Ђурђевдан: Свети великомученик и победоносац Георгије

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.

Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање. Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).

За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.

Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу.

По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вере. Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама.

Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив. Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка – један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив.

На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: “И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.”

Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.

Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело – и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.

Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву.

Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – ” Георгије и Аждаја”.

Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светац заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Слави се по новом календару, 23. априла.

Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.

 

Извор: СПЦ

Изложба икона Марије Вукосављевић “Свете жене”

Изложба икона Марије Вукосављевић рађених у техници веза под називом “Свете жене”  биће отворена у Парохијском дому Храма Светог Саве у уторак, 11. маја у 19 часова.

Изложене иконе су рађене у техници веза на рециклираним материјалима који су некада управо били део одеће жена које су на одређен начин одбациле старог човека и огрнуле се хаљинама врлине и добрих дела. Одбачени свилени костими, кошуље, хаљине – сада попримају нови облик и уместо некадашње световне добијају духовну улогу.

Тако и жене које су их носиле некада, уживајући у својој таштини, сада воде потпуно нове животе, као хришћанке, монахиње, игуманије, а неке граде свој пут и даље у свету, само са новим духовним тежњама.

Те хаљине напуњене различитим енергијама, кроз иконолошку представу се и саме трансформишу и добијају нове духовне садржаје.

„Ви који се у име Христа крстисте, у Христа се обукосте.”

Марија Вукосављевић 

Рођена 1979.године у Ваљеву.Дипломирала на ФПУД у Београду.Члан је УЛУПУДС-а. Бави се сликарством,иконописом као и истаживањем и развојем различитих текстилних техника као што су вез,ткање,батик…

Реализовани пројекти:

Плаштанице: Манастир Вратна,Црква св.Јована,Пауне;Манастир св.Нектарија,Егина;Манастир Хиландар;Манастир Лелић,Ваљево;Саборна црква у Новом Саду,црква св.Саве у Новом Саду;Црква Успења Пресвете Богородице,Младеновац;Владичански двор у Крушевцу;Манастир Градац,Брвеник;Црква Христовог Васкрсења у Јерусалиму;

Као и покрови,орлеци, одежде, митре, иконе широм православног света.

Самосталне изложбе

2020.” Свете жене” Народни музеј Зајечар

2020. ”Свете жене” Галерија Народног универзитета Врање

2021. ”Свете жене” Галерија КЦ Нови Град, Нови Град

2022. ”Свете жене” Музеј Козаре, Приједор

2023. ”Свете жене” Мали ликовни салон КЦ Нови Сад

2017. ”Саламандра саламандра” Галерија Чедомир Крстић, Пирот

2017. ”Саламандра саламандра” Центар за културу, Гроцка

2018. ”Невидљива борба” Народни музеј Ваљево

2017.” Саламандра саламандра” КЦ Нови Сад

2016. ”Саламандра” Галерија Градац, Рашка

2017. ”Саламандра”’Цзк Св.Стефан Деспот, Деспотовац

2018. ”Арт маркет-12 соба –10 самосталних изложби”Кућа Краља Петра, Београд

Као и преко 50 групних изложби у землји и иностранству.

 

Извор: Медиасфера

    

Зашто је Светли, Васкршњи уторак најсрећнији дан у години

Светли, Васкршњи уторак је други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника, како у црквеним богослужењима, тако и у домовима православних верника. Службе су исте као и претходна два дана.

Српска православна црква и њени верници Васкрс славе три дана. У календару СПЦ су црвеним словом обележени Васкрс недеља, Васкршњи понедељак и Васкршњи уторак.

Васкрс се слави од времена првих апостола а његова суштина се објашњава речима Светог апостола Павла, записаних у апостолским деелима: “Ако Христос не васкрсе, празна је проповед наша и празна је вера наша”.

Празновањем Васкрсења хришћани наглашавају своју веру и победу живота над смрћу.

Трећи дан празновања зове се и Водени, Светли уторак, а по веровању се сматра и најсрећнијим даном у години. Ако се дете роди на овај дан, биће срећно и дуговечно.

Према народном веровању, то је једини добар уторак у години. Добро је ићи у посету или кренути на пут.

У неким селима се данас одржавају свадбе, јер се верује да ће младенци поживети срећно, дуговечно и имати много деце.

Старији људи верује и да ће уколико је увече на Светлу среду небо звездано, година бити изузетно родна.

Васкрсење

Предање каже да су у недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле са спремљеним миром на Христов гроб.

Велики камен којим је Христов гроб био затворен био је одваљен, а гроб празан. На камену је седео анђео Господњи, с лицем као муња и оделом белим као снег.

Стражари војници били су укочени од страха, а онда им се обратио анђео: “Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао… Идите брже и кажите ученицима његовим да је васкрсао”.

Жене и збуњени војници-стражари су одмах отрчали у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели, а народ се јако обрадовао.

Зато је, према предању и веровању, једина ствар коју у ова три дана верници морају да поштују, то да деле радост са својим ближњима.

Веровање је и да они који се оглуше о то правило пркосе Богу и Христу и да им неће ићи у животу “како треба”.

 

Аутор: Нада Руменић Петрић

Извор: РТС