Зоран Туцаковић: ЈЕДНА ЦЕЛОВИТА СВАШТАРА

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца


Зоран ТУЦАКОВИЋ

– О књизи УНЕЗВЕРИЊАК
Драгана Буковичког, Краљевски сатирични круг, Краљево 2020)

Кад неко осети потребу да у посебном, завршном делу књиге коју чине сатирични стихови читаоцу приближи место, време, услове и разлоге настанка појединих стихотворина писаних у временском раздобљу од безмало три деценије, па ту потребу и задовољи упркос саветима датим пре објављивања књиге, у великој мери ризикује да они којима се поверио помисле да имају посла са, најблаже речено, посебним типом. А када томе придодамо да тај исти на почетку књиге подробно објашњава поднаслов књиге (Летописна сваштара), као и сâм наслов (Унезверињак), упуштајући се у крсташки обрачун са творцима чудноватих и неутемељених народића и језика и опредељујући се за корекцију важећег правописа враћањем „десетеричног и“ уместо латиничне јоте, „дебелог јер“ и двогласника „јат“, онда се ово „полиглотско“ издање упушта у мртву трку са аутором за примат у стицању права на сасвим посебан приступ и тумачење.

Човек и свесно и подсвесно покушава да се одупре неумитном протеку времена. Тако и ја, кад прочитах испод једне од песама годину „1993.“, помислих да је од тада прошло тек 17 година. А онда, са извесним душевним потресом, схватих да сам протекло време смањио за једну деценију. Са све већом узнемиреношћу почех да у сећању ређам слике и обликујем закључке, пре свега о писцу ове књиге, у локалним сатиричним круговима познатом као Буки (другде више знан као Бунар). Зашто су ти косе побелеле, друже? Вазда си, додуше, дугокос био, коси си поодавно и браду придружио, оставши изгледом на сабирници и разделници битника и хиландарског монаха. „Ајде, Буки, дај нешто за новине!“, могло се чути колико јуче – пре три, пре две и пре малко више од једне деценије – пола са прекором, пола са молбом, од чланова редакције било Краљевачких новина, било Чичка (првог, другог, па и трећег), било Стршљена, било Кваке… А Буки увек некако мултимедијално оријентисан и стварносно дезоријентисан, несагласан са наметнутим обавезама, решен да увек испоштује обавезу да буде и остане човек. Крик генерације у њему помало затомљен, унеколико јаснији у књизи (несатиричних) песама Бездушје. Зар заиста прође тоооооооооолико времена од нашег прегалаштва у првоме Чичку и Краљевачким новинама? Скоро све што садржи Унезверињак већ сам имао прилике да прочитам, много тога и да чујем. Склон пародирању познатих песама познатих српских песника, морао сам одавно скинути капу пред Посветом краху мајке Србије и Santa Europe du bist My Mutter.

Драган Буковички у безбрадом издању, без снега у коси и магле у очима. Карикатура: Миланко Каличанин

Неизоставно, и у сатиричном песништву Буковичког може се препознати она, са његове стране радо (скоро побожно) прихваћена сливеност рескости и музике познатих руских песника. Ту црту препознао је и Миланко, по вокацији карикатуриста, смањивши домете Димитријеве и моје а узвисивши стваралаштво Буковичког речима: „Ха… Ви пишете песме, али Буки је Песник!“ (Престаде, додуше, карикатуриста да изриче хвалоспеве пошто после више година успе да прочита и оно место у уводној Посвети краху…,  које се тиче једне од њему драгих личности.) Покуша тако песник да се у своме сатиричном исказу мало отргне од своје задатости, али чак ни свесном, додатном банализацијом (иначе) баналних ствари и појава не успева у томе. Када се окрене смугравим и опскурним ликовима, пошастима, лудостима људским, расапима и разним катастрофама, намеран да жигоше, прозове, укаже, расветли и обзнани, аутор се „у своме вају“ сâм показује  као дрхтава мембрана и затегнута струна. Ипак, и када га „хвата корозија“, и кад пред Просперитетном Европом признаје да је „постао јадо“, и кад му „у животу иде наопако“, он, „у праведном гневу“, успева да се подсмехне просташтву, надобудности, алавости и лицемерју. Било да су типови типски или преиспољне типчине из наше (о)тужне стварности, Буковички им без задршке одваљује васпитне ћушке, свестан да би устезање и компромис водили издаји истине и врлине, и свега онога што типови покушавају да обесмисле и обезвреде, а што наш песник свим срцем брани.

