Владимир Димитријевић: Упецани у друштвене мреже или како не продати душу за утваре

ТЕКСТ ИЗ, РЕЛАТИВНО БЛИСКЕ, ПРОШЛОСТИ

Прошло је готово деценију и по од када сам написао текст који следи. Пажљиво га читам, а то препоручујем и вама. Видећете због чега.

“Листам књигу коју је „Забавник” објавио 2006. године, у циклусу „Енциклопедија свезнање”. Књига се зове „Открића у будућности”, и аутор јој је Мајкл Тамбини. Од 1901, кад је емитована прва радио-емисија преко Атлантика, до краја 20. века, кад се појављују виртуелна стварност и мобилни телефон, текла је технолошка револуција чијих последица још нисмо свесни (а можда нећемо ни бити, јер…) Да, планета више није глобално село – она је сеоце, заселак. Свет опасује на стотине хиљада километара оптичких влакана; једно влакно, дебљине власи косе, може да преноси око милион разговора.

Мајкл Тамбини пише о будућности надзора из свемира: „Да ли сте се икада запитали како Ваша кућа изгледа из васионе? Ускоро ћете у то моћи да се уверите. Снимање из сателита постало је тако усавршено да је сада могуће видети сваки квадратни метар Земље из дубоког свемира. Писац Џорџ Орвел (1903–1950) предвидео је будућност у којој ће сваки наш корак надзирати власт опседнута жељом да управља. У извесним погледима био је у праву”.

Расте и становништво: од 1800, кад је било мање од милијарду људи на свету, до 2100, кад се очекује око 11 милијарди. Само Токио има 29 милиона људи. Већина становника сиромашних земаља живи без довољно хране. Али футоролози су оптимисти. Весело нас теше: у Јапану треба да се подигне кула висока 150 спратова, самосталан град са 50 000 становника.

Да би се повећала ефикасност кретања, саобраћај света мора бити под надзором: „Сва нова возила ускоро ће имати уграђене карте. Овај систем има карте на CDROM-у, а преко антене прима податке о положају преко сателита за глобално позиционирање. Возач укуца одредиште, рачунар израчуна најповољнији правац кретања, а дигитализовани глас саопштава упутства како стићи на жељено место” (најежили сте се од усхићења новом „слободом кретања”, зар не?)

Свакако ће вам пријати и вест да ће се ускоро летети хиперсонично, то јест пет пута брже од звука. А у кући 2020. имаћете нано-роботе величине паука који ће вам чистити тепих. И зидови ће бити од интерактивних материјала кадрих да се мењају на притисак дугмета, да би одговарали вашем расположењу. „Паметна” канта за ђубре разврставаће и паковаће смеће за рециклажу. Нестаће и новац; све ће бити на „паметним картицама”. А ево како ћете стицати пријатеље: „Вреле значке озариће ваш друштвени живот. Ови краткодометни комуникациони уређаји садрже све ваше личне податке. Они емитују ваш лични профил и примају емисије других значака. Ако се профили подударе, значка ће на то скренути пажњу ономе ко је носи”. Имаћемо и електронске кућне љубимце. А радујете ли се томе што научници већ спајају нервне завршетке с микрочиповима, па ће сећање моћи да се убацује у рачунар? И што ћемо, помоћу мисли, моћи да укључујемо ТВ апарат? Нанороботи ће ускоро путовати кроз крвоток, и обављати операције на молекуларном нивоу, а и целокупна медицинска историја, скупа са генетским кодом, налазиће се увек уз пацијента, снимљена на паметну картицу. Да ли и ове идеје „пријају” вашој футуролошкој глади за визијама: „Једног дана генетичари ће можда моћи да уклоне из људских бића црте које се сматрају непожељне по друштвено здравље. Оне би биле замењене прихватљивијим особинама”. (Зар није одавно рекао Дејвид Гомперт из Савета за иностране односе САД да „српски вирус треба избрисати”?) Ген из рибе иверак може се пренети у кромпир, да би ова биљка постала отпорна на мраз; банане се могу модификовати тако да дају вакцине; јабуке не морају имати петељку; кукуруз и парадајз треба да се генетски дотерају тако да постану отпорни на штеточине.

