Драган Стојановић: Без ћирилице далеко смо од себе и света

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

БЕСКРАЈНИ плави круг и у њему писац и професор др Драган Стојановић и његов роман “Тамна пучина” (едиција “Студентски град”, Београд 2020).

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

Аутор: Јованка Симић

Извор: Новости онлајн

НАШЕ ДОБРО СЛОВЕНСКО И ПРАВОСЛАВНО ПИСМО: Милован Данојлић – рехабилитација ћирилице је предуслов духовног опоравка и културне обнове

Фото: Архива “Новости”

НАШЕ добро словенско и православно писмо, са којим дишемо и пишемо, старо је више од хиљаду година.

У 20. веку, положај ћирилице ће се нагло пољуљати и погоршати. За то је пре свега крива погранична блискост са латиницом, иза које је стајала политичка, економска и војна надмоћ западног дела нашег континента, и освајачка ћуд латинице. Наша културна елита, на челу са Скерлићем, није одолела зову свеприсутне сирене. За њом су се, из непромишљености, али и из практичних разлога, повели учени и необразовани, еврофили и мондијалисти, грађани, помодари, па и део сељачког народа.

Томе је допринела и жеља да се приближимо југословенској браћи у западном делу државе основане 1918. године. Принели смо на олтар и ту жртву, не тражећи да нам се, са друге стране, нечим узврати. Државна управа све до растурања Југославије није била свесна опасности од колонизовања нашег животног и духовног простора. Веровали смо у будућност, а она је изостала. Нашли смо се, пре тридесетак година, са својом сиротињом, са својим решивим невољама. Међу њима је била и ћирилица.

Полако, и помало невољно, увиђамо да је она наша судбина. Да јој се ваља вратити као битном обележју идентитета. Да су њена основна људска права била запостављена и погажена. Њена рехабилитација је један од предуслова нашег духовног опоравка, наше културне обнове, за шта је, пре свих, задужена држава. Ћирилицом, као незаменљивим инструментом општења, морају се служити све државне управе, администрација, полиција, судство, и, дакако, школство, од основних до највиших образовних установа.

Фото: М. Лабудовић

Појединци могу како хоће, део медија како нађе за сходно, према својим тежњама и уверењима. Мондијалистичка штампа, као и електронски медији финансирани из иностранства, природно се служе латиницом, знају шта и за кога раде. Проблем су они који се испомажу латиницом из пуке лакомислености, из незнања, или помодарства.

Опоравак ћирилице је део једног ширег и дубљег програма, чији је циљ долажење себи. То ће потрајати, тек, не треба сумњати у добар исход.

 

Аутор: Милован Данојлић

Извор: Новости онлајн

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Да ли је Министарство културе са “владајућом већином” одлучило да наше писмо „пусти низ воду”?

Аутор: Тошо Борковић

ВЕЋ готово три године новине су пуне текстова о покушају да се законски заштити ћирилица.

Претходно министарство културе и информисања, са министром Владаном Вукосављевићем на челу, у сарадњи са Одбором за стандардизацију српскога језика, направило је још 2017. године предлог измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама. И након низа јавних представљања и образложења на трибинама и у масмедијима, предлог је послан Влади како би био упућен у скупштинску процедуру. И ту се изменама и допунама губи сваки траг.

Садашња министарка културе и информисања каже да нису у “фиокама” њеног министарства и да Министарство културе и информисања не може бити предлагач закона него само “законодавство наше”. Остаје отворено питање како “законодавство наше” може направити закон без надлежног министарства и без сарадње са струком.

Уз то је министарка у свом наступу у Скупштини погрешно информисала јавност да су тобож у предлогу измена и допуна закона “уведени правни термини који не постоје у законима Србије”, односно “који се сударају с Уставом”. Било би добро да каже који! Јер у измене и допуне Закона није уведен ни један једини нови термин него је само проширено значење термина “службена употреба језика и писма”, баш због тога што закон треба да буде усаглашен са Уставом, а то садашњи није. Наиме, под одлучујућим утицајем и притиском хрватских политичара и филолога (с циљем да се озваничи “хрватски језик”) Уставна комисија Скупштине СР Србије 7. јануара 1989. године донела је Амандман бр. XXVI, у коме су задржане и “службена” и “јавна” употреба, а њихов однос је требало да буде регулисан законом, што никад није учињено, нити је могуће учинити. Међутим, већ у Уставу Србије из 1990. године изостављен је термин “јавна употреба”, тако да је Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године усаглашен не са Уставом (ни са оним из 1990, ни са данашњим из 2006), него са Амандманом бр. XXVI комунистичке Уставне комисије из 1989. године.