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца. Упуштен у јадовање, препуштен фукари, злом режиму, распикућама, Великом Брату и разним крвницима, испуштени народ као да следи „добронамерни“ савет од једне речи: „Опуштено!“, па опушта ли се, опушта, прилике за спас пропушта и надоле спушта (може бити и спуста, следећи аналогију из једне карикатуре поменутог М. Каличанина обухваћене књигом, где се два Србина на крају и потуку, не желећи, чак ни у корист прокламоване слоге, да приближе своје тврде међусобно опречне ставове – један је сигуран да се пише и говори „спашава“, а други сасвим поуздан да је једино исправно „спасава“).

Тај злосрећни „под чизмама народ пали“ који савршено лако поприма обележја „похотне гомиле“, та „марва свеколика“ истовремено је и „народ у ранама“. Припадници тог и таквог народа су крчмили „част и веру“, па их не остаде „ни један промил“. Оно што се изметнуло, одродило и однародило, претворило се у нејаке уроше и бранковиће, лелемуде, отпаднике и стрвине, потпало под психологију (и преузело философију) свиње, окренуло се нужди и лови уместо образу и части, задовољно грокћући зато што је досегло највиша „Људска Права“. Масовни медији су масовну забаву у последње 2,5–3 деценије уздигли на неслућене висине, али је суштина и даље иста: да влада беда „дубока ко море“, да су „контејнери пуни беба“, да је закон срушен, да је жаба потпуно скувана, те да смо и даље „на светлом путу у Јевропу“, уздајући се у саопштења, писмене протесте и дипломатске ноте и онда кад је неопходна осмишљена и хитна одбрамбена акција. Како то није случај, остаје горка констатација „све је џабе, кућа части!“. Симулирање протеста испред скупштине и осталих здања, где тражиоци ишту „малко већу плату нашем казамату“ завршава се управо према заслугама – тражиоци добијају круту, жилаву и дебелу „батину“.

Има још много мотива, призора, узлета, потонућа, типова, слика, стихованих бравура и реских запажања у овој Летописној сваштари. Оно мало лимерика, специфичних епиграма, сковано је мајсторски и има необичну патину, очекивану од аутора са таквим узорима и познавањем садржине и форме тог сатиричног вида и израза. Оно мало више „живих споменика“ препознатљиво је упућенима чак и када се не ради о сатиричним епитафима са све сликом и спомеником (у којима су заступљени и чланови Краљевског сатиричног круга), а за неупућене има сасвим солидне грађе за тачан увид у карактер одређених типова људи.

На самоме крају, нешто о крају књиге. Ваља, заиста, ишчитати све стихотворине из поглавља „Певам ти причу“, а затим прећи на завршна објашњења, сликање времена и атмосфере настанка појединих стихованих сочињенија у поглављу „Причам ти песму“. Зашто је боље тако, него прочитати неки од једанаест посебно осенчених урадака и одмах прећи на њему одговарајућу осенченост, тј. стварносно приближавање „дешавања, појава и личности“ чији се колоплет вихорно разигравао у души аутора, „његовом ужем завичају, Отаџбини, свету“? Зато што се читаоцу тако пружа неочекивана могућност за самокорекцију у погледу обликовања става према личности и делу аутора. И зато што ће тада још боље увидети да је аутор заиста песник невољан да се правда, вољан да омогући скупљање и састављање комађа у Једно, Цело и Истинито.


Аутор: Зоран Туцаковић

Извор: Словенски весник

Драган Буковички: БИТАНГЕ И ШАРОМИГЕ

 

 

Према једном народном прѣдању, израз битанга се у српском језику појавио за врѣме I свѣтског рата. Тачније, послѣ Церске и Колубарске битке, док је разгромљена аустроугарска војска безглаво грабила ка Дрини, унезвѣрени, изгладнѣли и прѣстрављени војници залазили су у српске куће и молећиво, с испруженом руком говорили „Bitte“. Кад би од сељака добили нѣшто за јело, понизно би захваљивали са „Danke“, па настављали бѣжанију. И тако је од тог bitte и danke настала рѣч битанга.

Ту причу сам чуо још у детињству. Зато ми се учини врло занимљивим кад, послѣ много година, код историчарке Наталије Нарочницке набасах на слично прѣдање поводом руског израза сродног значења шаромыга, шаромыжник, шаромыжка (џабалебарош, преварант, лупеж). Овдѣ су главни јунаци Наполеонови војници који у позну јесен 1812. године, промрзли и гладни, на челу са својим величанственим војсковођом, одступивши из Москве, у нереду бегају ка руској граници: они се руским мужицима такође обраћају с испруженом руком и рѣчима „Cher Ami!“ („Драги пријатељу!“).