Ускоро ће човек моћи да мења делове свог тела, постајући прави киборг. Тамбини нас храбри силицијумским чипом који контролише ум, вештачком кожом, пејсмејкером који управља радом срца, цеви од гипког полиестера која премошћује оштећену вену, направом од титанијума која спаја два пршљена. Људи и роботи ће се све мање разликовати. Ту су и машине које мисле попут рачунара „Deep Blue”, који је победио Каспарова у шаху 1997, јер је могао да анализира 200 милиона потеза у секунди и види 20 потеза унапред. А и „виртуелна стварност” долази: у 21. веку она ће заменити телевизор, и све ће моћи да се гледа тродимензионално. Стижу и војници будућности, чијом муницијом управљају ласери; и цариници, који сниме све што превозиш у возилу, плус твоје тело. Све се смањује: ТВ сада стаје у џеп, компјутер на длан, а у 21. веку канцеларија ће бити на руци. Постоје и материје лакше од ваздуха; сања се о насељима на Марсу.

И, за крај: „Цела ваша прошлост могла би ускоро да се нађе снимљена на паметној картици. Она би обухватала возачку дозволу, пасош, медицински картон, финансијско стање, податке о занимању и запослењу, евентуална огрешења о закон”.

То је будућност коју је човек планирао, без Бога. Будућност самообоготворења. Будућност за нас и нашу децу… Будућност за коју су свети старци провидели да ће хришћани последњих дана преклињати Христа да дође и да оконча царство таме, без обзира на своје грехе и слабости. Али, ради изабраних, Христос ће скратити дане оне, јер неће дати злу да царује у уобичајеним временским оквирима.

Амин. Да, дођи, Господе Исусе!”


Наравно да вам овај текст нисам препоручио као пример моје памети и стилске дотераности; напротив! Реч је о нечему озбиљнoм: о томе како се остварују кошмари за које је човек, уверен у научну фантастику својих моћи, мислио да су слатки снови. Као у песми „Седморице младих“ коју сам слушао као дечак:“У 2000. години сви ћемо бити господини, јешћемо бомбоне и чоколаде, а роботи ће да раде!“

А роботи стварно раде. Али, против нас и против наше људскости.

ПРЕД ДРУШТВЕНОМ ДИЛЕМОМ

Недавно сам од брата у Христу добио писмо следеће садржине:“Поштовани господине Владимире, случајно сам сазнао за овај документарни филм од пријатеља који и није знао о чему се говори у њему. Пошто је новијег датума и још увек се не зна много о њему код нас, сматрам да би било корисно да га што више људи погледа. Превод који сам користио је хрватски, пошто би ми доста одузело времена да пронађем одговарајући софтвер с којим бих га обрадио, пресловио и граматички дотерао. Видео сам прво поставио на Фејсбук, али тамо није издржао ни десет минута. После тог искуства, мислим да би постављање видеа на Јутјуб имало исти епилог. За сада, на сајту Rumble се видео још увек може погледати.      

Иако доста пратим дешавања у АјТи свету и упознат сам са разним манипулацијама и преварама на интернету по питању (дез)информација са којима нас затрпавају и са леве и са десне стране, доста сам нових информација сазнао, као и нових референци потребних за упоређивање како са тренутним тако и са будућим дешавањима и сазнањима. Такође, документарац ми је са неким, у документарцу објашњеним начинима функционисања електронских услуга које користимо, разјаснио нека питања која сам имао.             

Све описано у овом документарном филму итекако утиче на живот православног хришћанина. На жалост, много је Срба који већ имају формирану свест и систем размишљања баш уз помоћ информација које су нам сервиране. Провера шта је од свега тога истина се свела на то шта ја сматрам да је истина.                       

Нарочито ме је то поразило када сам схватио колико је тога у Цркви. У једном моменту сам се осетио насамарен и преварен од стране ђавола што сам се толико опуштено и без провере препуштао свему што ми је чешало уши, што је резултовало духовном стагнацијом и деградацијом. Но, то је друга тема и дуга прича…“

У ствари, права тема и права прича: како су хришћани, осим часних изузетака, постали магарци који верују у технологију уместо у Бога?  

ЛАЈКОВАЊЕ И ТОТАЛИТАРИЗАМ       

Филм „Друштвена дилема“ објавио је Нетфликс, а аутор му је млади и перспективни документариста Џеф Орловски. Фејсбук га је, како видимо, из разумљивих разлога, избрисао, али га још увек, са преводом, можете погледати на адреси: https://rumble.com/vamcj5-17838833.html

