Александар Киш: “Породица”, серија као да ју је одобрила америчка амбасада

“У малим стварима лежи ђаво” – пословица применљива на толико ствари у данашњици.

На РТС1 иде серија “Породица”, која је привукла заиста велики број гледалаца. По први пут бави се историјским личностима из нама блиске и веома значајне историје. Бави се историјски – једним од најзначајнијих тренутака модерне српске историје. Хапшењем председника Србије Слободана Милошевића. Бави се једним од најодвратнијих и најсрамотнијих догађаја у нашој историји.

Иако најављивана као непристрасна, серија је написана, изведена и све у свему на врло лукав начин. Кроз већину догађаја приказани су небитни догађаји, сасвим небитне интеракције између ликова, али се зато намерно, и подмукло кроз њу пласира ДОС-овска идеологија, и њихово лажно и покварено виђење не само тог догађаја него и модерне српске историје

Ова серија нема за циљ показивање – што бих свакако поздравио – историјског догађаја, напротив она има за циљ сакривање тог догађаја, спирање историјске љаге и бруке са ДОС-овских режимлија и истицање њиховог виђења историје – којим желе да замажу очи српском народу.

И понајвише, онај ђаво у детаљима – она има за циљ бацање кривице за грађански рат у Југославији, за све недаће и злочине – и то опет врло перфидно – на Србију, председника Србије и све у циљу рехабилитације злочиначке и криминогене политике Зорана Ђинђића, Демократске странке и ДОС-а у целини.

Ђаво у детаљима је када је лик Милорада Улемека Легије представљен као неки квази-кримос са улица Земуна који је чинио са својом јединицом ко зна шта на ратиштима и све то са знањем и одобрењем Слободана Милошевића и то се приказује у сценама са њима двојицом. Ово је приказано као некаква сцена – не председника (макар и бившег) и официра и команданта елитне јединице – него неког нарко боса и његовог неког дилера са улице.

Ђаво у детаљима је приказивање покојног Ивана Стамболића као жртву Слободана Милошевића – али ту и баш ту је ђаво у детаљу – сцена када уредник РТС објашњава новинарки која не зна ко је био Иван Стамболић – догађа се деификација Ивана Стамболића. Када гледајући у монитор уредник новинарки објашњава као у старим добрим партизанским филмовима идола, да је то попут неког Тита – овог пута Иван Стамболић на 8. ој седници где га је Милошевић сменио.

Та сцена, уз читање писма Стамболића упућеног Милошевићу не само да је ђаво у детаљима – него је стуб и ослонац целе серије – писмо које оптужује Милошевића за грађански рат, за све недаће које су нас снашле, сама та сцена читања писма има има осим врхунца подржавања ДОС-овске политике, умотане у обланду са шећером и један кључни детаљ.

“Ти си Слободане Милошевићу направио Балкански Апартхејд на Косову”

Цитат из писма Стамболића Милошевићу.

Сви сте га чули. Свима вам је ушао у главу али га нисте ни свесни. Тај детаљ, буквално тај је тачка ослонца целе ове одвратне серије.

“Направио Апартхејд на Косову”

Сва зла која су шиптарски терористи на правили, сва убиства које је НАТО починио – нису битна. Разарања и уништења српског народа нису битна, битно је да за то окривимо Милошевића. Није битно што је Мартин Шпегељ, министар одбране Хрватске – снимљен како октобра 1990 године – пре рата – пре свих злочина говори о наоружавању Хрвата за рат и без длаке на језику говори како планира да реши питање Срба тако што ће их све протерати! ТО – није ушло у серију! Хрватски министар одбране пре рата – говори о протеривању Срба!

Али зато је ушло писмо Стамболића Милошевићу у којем га као неко ко је губитник и скрајнут с аполитичке сцене – оптужује из своје фотеље – за оно што су Хрвати планирали!

“Направио Балкански Апартхејд на Косову и рушевину од Југославије”

Сва историјска зла над Србима на косову опраштају  се овом серијом.

То је тај ђаво у детаљима. То хоће творци серије да вам угурају у главу. Зоран Ђинђић, и сви ДОС овски лидери представљени су једнодимензионално и без икаквог историјског критицизма, ни један детаљ о повезаности криминалаца са тим режимом и посебно са самим Ђинђићем не постоји, али зато се путем приказивања интер породичних односа Милошевић и његова породица представљају као некаква квази мафијашка породица пред свој пад. Његову породицу сецирају по стоти пут.

Не приказујући икакве историјске догађаје и акције других према и против Срба- творци серије ампутирају икакву одговорност за злодела против Срба и почетак грађанског рата у Југославији, али зато пред сваку епизоду пушта се неки говор Милошевића.

