаћа машина, наравно на латиници. Један мали контингент ћириличних писаћих машина је био у употреби, међутим њих су склањали у магацине, подруме, далеко од корисника. Тако је смењен декан Економског факултета у Нишу 19. јануара 1974. године, који је тражио да се ћириличне писаће машине ослободе из „затовра“. На снагу су ступале необјављене тачке Новосадског договора из 1954. године. Сви народи су могли имати своје, али Срби не. То можемо да видимо и у ближој прошлости. Србија је последња добила оперативни систем на рачунарима на свом писму, последња је добила мобилне телефоне са ћириличком тастатуром, па се чак ни ту није много напредовало ако узмемо у обзир да је једна порука искуцана ћириличким знацима скупља него исто таква са истим бројем карактера, али на латиници. Упутства за техничке уређаје, телетекст на телевизији и многи други технолошки „изуми“ нису могли имати своју примену на српском писму у Србији.

Шта се у међувремену догађало у лингвистичким круговима? Хрвати су већ 1967. године изашли из тог заједништва и почели са креирањем Правописа хрватског језика. Срби нису хтели да се замерају, те су остали у том заједништву, слепо чувајући туђе писмо. Чак и када смо добили могућност да као посебна држава коначно уредимо свој језик и писмо, аутори Правописа српског језика – Мате Пижурица и Митар Пешикан нису желели да одбаце хрватско писмо, већ су га лукаво задржали објашњавајући да се ради о заоставштини из заједнице држава која више не постоји и да би требало као такво бити равноправно са ћирилицом! Замислите, два писма у једном језику – феномен који поседујемо само ми у свету! Што је најцрње, данас су људи убеђени да смо ми због двоазбучности још и најбогатији народ на свету?! Пазите ту подвалу – Срби са дуплим стандардом паметни и богати, а Немци, Руси, Кинези, Индијци, Шпанци и многи други, глупи и сиромашни. Па кад већ имамо два писма за један језик, што не бисмо имали и две заставе, два грба, две химне? Тако ћемо бити још богатији!

Питање уређености језика огледа се у његовом стандардизовању и олакшаној употреби, а не у креирању више стандарда који хаотично делују на кориснике. Само у Србији још увек можете упутити одговор на ћирилици, а добити на латиници и обратно. Само у Србији морате тражити да вам пасош и возачка документа буду на ћирилици уместо да се то подразумева, као што је и предвиђено законима и прописима.

У новије време се под утицајем модерних технологија, али пре свега неписмености становништва, појавило и треће писмо, а то је ошишана гајевица. Ради се о писму без дијакритика које се у огромној мери користи на интернету. Ето, сад смо са трећим писмом још богатији и mozemo se diciti time. Колико је ово треће писмо узело маха, а људи потпуно застранили показује један натпис који сам усликао у просторијама ЗЦ Сурдулица:

Ако имате козе које старе, јавите се

Поражавајућа је и чињеница да велики проценат становника Србије који искључиво користе латинично писмо уз српски језик, не знају да напишу исправно сва писана слова те абецеде. То само говори да смо као народ функционално неписмени, али и поред тога бранимо двоазбучност, јер нам је тако неко рекао или смо тако чули да је добро. Поражавајуће је и то што људи нису свесни значаја чувања ћирилице. Када прођете улицама, погледате излоге продавница, када видите натписе у воћарама, месарама, када погледате рекламе исписане руком и када добронамерно питате: „зашто не ћирилица?“, добијате празне одговоре: „тако ми је лакше“, „ћирилица је старомодна“, „заборавио сам је“, а има и оних са апсолутно нелогичним објашњењима: „да би и странци разумели“???!!! Колико знам, ако дође странац и прочита krastavac, paprika, lubenica, dzemper, slanina, ништа му познатије неће бити него ако испишете исто то само на српском писму.

Свакодневно наилазим на ишчуђавање Срба кад инсистирам на српском писму. Једно од најзанимљивијих било је приликом предавања захтева за добијање пасоша са личним подацима исписаних и на ћирилици. На крају сам то право и остварио, међу првима у Србији, а први у Пчињском округу, што је било и разумљиво, али је ћирилички пасош остао у сенци реакција људи који раде у полицијској станици. Иако им је ћирилица, поред тога што им је матично, такође и службено писмо, неколико пута сам чуо питање: „Зашто Вам је толико битно да у пасошу буде ћирилица?“. Та реченица говори о свести наших људи и упозорава нас да смо као народ изгубили појам о културним и националним вредностима. Када дођете у ситуацију да тражите оно што је ваше и што вас следује по свим законима, онда је то сигнал да смо као друштво и као народ на тешкој странпутици.

Ћирилица није само писмо, то је кључни елемент националног идентитета због којег смо ми то што јесмо, а без којег ћемо још много година лутати и нећемо се налазити. Дозвољавамо да нам изваде здраве зубе, да нам уместо њих ставе вештачке и да нас још и убеде како је то боље! Ко не схвата страшну судбину ћирилице, од овог текста неће научити много, ко схвата замислиће се и упитати колико не зна о себи. Колико будемо чували праве вредности и неговали културно наслеђе, толико ће нас и други ценити, у противном бићемо шака људи без своје културе, традиције и историје.