Сјајни филмски критичар „Печата“, Владислав Панов, нам објашњава о каквом је делу реч:““Друштвена дилема“ бави се социјалним мрежама које су преузеле примат не само у комуникацијском смислу, као средство наводно боље, лакше и свеобухватније комуникације међу људима „ма где били на планети“, већ најпре и најважније, као средство тоталне контроле сваког појединца који у њима учествује. А учествовање у њима је током времена постало заправо и постојање. Кога нема на друштвеним мрежама он дословно не постоји, али он је изолован и од потенцијалних пословних ангажмана, дакле директно егзистенцијално угрожен. Још горе, друштвено и пословно до те мере хендикепиран да се и осећа као непостојећа, небитна, безначајна и непотребна особа. Али није само пуко постојање у тим мрежама довољно за опстанак у том свету, а преко њега и у овом назовистварном. У том свету демократског фашизма веома је битно бити позитивно оцењен од других („лајкован“). А свака позитивна оцена, односно што више њих, доводи до побољшања статуса који, опет, у неком даљем последичном низу може довести и до економског задовољења. Међутим, у овом процесу је најважније да у тој игри наметнутој маси веома мало људи веома много зарађује. Кликтање, оцењивање, прождирање реклама и лажи, што дужег борављења у нестварном свету што бројнијих поданика сајбер-поретка, директно доноси профит творцима-организаторима ових мрежа. Филм „Друштвена дилема“ демистификује овакав систем, открива ту невидљиву силу наметнутог значаја паралелног света који, иако стварно не постоји, непрестано мења нашу стварност и то не насумично, случајно или спорадично већ усмерено, врло прецизно циљано. Са „задњим“ намерама. Злокобним. Малициозним. Поданици новог сајбер-поретка управо служе господарима невидљивог света да на њима непрестано зарађују. Овај филм се усудио да то детаљно открије, као и да критикује овај систем (без)вредности чији је главни циљ профит, односно тотална контрола на светом опет пре свега из користољубља, али и из политичких разлога у којима се као главни мотив налази потреба за потпуном доминацијом. Његов потенцијал у уверљивом раскринкавању истинских намера приликом стварања друштвених мрежа, и опортунистичком каснијем реаговању њихових твораца на позитивне реакције најширих маса када су оне популарне преузеле интернет-саобраћај значајно повећава чињеница да су пред камерама пристали да говоре саучесници, па и неки директно умешани аутори ових мрежа који су у тим монструозно моћним и богатим компанијама имали високе позиције и збринут живот „за сва времена“. А ипак су из њих у одређеним тренуцима изашли. Нису додуше открили мотиве изласка из тако лукративне приче, али су своје дојучерашње послове беспоштедно критиковали, а компаније попут Јутјуба, Гугла, Фејсбука, Твитера, Инстаграма и све бројнијих њихових следбеника и клонова јасно су означили као зло које може да доведе до краја наше цивилизације!“(1)

По ко зна који пут, човек је одабрао магијски пут самообоготворења уместо благодатног пута обожења љубављу Христовом. А тај пут увек води ка крају, ка смрти, ка небитију.

СМРТОЉУБЉЕ И ТЕХНОЛОГИЈА ПО РАДЕТУ ЈАНКОВИЋУ

У књизи о борби за Сопство, „Против таме овога света“, савремени српски хришћански мислилац Раде Јанковић каже да је пад у технику непосредан плод СМРТОЉУБЉА МОДЕРНОГ ЧОВЕКА:“Већ и само прихватање фармерки, одевног предмета црначких робова, берача памука и каубоја, људи осуђених на брзо пропадање, кореспондира са појавом животног стила који је модерном човеку понудио читаву лепезу некропола од гвожђа и бетона: подземна железница, поземна склоништа, подземни ракетни силоси, подземни паркинзи, подземни аеродроми, подземни атомски тестови, подземна кабловска мрежа. Имамо и пословне зграде са четири или пет спратова испод земље. Ту раде људи изоловани у својим малим боксовима од иверице и плексигласа. Мртвачки сандуци модерних робова! Ујутру, док се вози подземном железницом, модеран човек сањиво лисата поруке на екрану својег најновијег ајфона пете генерације. Затим, улази у своје радне просторије, седа у свој бокс, укључује компјутер, пријављује своју шифру и осам, десет или дванаест сати буљи у екран. Увече, пошто се истуширао и појео парче гњецаве пице, коју је наручио преко ајфона, седа испред телевизијског екрана да се опусти.“(2,51)

Мртав, а хода. Живи с оне стране екрана, у свету иза огледала, препуном демоноликих сенки које га држе у трајном стању чамотиње.