 

 

 

Ове двѣ причице, настале потпуно независно једна од друге, без сувишних наклапања рѣчито илуструју сличност историјског искуства српског и руског народа с нашим заједничким западним „пријатељима“. Ако се пажљивије услушамо у обѣ рѣчи, примѣтићемо да је израз битанга набијен горчином, једом и прѣзиром; што, уосталом, нимало нѣје чудно: уколико је рѣч настала послѣ Церске и Колубарске битке – дакле, недуго послѣ нечувених звѣрстава аустроугарске солдатеске над женама и нејачи у Мачви и Подрињу – природније је очекивати да сељаци поражене зликовце избоду вилама или овоште врљикама него да их испрате с хлѣбом и сољу. Али народно прѣдање нам уопште као узор истиче радије човѣчанске и хришћанске идеале и врлине умѣсто старозавѣтног „око за око, зуб за зуб“.

У шаромыги се, са друге стране, више осећа нѣка доброћудна, незлобива, мада и подсмѣшљива сажаљивост. Наполеонова војска се у Русији нѣје обрукала с таквим звѣрствима као аустроугарска у Србији, па је након пораза могла изазвати више сажаљења него прѣзира и огорчености.

Према ономе што се зна, међутим, излази да ниједна од горе наведених прича нѣје тачна.

Рѣч битанга је забѣлѣжена још у Вуковом Српском Рѣчнику из 1818. године. Нѣке иначице прѣдања о датој рѣчи, истина, њено прихватање код Срба помѣрају у доба Немањића, гдѣ се у улози аустроугарских војника појављују незапослени Саси – германски гастарбајтери у рудницима средњевѣковне Србије, па чак и још раније, у доба Стефана Немање и цара Фридриха Риђобрадог, познатијег као Барбароса, чији се војници са тим bitte-danke обраћаху мѣштанима пролазећи кроз Србију с пролѣћа 1189. године у Трећем крсташком походу. Али, то не мѣња ствар. Већина домаћих рѣчника тврди како нам је реч битанга дошла из мађарског, а нѣ нѣмачког језика (премда је и у мађарски она, разним путевима, дошла опет из нѣмачког језика).

Шаромыга такође, по свему судећи, нѣје настала од француског cher ami у доба Наполеона, већ из аргоа офења – слоја ситних руских путујућих трговаца-торбара бар 200 година прѣ но што је, срѣдином XIX вѣка, први пут забѣлѣжена у рѣчницима – да се нѣ упуштамо сад у њену замршену етимологију.

Занимљивије је нѣшто друго. Битанга је дуги врѣменски период прилично распрострањена реч у Српству, њено значење је свакоме јасно без сувишних објашњења. Откуда уопште потрѣба за тумачењем једног тако широко познатог израза?

Биће да се наши велики прѣци нѣсу задовољавали тек пуким разумѣвањем значења нѣчега, усвајањем спољашње стране ствари. Они су тежили да умом и бићем својим допру до сржи, главне суштине и смисла посматраног предмета те да тај смисао нѣкако повежу и ускладе са сопственим искуством. Појаве и ствари су именоване тако да се рѣчју укаже на њихов истински смисао и природу. С туђим изразом битанга, примљеним у језик готово без икаквог прилагођавања, пред њима се појавио проблем, будући да у свом језику нису имали ништа са чим би овај појам искуствено могли повезати и дубље осмислити, па се указала потреба за додатним тумачењем у виду наведене причице. Њом нѣсу покривена сва значења која појам носи, али су наговѣштене главне особине што „красе“ једну битангу: бестидност, улизиштво пред јачим и немилосрдност према слабијем, бешчашће, лењост, обескорѣњеност, кукавиштво, скиталаштво, гребаторство… Са битанги сродним, пак, чисто домаћим рѣчима, као што су неваљалац, пропалица, обајгора, опајдара, гмизавац, улажица, лезилебовић,покварењак и туцетом других, па ни сложеницама мѣшовитог домаћег и страног корѣна, попут бескичмењака, лижисахана, чанколиза, муктождера – никаква даља домишљања нѣсу била потрѣбна: оне објашњавају саме себе.

 

Мачва, августа 1914.

 

 

Могло би се навести прѣгршт сличних примѣра народне етимологије.

Саврѣменим Србима, површним и затрпаним свакојаким софтверима и адвертајзинзима, одвикнутим од размишљања и надмоћно уљуљканим у своје уображено свезнање и обавѣштеност путем лако доступне Википедије и гуглања све ово се може учинити чудноватим, али наши прѣци нѣсу бркали пуку информацију с истинском спознајом и знањем.

Најзад, кад се ствари уцѣло сагледају, све и ако прихватимо да народно тумачење порѣкла рѣчи битанга нѣје тачно – смѣмо ли се заклети и да оно нѣје истинито?

 


 

Аутор: Драган Удовички

Извор: Словен.орг.рс