Мала школа србске митологије: Савине вериге

    Кад је пренет ћивот Св. Саве у манастир Милешеву, народ је долазио са свих страна, да га целива и дарује за сваку срећу и напредак. Један сиромах човек, немајући шта да дарује, скине са себе дроњаве хаљине и умота у њих једне чађаве вериге, из своје колибе, те их приложи на ћивот. Кад после њега, дођу у манастир господа и богаташи, зачуде се дару, те размотају прње и видећи шта је у њима, нареде да се прње заједно с веригама избаце из манастира.

    Чим је то учињено, ћивот светитеља затрепери, а свеће по цркви утрну. Сети се народ шта је у питању, па брже боље, унесу оне прње с веригама и врате их на место где су и биле. Кад се служба заврши, народ пође из цркве, али за дивно чудо нико није могао да изађе. Најпосле, проговори нешто из кубета, да нико не може да изађе из цркве док се не целивају вериге Св. Саве. Народ приступи ћивоту и целива вериге дарујући их. Чим су то учинили, могли су да изађу из цркве. Тај догађај се прочује свуда, те од тада остаде, да се светкују Вериге св. Саве.

    Ова легенда је изванредан митолошко-приповедачки пример за обредну вредност даривања, по примеру Сунца божијег, које све греје подједнако. Отуда се, по закону „сетве и жетве“ у народу каже: Вазда давао, вазда имао! Реч „вериге“ је србска од ариј. варанга, држач, а вериге су предмет посвећења, сакралан и свети предмет, који се по србском предању кити копривом и слави 29. јануара као Часне Вериге.

 

Слободан Филиповић

НИСКА МРЖЊЕ ДУЖА ОД ВЕКА: Срби између римокатоличког клерикализма и албанског национализма

Демонстрације поводом Конкордата 1937. године

ЈУГОСЛАВИЈА је национално и религијски представљала сложену државу. Живот у таквој држави био је ново искуство за српски народ из Србије и његову политичку елиту.

Сабирање и међусобно упознавање вековима раздробљеног српства било је праћено упоредним процесом упознавања Хрвата (23,9% популације према попису из 1921), Словенаца (8,5%), Немаца (4,3%), Мађара (3,9%), Шиптара (4,0%) и стицања искустава у заједничком животу са католицима (39,4%) и муслиманима (11,1%). Несумњиво да је живот у заједничкој држави убрзао еманципацију српског народа, али га је и суочио са бројним тешкоћама које није успео да реши у целом веку. Посебно је потребно споменути мучно и трагично искуство са римокатоличким клерикализмом који се у два маха појавио као инспиратор и генератор геноцида над Србима, као и фанатично настојање албанског национализма да на српским историјским просторима изгради своју државу.

Римокатолички клерикализам – као инструментализована политика цркве која основним фактором идентификације означава двоструки идентитет верника (католички и национални), католицизам представља јединим оквиром у коме се може развијати национална свест, захтева контролу целокупног друштвеног живота верника и пресудно утиче на формирање друштвене свести верника – никада се није одрекао сна да “заоре источну њиву” и изврши покатоличење целокупног српског народа (да их врати “у вјеру својих отаца”). Клерикализам Римокатоличке цркве најдиректније је угрожавао државу коју су Срби створили и њихово етничко биће.

НАСТОЈАЊЕМ да у модерној држави, каква је била Југославија, преко читавог система братовштина, конгрегација, католичких друштава, верских школа, католичке штампе, створе “унутрашњу католичку државу” подређену свештенику и његовој заповеди, контроли цркве, дисциплини и послушности било је, у својој суштини, негирање државе. Изричит захтев да католици поштују само законе цркве значио је грађанску непослушност према држави чији се закони нису слагали са “Законима свете стеге”. Обавезност читања верске штампе и верске књиге, захтев да у целом васпитању и образовању доминира учење Римокатоличке цркве истицао је став милитантног католицизма да човек није самосталан и да је дужност цркве да га води и организује. Клерикализам је у целокупни друштвени живот уводио установу верске забране и контроле. Радикално враћање католичким начелима и католичкој рестаурацији друштва “свим средствима и на свим нивоима” погађало је и околно православно становништво.

Захтеви Католичке акције да “католици постану католици” (створити католички осећај, говорити и радити католички), идеје о сабирању светског католицизма, покатоличењу “кугле земаљске”, развијању унутрашњег религијског живота повећавали су верску горљивост, фанатизам, искључивост и наговештавали обнављање аспирација о универзалној моћи римске цркве. На простору Хрватске, Славоније, Далмације, где су Срби и Хрвати измешано живели, то је значило прозелитизам и појачавање међусобног неповерења.