ЕКРАН КАО УСУД

Опет Раде Јанковић:“Модеран човек више не може без екрана! У то сам се уверио ономад, док сам пио кафу у једном београдском ресторану. Лево од мене седео је човек тридесетак година стар. Дубоко замишљен гледао је у екран својег лаптопа. Повремено би зачепркао по папирима расутим по столу и отпио гутаљ чаја. Преко пута мене седели су једна девојка и два младића. Девојка је прелепа, младићи су згодни, лепо грађени. Сви на себи имају светлоплаве фармерке са великим рупама на коленима. У рукама држе своје ајфоне, буље нетремице и куцкају по тастатури. Повремено, као месечари спуштју руку, насумице хватају шољу са капућином, приносе устима и сркну несвесно као да спавају. Нико ни с ким не разговара. Они више не знају шта је то живи говор.

Они и живот виде само на екрану. Све што је изван екрана, за њих је акција а они су њени актери. Они не иду у живот него у акцију. Немају више осећај постојања. Имају само друштвену улогу. Девојка има улогу лепшег пола, младићи улогу јачег пола. Док се не појави неко као Алехандро Гомез Паломо и покаже да је све то привремено, и да може да се промени. Јер, мода поравнава све разлике.“ (2,52)

Нарочито сада, када нас, на светском нивоу, „закључавају“ у ад модерне технологије.

То је доба короне, када се људима намеће он лајн животарење и служење господарима сени; сада најтеже страдају деца која  иду/ не иду у школу и која трајно губе приступ социјализацији, а приморавају их да носе маске и крију лица.

Лица су израз личности.

Господари таме мрзе личност, јер је по лику Господњем.

ДИКТАТУРА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА

Владислав Панов пише о „Друштвеној дилеми“ као филму који буди на размишљање кад је у питању улога друштвених мрежа:“Оне су наметнуле све неопходне нове „вредности“ које се морају поштовати. Оне су створиле нови начин живота, уништиле истинске људске вредности и међуљудску повезаност каква је некада била и каква једино може да буде да би се вредновала као људска. Своје конзументе су претвориле у послушне пионе потрошачког друштва што намеће седење испред екрана и гутање реклама, лажних вести, непостојеће историје (она се, као у Орвеловој дистопији „1984“, стално мења прикладно потребама текућих „истина“), прихватање најнижих људских нагона као јединог мотивационог подстицаја за свакодневно функционисање и бесомучно међусобно оцењивање, и сходно томе позитивно и негативно рангирање сваког појединца управо у поштовању свих поменутих модерних назора и канона. Делује да није лако живети у таквом свету. Управо је супротно. Лење и похлепне масе и даље се у тужно масовном броју прикључују овим мрежама – пристајући на њихов систем вредности и чињеницу да ће на све начине бити експлоатисани, чак и преварени, а свакако шпијунирани и константно контролисани – јер су убеђени да ће им то у свему олакшати живот. Не треба заборавити да су друштвене мреже, с Фејсбуком на челу, настале јер су обећале ту тако примамљиву и лажно безбедну лакоћу живљења, у којој је повезивање на даљину подразумевало не само лак домашај до других, у свему иначе далеких особа, већ, што је најважније, могућност да лажно и неадекватно стварним квалитетима улепшавате све своје карактеристике. Дакле, створен је амбијент у коме су лажи једино средство размене, комуникације и уопште мотивације у међуљудској интеракцији.“          (1)

А отац лажи је, знамо, ђаво.

ЛЕЊОСТ КАО ПУТ У ПРОПАСТ

Лењост, и телесна и духовна, смртни је грех. Старац Пајсије Светогорац је говорио о лењима:“Ови људи се не погружавају у дубину. Они једноставно прекидају кабл, тј. своју везу са Богом, и после тога им се више не може помоћи. Нажалост, већина хришћана није црквено побожна, због чега је демонски утицај на њих огроман. Свима говорим – уцрквените се, да бисте се освештали. Чак и ако само одлазиш у храм, који је Божији, и ако се на тебе спушта божанска благодат, ти се освештаваш, и само то је довољно да изазове страхопоштовање. У храму нас посматрају Христос, Пресвета Богородица, свети, ми тражимо њихову помоћ, ми, једноставно, можемо беседити с њима. Тамо се врше Свете Тајне – приноси се Жртва, и Христос нам даје Своје Тело и Крв. Зар то не би требало да нас потресе?”

Када би неки рекли да не иду редовно у цркву, да се умарају, да желе да се наспавају и да не могу да се усредсреде, Старац би одговарао: „Црква подсећа на лађу. Када се укрцаш на лађу, тамо можеш да заборавиш, да се одвојиш од свега, па чак и да одспаваш – она ће те возити, она ће те водити до жељене обале. Главно је да ти већ сада пловиш, да си на лађи”.