Нема ни једног говора Туђмана, Месића – који каже да је његов задатак испуњен и Југославије више нема. И свакако нема Шпегеља који 1990 године говори како Србе треба протерати.

Е, одстрањивањем тих делова фокусира се на Милошевића као човека одговорног за оно што су други учинили – и посебно тим писмом Стамболића печатирају одвратну антисрпску политику.

У малим стварима лежи ђаво…..Апартхејд на Косову…..

На мале ствари обратите пажњу……

И сада у јеку покушаја обарања власти од стране САД и осталих НАТО сателита, темпирали су серију која је ваљда требала да “отвори очи” Српском народу који ваљда треба да коначно прихвати НАТО – ДС- ДОС-овску верзију историје, да нам прикаже злог Слобу, – јер јесте он као био зао и покварен, али ми нећемо баш као да вам га покажемо као поквареног, али ћемо кроз детаље да вам перемо мозак.

Ово је моје мишљење, можете да га усвојите или не. Али сада необориве чињенице у вези серије:

– Главну мушку улогу игра глумац који глуми и у овом новом филму о Сребреници “Кво вадис Аида”

– Главну женску улогу игра глумица која је глумила жртву Срба и силовану Муслиманку

– Продукцијска кућа је иста она која царује на РТС махом серијама о криминалцима, натприродним силама и слично

–  Продуценткиња серије била је заменица генералног директора РТС када је Гаги Антонијевићу РТС а и она лично рекли да немају пара да финансирају филм “Заспанка за војнике” – о српској историји Иначе у том филму Срби нису никог силовали и клали.

И треба све погледати из овог угла-  јер је заменица генералног директора РТС – Ивана Миковић дала отказ на РТС и са још некима основала “Фајерфлај продакшнс” који је снимао све новије серије које се сада приказују на РТС као и “Породицу” – а  које  плаћају грађани својим новцем од ТВ таксе. Даје отказ на РТС 12.05.2019. а постаје директор продукцијске куће 10.06 исте године, само месец дана касније и продаваће серије РТС-у!

За Гагу Антониjeвића, свакако пара није било када је снимао филм о српској голготи у првом светском рату, али за ову накараду од серије Тако је “заспанка” била на “Пинку” код Жељка Митровића јер ко јебе српску историју – за њу није било места на РТС- али сада има за “Породицу”.

Ђаво лежи у малим стварима.

 

Аутор: Александар Киш

Извор: Видовдан

Другосрбијанци о Косову, Немањићима, ћирилици и СПЦ

Слободан Георгиев (62.600 пратилаца): „Косово није било срце немањићке Србије (!? – С. А). Није било срце ни деспотовине (!? – С. А). Није било срце ни устаничке Србије (али је пре тога, више од двеста година [1557-1766] било срце Пећке патријаршије! – С. А). Постало је Срце када се Србија одржавила (!? – С. А) после Берлинског конгреса“.

Биљана Лукић (108.800 пратилаца): „На Газиместану су погубљени кнез Лазар и Милош Обилић, а српска војска доживела је ужасан пораз уз огромне жртве – славна српска традиција слављења пораза, представљеног као победа“ (сама битка завршена је, заправо, војнички нерешено, а краљ Твртко је чак прогласио и победу – С. А).

Антонела Риха (35.300 пратилаца): (на питање: „Шта је спорно у уџбенику историје у ком пише како је `данак у крви` омогућавао дечацима напредовање на друштвеној лествици?“, одговара) „Ништа. Не можемо вредновати историјске периоде из садашњих стандарда“ (наравно, јер су раније родитељи мање волели своју децу и налазили добре стране њихове отмице – као што су налазили и позитивне аспекте Ћеле куле [иновативност у употреби нових грађевинских материјала] или позитивне аспекте турских силовања [прилика за повећање генетске разноврсности и наталитета] – С. А)

Милан Антонијевић (8.207 пратилаца): „Турци нису много дирали домаће становништво у првим вековима своје владавине. Одмах након освајања живот се враћао, цркве су сачуване, тако да те молим да не вређаш оне који су некада владали овим просторима“ (нарочито су Турци били фини, након пада Београда 1521, према београдским Србима, које су колективно одвели на путовање до Истамбула и тамо им обезбедили трајни боравак око Београдске капије – С. А).

Редовне и омиљене теме негативних (ниподаштавајућих) коментара нашег секуларног свештенства јесу и сви уобичајени знакови националног идентитета.

Химна

Антонела Риха: „На Боже правде не реагујем. Док се неко не дигне уопште не капирам да свира химна“. „Кад чујем Хеј Словени и даље имам импулс да устанем, неку чудну реакцију да се нешто догађа, да нпр. следи нека свечаност, нешто важно“.