Масовно покрштавање Срба у Дубици

ИНТЕГРАЦИЈА југословенских католика значила је дезинтеграцију јутословенске државе. Тенденција брисања трагова српског присуства на простору Хрватске, Далмације и Славоније, изражена преко кривотворења докумената, фабриковања фалсификата, преузимања лингвистичког и књижевног наслеђа, рушења споменика културе, спаљивања библиотека и сваког вида “меморије друштва” у XX веку добила је на интензитету. Спорови цркве и државе око школских закона, уџбеника, места веронауке у школском процесу, положају свештеника у школи, постављењу бискупа, формама општења бискупа са Ватиканом, злоупотреби цркве у политичке сврхе, смислу постојања и антидржавној делатности Хрватског орла, Крижара, Хрватског јунака, писања римокатоличке штампе, закона о Соколу кулминирали су директним сударом око Конкордата.

Од непризнавања устава југословенске државе до срастања милитантног клерикализма и фашизма (клерофашизам) постоји линија перманентног рушења државе и притиска на становништво друге националности и вере. То је био само увод у геноцид чије је “зрење” и “жетву” Римокатоличка црква припремила. Ликвидација, логоровање, стратишта, насилно прекрштавање, исељавање православног елемента са простора НДХ, забрана ћирилице, нису наилазили на протест римокатоличких бискупа. Након 1945. године кајање за почињени злочин је изостало. Присуство и адаптација клерикализма у годинама 1945-1990. значила је припрему за нову историјску ситуацију. Искуство са римокатоличким клерикализмом коштало је Србе у XX веку више стотина хиљада живота и непроцењиво много уништених културних и материјалних добара.

ЗАТВОРЕНОСТ албанског друштва и сугестивна моћ идеје о “великој Албанији” која је окупирала све његове мисли и енергије били су супротстављени, у целом XX веку, постојању југословенске државе и опстанку српског народа на његовим историјским територијама. Албанско становништво чинило је, у тек основаној Краљевини СХС, једну од бројно највећих и културно најзаосталијих националних мањина. Према подацима пописа становништва од 31. 1. 1921. године, на територији Краљевине живело је 441.740 Албанаца, највећим делом насељених на простору косовске, скопске, зетске, рашке и битољске области. Било је то друштво оптерећено постојањем сложених патријархалних, племенских, братственичких и породичних односа, животом у фисовима и кућним задругама, спонтаном окренутошћу регулама, формама удруживања и солидарности својственим патријархалној средини. Друштво довољно само себи и априори супротстављено држави и владавини закона, Архаична схватања, етичке и моралне норме понашања, мишљења и реаговања колективне заједнице неговале су свест о легалности стицања имовине пљачком, окупацијом туђих територија и поседа, самовлашћу, правом јачег на отимачину.

Од важности за разумевање агресивног понашања албанске популације свакако је и разумевање етике племенског човека која почива на убеђењу о нужности живота у заједници, сматра врлином све што је од тренутног интереса за племе и његове припаднике. Установа владарског и старешинског слоја (аге, бегови, старешине, господари кућа) који се “за све пита” и одлучује о судбини мноштва, односи које регулише обавезност одлука братственичко-племенских скупштина и међуплеменских нагодби, послушност као темељ живота у ужој (породица и кућа) и широј (братство, племе) заједници, крвна освета, регулисали су односе унутар албанског друштва и искључивали државу.

МИЛИТАНТНОСТ ислама и шеријат подстицали су верски фанатизам. У питању је било друштво у коме је војник сваки мушкарац дорастао за оружје, свака кућа стециште наоружаних људи груписаних по братственичко-племенској припадности. Политички оквир таквом друштву давала је идеја о Албанији четири вилајета (скадарски, јањински, битољски и косовски). Све је то чинило државну власт у областима насељеним албанским становништвом слабом, а негде и непостојећом.

Католички фратри са нацистичким поздравом

Међуетнички однос Срба и Албанаца, како примећују истраживачи ове појаве, уткани су у процес дугог трајања чије узроке треба тражити у различитим историјским искуствима на истом геополитичком простору. Истрајавање на очувању Османлијског царства, везаност за турски интегрализам и панисламистичке идеје супротставило је Албанце српском народу. Идеја о “великој Албанији”, рођена у кругу албанских интелектуалаца у Царитраду 1877. и саопштена на скупштини Лиге за одбрану права арбанашког народа годину дана касније у Призрену, подразумевала је стварање самосталне албанске државе коју би чинили: 1. Јужна Албанија са Епиром и Јањином; 2. Северна и средња Албанија са подручјима око Скадра, Тиране и Елбасана; 3. Македонија са градовима Дебром, Скопљем, Гостиваром, Прилепом, Велесом, Битољем и Охридом; 4. Косово са градовима Пећ, Ђаковица, Призрен, Митровица, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово, Нови Пазар и Сјеница.