Уместо Цркве и иконостаса – ледени екран, у који тонемо, продајући душу за безвредне слике ништавила. Ван лађе смо, спавамо смртним сном.

ИСКЉУЧИТИ СЕ

Решење је једноставно, каже Панов – искључити се:“Култура је у овом налету коронизоване деградације онога што је остало од нашег стварног света, заједно са економијом коју смо пре короне познавали, највећи губитник. И један од најважнијих циљева за тотално уништење. Тешко да ће се иједан од ових сегмената на којима је почивао систем вредности на коме су се ослањали наш свет и наши животи у њему икада опоравити. Испада да је управо „погрешна технологија“ највећи кривац за урушавање наше цивилизације. Да је она искоришћена, злоупотребљена. Да је постала моћно средство за спровођење опскурних и малициозних планова. Технологија, која је спровела метастазично ширење друштвених мрежа и која ће својим убрзаним развојем у скорој будућности то још више бити у стању да чини најпре развојем вештачке интелигенције и даљим убрзавањем интернет-конекција (5Г мреже и касније још моћнијих мрежа), постаје наш највећи непријатељ иако је врло дуго деловала као пријатељски помагач без кога је незамисливо наше постојање. Данас се, међутим, чини да наше постојање бива незамисливо са овако злоупотребљеном технологијом. Отуда, врло неочекивани, да ли због храбрости аутора да буде тако експлицитан и шокантно искључив, завршетак „Друштвене дилеме“. Сви поменути саговорници у филму, поновимо да је реч о стручњацима и учесницима стварања друштвених мрежа и уопште технологије која их је омогућила и развила у ово што су данас, препоручују гледаоцима као једино могуће решење за одупирање злу које оне собом доносе – искључење са њих! Укините своје налоге, рекоше! Ми смо то урадили! И заборавите да оне постоје! Заувек. Једино тако ће оне заиста престати да постоје. А онда и то зло у њима. Делује као бајка, детињасто и најпре немогуће. А да ли је?“(1)

Наравно да није. Али, треба имати храбрости да се буде личност у свету маски.

СВЕ СЕ ЗНАЛО

Знало се куда ово иде, још у првој половини двадесетог века. Наш философ Владимир Вујић је, пре Другог светског рата, писао о Шпенглеровом схватању технике, и упозоравао шта нас чека – техника ће све срушити, а што не сруши убиће путем униформизације. Јер, она је оличење воље за моћ, а, како каже Вујић, „граница ма које врсте, па и духовна, смртни је непријатељ воље за моћ.“

Вујић је забележио:“И није истина, додаје Шпенглер, да техника људска уштеђује људски рад. „Самоме бићу људске технике — која је лична и променљива, припада, насупрот техници врсте y животиња, особина да сваки проналазак садржи могућност и нужност нових проналазака’, да свака испуњена жеља буди хиљаде нових, сваки триумф над природом дражи на још веће”. Душа, зверска y основи, незаситима је: и ту је проклетство и судбина живота y култури.“

Да, у томе је реч – техника, као и ђаво, испуњава жеље; жеље се множе и – оде душа. Оде душа…За шта? Ни за шта. Продајемо душу за наказне слике, привиде, утваре…

Вујић је писао:“Техника је постала езотерична, као и виша математика којом се служи. Механизирање света доспело је y стадиум најопасније напетости. Слика земље, са својим биљкама, животињама, људима, изменила се. За неколико десетина година шуме су ишчезле, претвориле се y хартију, чиме су настале климатске промене које прете привреди читавих земаља; безбројне животињске врсте потпуно или готово искорењене, а читаве људске расе доведене до ишчезнућа. Све што је органско подлеже организаторном. Вештачки свет прожима и трује природни. Цивилизација поста и сама машином која све чини или хоће да чини машински. Техничка мисао, без обзира на смисао или несмисао, хоће остварење. Луксус машине је последица тога. Машина је, на крају крајева, симбол, као што је перпетуум мобиле, њен потајни идеал, једна душевна и духовна, али не и животна нужда.“

Рачунар је, наравно, мета-машина, машина свих машина. И сада га гледамо, и клањамо се делу руку својих, поново постајући идолопоклоници, од чега нас је Христос, пре два миленијума, ослободио.

А људи у Цркви мисле да је ТВ пренос Литургије нешто достојно хвале. Мисле да су побожне сличице на Интернету доказ да вера постоји и да је жива. Авај, авај, авај!

У ЧЕМУ ЈЕ НАДА?