Ћирилица

Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге без прочитане књиге у животу“.

Дашко Милићевић: „Кад видим ћирилицу једва се убедим да прочитам“.

Иван Виденовић: „Ћирилица је постала писмо мржње. Већина увреда, псовки и претњи на мрежама долазе писане ћирилицом“.

Милан Ћирковић: „`Одбрана` ћирилице је скупо и бесмислено србовање“.

Саша Миленић: (исмева) „грађанске слободе и људска права на руско-православној ћирилици“ (да прочита православно-ћирилични Сретењски устав и Устав из 1888, па да се јави – С. А).

Биљана Лукић: „`Поштовање ћирилице` је преслатка флоскула. Небитно што нема никакво значење (!? – С. А), баш добро звучи“. „Ако је ћирилица српска, а латиница хрватска, јесмо ли сви ми са латиничним тастатурама Хрвати?“ (нисте, али ко се тиме поноси или је сноб, или незналица који не уме да намести тастатуру – С. А).

Бранислав Михаљев: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије“. „То је писмо геноцида, фашизма и мржње. Стога га од данас више не користим и блокиран све што пише њиме“.

Предраг Стојадиновић: „Ћирилица и јесте заштитни знак српских нациста“.

СПЦ

Биљана Лукић: „Молим да се црква, пошто се изјасни о Косову, изјасни и поводом возних паркова и педофила“. „И кога сад боли уво шта СПЦ има да каже о Косову? Гледам их онако на гомили и у глави ми једино питање ко су Качавендини јатаци“. „Шта каже СПЦ, за шта је казна ова кишурина?“ (али заправо, шта брига Лукићку шта СПЦ каже о било чему, када је она лично опсесивно не подноси?; нека пусти да о мишљењу СПЦ воде рачуна они који разумеју да се Црква не може изједначити са сваким јерархом, а поготово не са сваким њиховим грехом – С. А).

Антонела Риха: „Нисам верница. Ту смо дошли до разлике између вере као интимног осећања и цркве као организације. Мени је свака религија блиска, иако сам атеиста, али мало свештеника било које вере поштујем“ (ова изјава, као код Лукићке, заправо значи: „Атеисткиња сам, али највише мрзим СПЦ, а то је зато што сам много паметна; и ти да будеш као ја!“ – С. А).

Горан Јешић (22.900 пратилаца): „А у чему је проблем ухапсити попа?! Јахати је већ мало незгодно због короне, али ухапсити га с маском и свим мерама заштите је сасвим ок“ (а у чему је проблем рећи да је Јешић парадигма суши-левичара: одрастеш у малом радничком стану, али онда уђеш, као левичар, у ГСС и ДС, постанеш председник општине, и убрзо, како и доликује левичарском ударнику транзиције, кушиш стан од €250.000 у Инђији и стан од €300.000 у Бечу, па на свој твитер налог окачиш петокраку уз напис „Ужичка република“ и наставиш да с левичарске висине пљуцкаш по СПЦ [овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде…], по српском фашизизму [овде, овде, овде, овде…], по недавачима Косова [овде овде овде овде…], по Русима [овде, овде, овде, овде…], и по осталим српским страшилима – С. А).

Марија Ратковић (поводом литија у ЦГ): „Мени је супер кад људи телима бране цркву и њену имовину која је настала у рату (?! – С. А), крви (?! – С. А) и од њихових сопствених тела (?! – С. А), и не сети се (СПЦ – С. А) да уложи у људе да их учи или утеши, већ само траје да би паразитирала на најемотивнијим тренуцима, даље ширила моћ, изазивала хаос и поделе“. „Људи, браните људе од цркве и њених одвратних крвожедних упосленика, који штите ратне злочинце, убице, педофиле, насилнике, лопове и криминалце“ (ове и друге објаве помоћнице градоначелника Шапца за питања младих показују колико је само Ћирјаковић био у праву када је Зеленовићев Шабац описао као својеврсну вишијевску престоницу Друге Србије, за коју се сада каже: „Хоћемо ли у Шабац на аутошовинизам“).

