О изворима

Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!
 
Неки дан ми један мој друг посла један чланак, али одмах ми западе у око да нема ни ко је написао, а са тим ни извора. Било ми је довољно и нисам ни хтео да читам.
 
Блог Ћирилизованоа касније и Србски културни центар „Ћирилица“ Београд као млађи и братски сајт су увек инсистирали на изворима јер нема смисла никоме отимати ништа, од превода па до мисли, односно да се аутори морају наводити. Ипак колико видимо отимачина доживљава врхунац каријере. Горњи цитат из наше можда најлепше народне песме, Смрт мајке Југовића, само је врх краја да нам мора бити јасно, да мора да се зна чије је шта,  па тако и филмић (не видео клип)  Деца у Србији 1920. године непознатог холандског сниматеља, када је Дачмен посетио Србију и снимио већ тада нарастајући србски беби-бум, у нашој држави која је била опустошена за 62% репродуктивног становништва.


Због свега горе наведеног поклањамо вам овај филмић са оригиналном музиком и картом коју можете на почетку видети у прве три секунде, а које нема у обојеној варијанти са много лепшом музиком (прим. аут.) која се ових дана врти интеренетом.

Милорад Ђошић


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Светислав Пушоњић у „Српском свијету“: Ко су идоли данашњице? (ВИДЕО)

“Читав савремени глобални поредак почива на идолима. Поштујем свачији рад, али није добро да се праве идоли од свакога. Не праве се идоли само од личности, него се идеализују и уверења, ставови. Идоли су нешто што се везује за паганско време” – каже Светислав Пушоњић, писац и издавач.

Светислав Пушоњић у Српском свијету

Како се данашња књижевност преплиће кроз политику, која књижевна дела се вреднују данас, идолизам новог доба, зашто је село једина здрава средина, теме су емисије “Српски свијет” у којој је говорио Светислав Пушоњић, писац и оснивач издавачке куће “Виогор”.

Пушоњић сматра да је књижевност која се данас намеће тенденциозна и да се намеће корпус политички коректних тема.
“Чак и најбунтовнији писци данашњице имају скривене политичке намере. У њиховим делима назире се прозирна идеологија и не представља се аутентична српска књижевност” – тврди Пушоњић.

Он истиче да фабрике књига које су привилеговане у државним институцијама загушују књижевно тржиште својом хиперпродукцијом разних кримића, љубића, исповестима и биографијама старлета.
“Сваког месеца излази по 10 ремек дела. Живимо у времену кад се ремек дела штанцују и све се награђује престижним наградама, што губи свој смисао” – говори Пушовић.

Пушовић каже да је НИН-ова награда некада била најзначајнија награда за књижевност и да је награђивала само вредна уметничка дела попут Корена Добрице Ћосића.
“Чисто сумњам да ће неко дело данас остати упамћено након 20 година. Вредним делима се не придаје велика медијска пажња, а данашња књижевност се свела на просту играрију” – наводи Пушовић.

Он сматра да је данашње генерације тешко инспирисати да читају књиге и да је, како каже, у свету дитигалне технологије тешко заинтересовати младе за штампана штива.

 

Извор: ИН4С


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Александар Гиљфердинг – руски конзул, je упозоравао Србе (видео и књига ПДФ)

Александар Федорович Гиљфердинг (Александерь Гильфердингъ, Варшава 1831. — Каргопољ, Олонецка губернија 1872), био је руски филолог, слависта, етнограф, историчар, дипломата, конзул у Босанском пашалуку. Према једном животопису његова породица се доселила из Њемачке и његов отац је прешао у православље, а према другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња. Наводе се и подаци да породица Гиљфердинг поријеклом из Саксоније, да му је прадједа био мађарски племић који се преселио у Русију. Александар Гиљфердинг је имао добро кућно образовање, проучавао је неколико језика, упознао се са словенским дијалектима. Дипломирао је 1852. године  на историјском и филолошком факултету Московског универзитета. Био је присталица словенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. У Петрограду је основао центар окупљања свих општесловенских организација.  Од 1868. до 1872. био је предсједник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, у којој се образовао и Фјодор Михајлович Достојевски.

Александар Гиљфердинг, у својој студији „Западни Словени“ 1858. године о аустрославистичкој реформи српског правописа пише да је Вук Караџић као сарадник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Алексадар Фјодорович Гиљфердинг у својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд.Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

А. Гиљфердинг је био заговорник јединства словенских језика, и формирања једног словенског језика и једне азбуке. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Према упутствима Хомјакова, почео је да проучава санскрит и 1853. године објавио је рад „ О сродности славенског и санскритског језика “ 1853. године и потом магистарски рад „Однос словенског језика са сродним језицима“. Године 1854. објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Проучавао је историју балтичких Словена. Писац је дјела „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора“, Ст. Петерсбург, 1862. Потом је објавио Историју балтичких Словена. Године 1856. постао је дописни члан Руске академије наука и добио службу руског конзула у Босанском пашалуку. Путовао је у Црну Гору, Стару Србију, Македонију, посјећивао је манастире на Косову и Метохији. После повратка са Балкана објавио је путопис „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859). Потом је објавио 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској. Године 1862. објављује дјело о Светим Ћирилу и Методију. Написао је значајну студију за разумјевање историје Балкана о формирању хрватске нације „Историјско право хрватског народа“. Године 1865. је објавио рад Сеоска општина, о сеоској задрузи коју Русија треба да сачува, а да не слиједи Србију која је разградила сеоску задругу.

Био је противник аустрославистичке реформе српског језика и писма, која је у Срба пропагирана и позната као Караџићева, а који је био само српски сарадник аустрославистичке југословенске језичке реформе у програму еврославистичких религиозних и политичких интеграција. В. Караџића је сматрао сарадником унијатске мисије на Балкану и у Русији. Као и Српска православна црква, гифердинг је био против Краџићевог превода Новог завјета, који је издалог Библијско британско и инострано друштво, као протестантског програма профанисања Светог писма које је за православне Србе додатно банализовано. Као и руски конзул у Константинопољу Константин Лeонтјев, Гиљфердинг је национални препород Јужних Словена препознао као политику против православног предања и јединства Словена, као идеологију револуционалног раскида са православним предањем под „националним псеудонимом“.

Александар Гифердинг је упозоравао Србе је да „хрватски“ илирски југословенски покрет који предводи Њемац Лудвиг Гаус (посрбљено Људевит Гај) креатор хрватксе латинице, са којим су у југословенском програму сарађивали В. Караџић и Ђ Даничић, аустроугарски аустрославистички политички пројекат присаједињења православног срског народа хрватској хибридној римокатоличкој политичкој нацији. Заправо, упозоравао је да ће у пројеку наводног југословенског језиччког јединства – који је фактички и филолошки један српски језик, српски народ бити одвајан од православних Словена, а затим асимилован у германизоване и поримокатоличене Словене.

 

ПДФ књиге можете скинути на извору.

 

Аутор: Огњен Војводић

Извор: Блог Огњена Војводића


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.