Човечанство иде ка пропасти, и неће се зауставити, јер би морало да одбаци технику као пут ка тој пропасти. Дешава нам се оно што је било пре потопа: огромни технолошки напредак (трагови препотопске моћи човека безбожника су свуда: од цртежа у долини Наско, преко египатских пирамида, до мегалита у Европи) праћен сатанопоклонством. И слом. Потоп. Траг је мит о Атлантиди. Кад су били на врхунцу моћи и разврата, дошао је потоп.

Потопа више неће бити.

Ближи се Други долазак Господњи, у огњу.

Наша утеха је, наравно, покајање у Христу, Богу покајника, путника ка Небеском Јерусалиму, Граду покајаних.

И велика је ствар што ми, православни, у начелу знамо шта се збива и шта ће се збивати. Ратоваће Звер против Јагњета, и изгубиће. Победиће Христос. А ми да се потрудимо да будемо са Победником и да душе не продамо за наказне сенке технологије.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

  1. http://www.pecat.co.rs/2020/10/ukinite-naloge-na-drustvenim-mrezama/

Раде Јанковић: Против таме овога света/ Три огледа о сопству, Удружење „Милош Милојевић“, Црна Бара, 2020.


Извор: Борба за веру

Др Вишеслав Симић: Иронија завладала СПЦ (осврт на одржани “Сабор” на Флориди)

Иринеј је најчешће име међу српским владикама али изгледа да његово значење (Мирко, када се преведе са грчког) не доноси смирење. Народ већ годинама изврће име тих владика у Иронија јер доживљава тај јаз између значења имена и (не)дела његових носилаца управо по дефиницији и те посрбљене грчке речи: прикривено исмевање разума слушалаца јер је значење речи обратно од оног што би требало да именују.

Стога се може рећи да је то име заправо усуд јер је дугогодишњи сукоб у СПЦ политичких струја предвођених особама овог несрећног имена ових дана у САД довео до немира и расцепа упркос најновијем званично објављеном миру и јединству СПЦ.

Друга важна чињеница, очигледна после свакојаких немира изазваних од стране особа са именом Мирко, је да постоји још један јаз у СПЦ и то не само лингвистички већ онај много опаснији – јаз између народа, жељног искрености, саборности, отворености у деловању, испомагању у заједничком труду, правде, благе речи и светлог животног узора,  и оних који тврде да су његови добри пастири, заклети на сиромаштво како би избегли овоземаљска искушења, одрицање од телесних уживања и задовољстава, поништавање сујете и таштине, и усредсређивање на труд ради благостања народа, и на одбацивање простачких испразности које би их скренуле са стазе светачке и натовариле их гресима који ће их сурвати у пакао. Данас видимо да се ни јерарси СПЦ нису одупрли утицају америчког попа и његове химне ”Донт вори, би хепи!” – лажљиве и заносне сладострасне благоглагољивости, која их је својим модерним нотама узнела у висове савремене илузије да је живот лак, леп, без одговорности и обавеза, и да све треба да буде онако како човек жели и сањари да треба да буде. (Наравно – лако је њима да у то поверују живећи на туђ рачун без полагања одговорности икоме, и без бриге о земаљским обавезама обичних смртника!) Али већ дуго се чују речи српске песме, иако исто тако лаких нота, али упозоравајуће поруке која покушава да подсети на то да ипак има повезаности између сна и јаве, и да се мора обратити пажња на сурову и неопраштајућу стварност. Народ им већ дуго певуши, Ти живиш у облацима, мала, и до тебе не допире мој глас, очекујући да се отворе уши, да се скине копрена са очију, да се омекшају крути вратови и да се обреже талог бахатости и разврата око срцâ оних који треба да буду милосрдни, скромни и послушни за вољу народну, која је Глас Господњи.

Ипак, мора се рећи да је много и оних који се радују чињеници да је СПЦ у Америци доказала да је испред свог времена јер је већ одавно потврдила да је раскрстила са робовањем традиционалној родној бинарности и старомодном коришћењу личних заменица. Свака посланица владикâ америчких врви од данас толико модерног, ин и фенси коришћења заменица Ми, Нама, Њихова и Они, што их ставља на чело данашње револуционарне колоне западњачких елита које са својих моралних висина просипају мудрост на просте и неуке масе, обзнањујући им како треба да живе и мисле. И тај командујући манир Новог светског поретка су владике радосно прихватиле јер Њима и следи да заповедају и да се самодржавно понашају у својим епархијама, захтевајући беспоговорно извршавање Њихових заповести јер у Цркви (као ни у Новом светском поретку) нема демократије и преиспитивања Воље Високих Жречева, већ само покорности и радости поданика што су одабрани да Је испуне. Али… Увек то Али… Има и превише оних који нису баш тако покорни и безумни да само служе Њима који обитавају у баснословно скупим и помно чуваним чардацима-ни-на-небу-ни-на-земљи, и који се сећају да такво општење и понашање беше одлика бољшевика и комунистичких безбожника, чијем крају смо се изгледа прерано порадовали пре око две-три деценије…

Стога је, можда, најумесније, искористити бољшевичке наслове па се упитати да ли је у Флориди направљен Корак напред, два корака назад?, и Шта да се ради?, после народног захтева да се у Клиарвотеру[1] разбистре мутне воде СПЦ.