Извор: Видовдан

Драгољуб Збиљић: Ћирилица се пише уставом и правописом

Није Бајина Башта једина место у Србији у коме народ протестује због закидања у његовом језику на његовом писму

Србија је данас једина државица у свету у којој народ мора да изађе на улицу да протестује и да дигне глас за спровођење народног Устава. Наиме, у Члану 10. за све људе који знају да читају и који могу да виде – пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тим првим ставом споменут је само српски језик и ћириличко писмо, нормално, зато што је у службенсоти тај језик – језик веећине народа који је гинуо да Србија постане национална држава у којој је неизоставан српски језик и српско писмо. Разуме се, Србија је за мањине увек била демократска, па није никада забрањиавла и језик и писмо мањина. Тако ни модерна Србија није хтела да избегне да и мањине имају слободу и право на своје писмо. Зато у Уставу Србије у истом члану у ставу два пише: „Службена употреба других језика и писама уређуеј се законом, на основу Устрава.“

Дакле, за сваког иоле описмењеног човека по вуковском правилу „Читај како је написано“ јасно је написано да су по првом ставу „српски језик и ћириличко писмо“ незамењиви и нераздвојиви у Србији никаквим другим језиком и никаквим другим писмом, и да у сваком службеном, а то, свакако значи – јавном (а не тајном) испису мора да буде неприкоссновен у Србији тај језик и то писмо. А, у складу с посебним законом, када се испуне одређени услови, може и мора да се употреби још неки мањински језик и мањинско писмо.

Појединци поново копају гроб за српску азбуку

Друга је ствар што је у Србији увек било појединаца који траже „рупе“ у уставу и закону, па и када су оне јасно затрпане, и досеетиел су се у „мудрости“ својој како да спроводе „равноправност језика и писама“ како се то нигде изван Србије не спроводи. Они би да се то, наопако, спроводи само у српском језику и у српском народу, а ником не пада на памет да такву „равноправност“ непостојећој у Уставу траже за неки други језик, осим српског језика и српског народа и аз неко друго писмо осим ћириличког. Тако ти душебрижници за „права свих осим Срба“ (или истакнути у јавности гроабри срспке азбуке ископаше „рупу у закону“ да сахране ћирилицу, иако је то народ јасном одредбом у Члану 10. Устава Србиеј забарнио, јер се не смеју коапти гобови ни за чије, па ни за српско писмо. Они поново отварају гроб да ћирилицу сахране по сигурном комунистичком моделу за затиарње српске ћирилице у српској јавнсоти.

Народу је јасно је јасно шта је у Члану 10. изгласао на реферндуму: прихватио је предлог и изгласао јасан и деци Члан 10. у Уставу (2006) да се и српски језик поново пише, нормално, својим писмом, а не више туђим које му је било наметано. И сада је нормално што, мало-мало, па групе представника српског народа изађу и на улицу да траже своје писмо у свом језику.

Поводом протеста и лингвисти и власт мудрују и ћуте:

ваљда – ћутња пред „изборе“ или пред избор у више звање!

 А народ иазђе на улицу тражећи своје писмо у свом језику зато што ни лингвистима ни властима већ 14 година од Устава Србије никако ад апдне на памет да се Устав спроводи, а не да буде мртав форма као у вреем Броза (коаг нема, али има и даље затирања српске азбуек!)

Зааписана нардона обавеза из Устава мора се сперовести у пракси. Ко да спроведе – онај који је за то спровођење палћен од народа. А то су плаћени лингвисти у институцијама за језик који су оабвезни ад преуреде наопак правопис из времена правила из Новосадског договора (1954) и да спроведу враћање срспког правописа на нормалу по Уставу и по општој пракси у свету: сваком језику довољно је једно писмо. Све друго: два, три, четири писам итд. итд. само штеет штете јер еј то специјална врста шизофреније (по проф. В. Ђоређвићу, али и по свим паметним људиам) па еј зато српски народ ејдини располућен чак и по свом писму у свом ејзику.

Нећкају се лингвсити да то у српском правопису обезбеде по слову Устава и опште праксе, а још више се нећка власт да нареди лингвистима да схвате да

Устав мора да важи у свакој дражви за све и свуда

Дакле, Устав моар ад важи и за власт, па, богами, и аз лингвисте. Није нардо гласао ад Устав не важи једино за власт и аз лингвисте. То такво (не)право народ није изгласао у Уставу нји у једном једином чалну устава. Према тооме, зашто ви стручњаци и носиоци валсти дајете право себи сами кад Вас тим правом на неправо није нардо привилеговао? Зашто се, дакле, нећкају и лингвисти и власт – које плаћа тај народ који тражи већ 14 годиан своје право (и) на свој језик на свом, а не на туђем писму?

У закључку овог етксат мора се врло озбиљно поставити јавно пиатње: зашто и лингвисти и валст узимају новац народа за испуњавање својих дужности, а овамо 14 година, практично, неће да врате српском народу ни  српски језик на српском писму и има ли још игде, осим у Србији, да неки други лингвисти и власти исцрпљују свој народ да моли за свој језик на свом слову у својој, крвљу предака, избореној држави? Макар то ваљда могу да обезбеде српски стручњаци за језик и писмо у кординацији с влашћу.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

Извор: Видовдан