Срето Танасић

Уосталом, и сама министарка каже да јој је једино битно “да државне установе користе ћирилицу”, што управо представља одређење сфере “службене употребе језика и писма” Закона из 1991. године. Под такву “службену употребу” не потпада не само језик масмедија него ни језик у школском систему. Није могуће да се за такву употребу, тј. за “неслужбену” употребу српског језика и ћирилице, залаже министарка Гојковић, и да је још сматра “уставном”?!

Министарка се не слаже ни са ставом да онај ко пише латиницом пише “хрватским језиком”. Очито се ради о (свесној) необавештености, јер тешко да у Србији има икога ко се бави питањем језика и писма а да не зна да се све што је у Србији штампано и што се штампа латиницом још од 1994. године, према међународном стандарду ISO /FDIS 12199 светске међубиблиотечке асоцијације IFLA, искључује из српског и подводи се под хрватски језик. Можда министарка мисли да то и није битно кад ето она сама “једнако користи и једно и друго писмо”, а то није довољно да оповргне светски релевантне стандарде, чији је уосталом и Србија потписник, о латиници као писму које не припада српском него искључиво “хрватском језику”. Или ни то није у сфери интереса српског Министарства културе и информисања.

Милош Ковачевић
Фото: В. Митрић

А онда јој је неко (вероватно Владимир Пиштало) скренуо пажњу да ипак није у праву, па се исправила и рекла да зна за ИСО стандард по којем се “српске” латиничке књиге не подводе у светским библиотекама под српску него под хрватску баштину. И у вези с тим једино, по њеном мишљењу, Министарство “треба да обрати пажњу”. А испада да не треба да се заложи за ширу употребу ћирилице као јединог чисто српског писма, које је у темељима српског националног и културног идентитета. Насупрот таквом посредно пролатиничком и антићириличком министаркином ставу стоји њена изјава дата у интервјуу “Вечерњим новостима” од 25. марта ове године у којој каже да мисли “да је ћирилица губитничко писмо у Србији. Она је у дефанзиви, зато не разумем ту халабуку кад год се спомене могућност доношења закона који би ћирилицу ставио на оно место које је предвиђено Уставом”.

Могуће је да се министарка сада “пере” од те изјаве, као да јој је циљ да Министарство само незаинтересовано посматра како ћирилица од “губитничког писма” постаје “изгубљено писмо” код Срба. Зато, заиста, и даље остаје отворено питање посланика Владана Глишића, што је и питање великог броја национално освешћених грађана Србије, да није “јасно зашто Министарство чека и зашто владајућа већина не пусти што пре тај закон у скупштинску процедуру”.

Александар Милановић
Фото П. Митић

Одговор министаркин био је пре показатељ необавештености ње и њеног министарства за то питање (или још увек недовољна упућеност у ту проблематику) – него што је био конкретан одговор. Или је Министарство заједно са “владајућом већином” одлучило да “ћирилицу пусти низ воду”, што је једини логичан закључак с обзиром на то да направљене измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама “чаме” у некој од фиока Секретаријата за законодавство, што је очито за министарку довољно оправдање – јер нису у фиокама њеног министарства. А ето сазнадосмо да њено министарство и није надлежно за српски језик и ћирилицу. Па ко је онда надлежан? Није ваљда да ниједном министарству у надлежности није српски језик и ћирилица, него да је то надлежност Републичког секретаријата за законодавство! То не би за Владу Србије било никакво изненађење. Јер, само она штити неуставни термин “јавне употребе језика и писма”, док се у свим европским језицима, језицима Европске уније, говори само о службеној (official) и приватној (individual) употреби језика и писма, и баш нигде се не говори о “јавној употреби” која је супротстављена “службеној”.

Вељко Брборић
Фото: Танјуг

Зашто онда мимо целе Европе не би и питања српског језика и ћирилице била измештена из делокруга Министарства културе и информисања и приписана делокругу Секретаријата за законодавство. Јер, очито, једино законодавство може да штити неуставни, незаконити “неслужбени” статус српског језика и ћирилице у школском систему и масмедијима.

 

Извор: Новости онлајн