НА ТОМ територијалном оквиру, кроз цели XX век грађени су бројни пројекти и пројекције етничке и територијалне Албаније и за њих тражени кредитори у кругу великих сила заинтересованих за прекрајање политичке карте Балкана (Османлијско царство, Аустро-угарска монархија, Италија, Енглеска, Немачка, СССР, Кина, САД). Опседнутост одбраном назначених територија, које никада и нису биле у саставу албанске државе, посебио је почела да добија облике “патолошког непријатељства” након балканских ратова 1912-1913. Србија, која је повратак на историјске територије платила са 150.000 погинулих бораца и цивила, означена је смртним непријатељем албанске државе. Тај анимозитет касније се пренео и на југословенску државу. О томе сведоче побуне из 1913, 1915, 1918-1920, 1945, 1968, 1981, 1988, терор у ратним временима 1915-1918. и 1941-1944. и у годинама криза 1948- 1956. и 1997-1998, стална анархија, пљачка, гранични инциденти и упади, погибије војника и цивила, политичка опструкција, негирање државе и њене власти, стварање паралелних органа власти, делатност качачких и терористичких банди и много тога другог. Резултат миграција које су у ратним годинама пуниле простор Косова и Метохије албанским становништвом, великог наталитета који је доскора износио чак 27%, несигурности, терора и застрашивања, недовољне бриге државе, интернационалистичке свести српских комуниста и корумпираности и немоћи касније власти, вишедеценијског исељаваља Срба јесте промењена етничка слика простора. У моменту када је пројект о “великој Албанији” настао на простору означсном као “албанска земља”, албанско становнипггво је чинило око 44% укупног становништва. Сто двадесет година касније присуство албанског становништва у наведеним областима готово да прекорачује 90 одсто.

СРПСКО друштво, како примећују поједини истраживачи, као да је у XX веку “искочило из својих зглобова”. Демографски истањено, геноцидом и ратним страдањима доведено до егзистенцијалног минимума, захваћено унутрашњим и спољним миграцијама, суочено са учесталим губљењем идентитета, пола века без значајног духовног и моралног оријентира какав је Српска православна црква, цивилизацијски застало између традиционалног и модерног, делом урбанизовано а делом посељачено, идеолошки фанатизовано, подељено и међусобно супротстављано, комуникационо неповезано, без грађанства, у ситуацији да мукотрпно је формира али се лако одриче своје елите, “ослобођено” стега обичаја и неспремно да се повинује одредбама закона, само делом еманциповано великом просветном револуцијом XX века, свикнуто на глад и оскудицу, нагрижено болестима, српско друштво је током целог века каснило за савременошћу, исказивало велику запуштеност, фаталну раздробљеност, фрапантну неповезаност, недозвољену неинтегрисаност. Распрострто на неравномерном тлу Југославије као да је умногоме само себи ускраћивало будућност.

СТРАДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

ГУБИТАК ДУХОВНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ

РЕЛИГИЈА се у југословенској држави јављала као вододелница нација, што је посебно погађало српско национално биће и однарођивало његове некада саставне делове. Према попису становништва из 1921, православних је било 46,67%, римокатолика 39,29%, муслимана 11,22% . Десет година касније ситуација је незнатно измењена, па је проценат православних повећан на 48,70%, римокатолика незнатно опао на 37,45%, а муслимана исказивао константу – 11,20%. Изражена религиозна затвореност, конфесионална подвојеност и супротстављеност, као и милитантност карактеристична за рубне делове у којима се додирују велике цивилизације, пресудно су утицали на лагано ишчезнуће Срба католика и отварање процеса однарођивања и нестајања Срба муслимана.

Анте Павелић са фрањевцима

Уједињење од 1. децембра 1918. године створило је услове за обнављање јединствене Српске православне цркве. “Јединствена воља” законитих представника цркве означила је, још крајем децембра 1918. године, процес обнављања српске Патријаршије, који је званично окончан септембра 1920. године. Уједињена Српска црква задржала је уздржаност “према новинама”, посветила се законодавству, обновила задужбинарство, реорганизовала административно-територијалну организацију, прихватила се успостављања озбиљног школског система на свим нивоима. Јачање верских осећања народа СПЦ је настојала да оствари путем појачане делатности богомољачког покрета. Приврженост југословенској држави и поштовање њених закона једна су од карактеристика понашања цркве према држави. Спор је настао само у 1937. години када СПЦ није исказала спремност да подржи конкордат са Ватиканом.