Без покушавања прављења поређења са било којим другим народом и његовим благостањем или пропашћу морамо себе погледати без заваравајућег улепшавања али и без бесмисленог унакажавања истинске слике и стања у којем се налазимо.

Из мноштва домаћих и страних разлога српски народ је данас нејединствен, без свести о неопходности здруженог деловања, и без снаге да препозна и подржи неког разумног и систематичног појединца или групу (а камоли да са њим или њима суделује!) како би поново успоставили оно што је најдрагоценији драгуљ у круни једног народа – самодржавност која би обезбедила сигуран живот у благостању и правно-економском и морално-духовном поретку у оквиру политичке заједнице, тј. државе Србије.

Наравно да је сваки појединац посебна прича, и да међу Србима има безброј часних и примерних особа. Такође, генерализовање је увек варљива работа али је уопштавање ради анализе истински научна и прихватљива неопходност како би се успоставио некакав смисао, и дао смер предлозима за решавање откривеног друштвеног проблема. Онолико колико је тачно уопштавање да међу обичном српском напаћеном рајом има добрих и племенитих појединаца, исто је, ако не и више, тачно да се на српским законодавним, судским, управљачким и извршним функцијама налази добро уиграна и увезана банда и буљуци ниткова, лопова, нарциса и издајника.

Верујемо да ће се наћи мало оних који се не би сложили да су због тога Србима разорени, и до ивице пропасти доведени и она најосновнија државна управа која обезбеђује функционалност свакодневног живота, и школство (које је гарант будућности), здравство (које обезбеђује исправан телесни опстанак нације), војска (која штити од спољашњег непријатеља), полиција (која чува од унутрашње трулежи), социјалне службе (које брину за ни од кога другог збринуте), као и најбаналнији сервиси цивилизованог живљења (то житељи престонице највероватније најбоље знају) – водовод, канализација, саобраћај, и сл.

У општој националној катастрофи (без разматрања њеног узрока) Срби су одржавали илузију, тј. свесно се самозаваравали деценијама да им је остала једна институција која је суштински не само потребан већ и неопходан чинилац, тј. могући извор лека за обнову и опстанак – Српска Православна Црква – као неуништиви подсетник на још гора времена и катастрофе које смо преживели, и као последња стопа неокупиране националне територије (макар и мисаоне – што је најчешће много важније од оне земљописне) са које може започети народно-ослободилачка борба, тј. да је СПЦ средишњи стуб и потпора онога што је узвишено и вечито надахњујуће за, ако не за данашње бивствовање, онда за наду у боље и благословено доба за поколења која ће доћи за нама. Зато су Срби широм света, упркос ономе што су и наслућивали и предосећали, али и доживљавали и трпели, као у бунилу, у неразумљу, затварајући очи пред чињеницама, и верујући тврдоглаво у давно изгубљени и данас непостојећи идеал походили храмове предака, целивали деснице службеника Цркве, плаћали за обреде, неопходне за континуитет нације, породице и личног осигурања и/или утехе пред неизвесностима живота и смрти.

Ипак – гомилале су се сумње, стрепње, грозе, гадости, неверице и поганости, да би се коначно заљуљао и тај последњи подупирач онога што би требало да су представе о примерном, узорном, узвишеном и благословеном, благородном и утешном за појединца, за наш народ, и за државу. И то се није догодило толико због спољашњег удара колико због унутрашњег роварења, трулежи дубоке и до сржи досегле управо у костуру саме Цркве, због раслабљења удова који би требало да су рукохвати народу када се затетура и прети му пад и пропаст у калу и нечисти мирјанског живота.

Већ деценијама смо сведоци незапамћене таштине, сујете, пошасти за звањима и раскоши, незајажљивости у гомилању иметка, хировитости и произвољности по питањима чедности и часности, осуђивању и жигосању сваког и свачега што им није по вољи[2], грабежљивости и неситости какве ни хијене и лешинари не показују над стрвином као што их високи црквени функционери бесрамно приређују широм Српства над труплом наше нације и државе.