ПОДРШКА државном удару од 27. марта 1941. и одлучан став да приступање Тројном пакту “вређа част, славу и традицију нашег народа, и то онда када је народ готов да иде до краја” значили су почетак страдања које је Српску православну цркву задесило у XX веку. “Заслугом” окупатора и њихових помагача (Немци, Италијани, Бугари, Мађари, Арбанаси, Хрвати-усташе, Римокатоличка црква) целина СПЦ је разбијена на осам делова, од којих је сваки доживео особено али темељно страдање. Велике размере имао је и терор партизанског покрета, посебно у последњим годинама грађанског рата. У ратним годинама 1941-1945. са огњишта је протерано око 600.000 Срба, убијено зато што је православне вере најмање 500.000, прекрштено преко 250.000, из парохија протерано преко 600 а убијено 650 свештеника и монаха, опљачкано, запаљено и срушено преко 1.000 цркава и манастира. Материјална и културно-историјска штета је непроцењива. Српско православље је готово сатрто.

Сатирање свештеника, пастве и црквених објеката настављено је и након Другог светског рата. О притиску који је Српска православна црква трпела у петнаест година дугом периоду након рата (1945-1960) сведочи и податак о годишњем кажњавању, по разним основама, око 25% свештеника. У том периоду број православних епископа је смањен за 33%, свештеника за 50% (има их свега 1.800), богословија за 60%, број ђака који похађају православна училишта за 75%, црквени земљишни посед је износио 12% некадашњег. Процес атеизације захватио је и верски традиционално оријентисано село. Подаци партијских комисија откривају да се на православном селу само 5 до 10 одсто новорођене деце крсти, 10% умрлих сахрањује по православним обредима, 25% слави славу и Божић, и то већина без религиозних садржаја. Смањивање и свођење на минимум духовног и моралног утицаја Српске православне цркве значило је за српски народ вишедеценијски губитак битне духовне оријентације.

БЕЛЕШКА О ЉУБОДРАГУ ДИМИЋУ, АУТОРУ ОВОГ БРОЈА ИСТОРИЈСКОГ ДОДАТКА

ИСТОРИОГРАФИЈА ПОД НАДЗОРОМ

Љубодраг Димић

Љубодраг Димић рођен је у Земуну 1956. године. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао (1980), магистрирао (1985) (магистарски рад “Агитпроп фаза културне политике у Србији 1945-1952”) и докторирао (1993) дисертацијом “Културна политика у Краљевини Југославији 1929-1941”. Од 1981. до 1985. године радио је као асистент приправник у Институту за историју радничког покрета Србије (данас Институт за новију историју Србије). За асистента на Катедри за историју Југославије изабран је 1985, за доцента 1993, за ванредног професора 1998. и за редовног професора 2002. године. Од 2003. до 2005. године био је управник Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.

Члан је одбора за историју XX века САНУ. Један је од оснивача Центра за савремену историју Југоисточне Европе, оснивач и руководилац Центра за историју Југославије и Хладног рата. Ангажован је у раду редакција више историјских часописа. Водио је државну Комисију за истину и помирење (2001). Почасни је члан Центра за истраживања Хладног рата у Лондону. Новембра 2012. године именован је за дописног члана САНУ. Од 8. новембра 2018. је редовни члан САНУ.

Љубодраг Димић је аутор десетине књига и преко 100 научних и стручних радова разасутих у водећим српским и југословенским стручним историјским часописима и зборницима радова. Његова стручна интересовања превасходно су окренута изучавању историје Југославије (1918-1991) и Балкана, посебно питањима односа политике и културе, државе и верских заједница, историје друштва, феноменима страних културних, политичких, модернизационих утицаја, веза, односа и прожимања, мањинском питању, интелигенцији и њеној друштвеној функцији, историји институција, југословенско-совјетским односима, историји историографије.

 

Извор: Новости онлајн

Данас је Свети Симеон Мироточиви

На данашњи дан 1199. године у Хиландару, умро је отац Светог Саве, Стефан Немања оснивач династије Немањић која је владала српским земљама више од два века. Када је предао власт и замонашио се, добио је име Симеон.

Стефан Немања био је велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, прогонитељ јереси. Био је један од најзначајнијих личности свога доба.

Успео је да прошири тадашњу српску државу и активно се борио против богумила. Оснивач је династије Немањића која је владала српским земљама више од два века. Кад је утврдио државу и православну веру, замонашио се у манастиру Студеница 1195. године и добио име Симеон. Потом одлази у манастир Ватопед, на Светој гори, код свог сина, тада монаха Саве.

Заједно обнављају манастир Хиландар, који су добили од византијског цара. Још постоји лоза коју је засадио Свети Симеон. Народ верује да зрно овог грожђа из Хиландара уз пост и молитве Светом Симеону помаже нероткињама да добију потомство.

Симеон је у њему поживео само седам месеци. Сава је пренео његове посмртне остатке 1208. године у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили за власт. Мошти су му похрањене у Студеници, његовој задужбини.

Градио је још Свети Симеон и Ђурђеве ступове, манастир Светог Николе код Куршумљије и и цркву Свете Богородице на ушћу реке Косанић.

Због чудотворног течења мира из његових земних остатака, прозван је Мироточивим.

 

Извор: Српска 24