Ми, обични, неважни, увек безимени (осим кад нас нападну ови по дефиницији ”безгрешни”), грешни, непреосвећени, недостојни, немиропомазани — ми, који за себе користимо само оно обично и скромно ”ја”, и нисмо ”Ми”, ”Свете Владике”, ”Наше Светости” – дакле, ми, чија молитва није ни чиста и света ни кад смо најневинији и најбезгрешнији (како то пречесто воле да нам нагласе функционери Цркве – јер је све њихово свето, чак и кад они то нису!) – дакле – ми, који смо само паства и стадо, а вероватно заправо само обично крдо за ”Њихова Господства и Преосвештенства”, и гомила смо која се трпи само због пара које ће за њом остати, и која се разјурује и заборавља, и са гадљивошћу на њен смрад и неокупаност, на њену простоту, се враћа у мисли ”Преподобнима”, ”Миропомазанима”, ”Блаженима” и ”Високопреосвештенима”, чим се трансакција обави, и макар и најмањи новчић зазвечи у кеси њиховој – ми смо коначно прогледали и освестили се! Управо и захваљујући онима за које смо упорно веровали и желели да нам буду узор и надање да ћемо и ми бити ”Достојни” да Божанском приђемо са надом да нећемо бити одбачени.

Како рече Његош, који је и сам био Владика – али прави, и Црквин и народни! – схватисмо и ми коначно, када треба приложити нашим владикама, да је ”мален свијет за адова жвала, ни најест га, а камоли прејест!”, и да, чим се неко усуди на најмању непокорност, да њима ”закон лежи у ’анатеми,’” а ”трагови [им] смрде нечовјештвом”, а да, кад се окупе, ”нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан; све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун (од којег неки од њих и тврде да су постали!) себе у зрцало!”

Ми видесмо како се ти људи одвајаху од народа, како се усељаваху у све раскошније дворе, како све више постајаху само још једна самодовољна и самозаљубљена секта, истовремено за секташтво оптужујући и проклињући свакога ко би се усудио да им укаже на икакву недоследност између њиховог стварног понашања и оног прописаног од стране заиста Светих Отаца.

И деси се не само одступање од основа вере и наука – па се појавише не само притворни фарисеји и књижевници, већ и савремени садукеји, који више не вероваху ни у сопствене лажи али им зато вера у злато и драгуље, свилу и кадифу, и пун трбух и мекану постељу никад не ослаби.

И изгледа да се препуни чаша жучи не у Отаџбини већ далеко од ње – можда баш зато што исељеници највише и жуде за Отачаством и оним идеалима чију супротност нигде не осећају тако јасно као у САД.

Кренуле су жалбе на понашање владикâ, на отимачину имовине, на њихова учења супротна црквеним, на нешто што је већини Срба у САД био очигледан покушај раскола са Матицом – иако је нађено једно омање стадо грађана САД које је потписало веома пажљиво срочену изјаву да ништа од тих жалби нема основу у стварности и да су владике беспрекорне.

Треба се, исто тако, после рефлексних скакања свих који су као жишком били опечени критикама и исмејавањима ”пречасних владика”, присетити сјајних речи непоновљивог француског комедиографа, али и непоколебљивог критичара лицемерја и превртљивости, Молијера, који је, у другој половини 17. века, у предговору за Тартуфа, лажљиво упреподобљеног развратника и сплеткароша, написао: ”Лицемери не могу да поднесу исмевање… То је за њих злочин који не могу да опросте, и одмах скачу на оружје… у застрашујућем бесу… Њихов је обичај да своје личне интересе замаскирају Божијим, а да [сваку критику назову нечим] што напада религију… Сврха исмевања је да се покуша да се исправе људски пороци… а [јавно приказивање и исмевање порока] има велику моћ да их исправи… Чак је и најтананије учење о озбиљним моралним питањима мање моћно од сатире; и већину људи ништа не опече тако као када им се прикажу њихови пороци. Снажан је то удар пороку када је изнет пред цео свет да му се смеје. Ми лако издржимо прекоре али не можемо да истрпимо исмевање. Имамо снагу воље да будемо опаки, али не и да будемо исмејани.” И тако, кад нису обраћали пажњу на молбе, па ни на прекоре, почели су да скачу кад је народ почео да их исмева па су направили сами себи још већи лом и збрку.

На крају, дошао је и патријарх у САД и народ се понадао да ће се отворити суд на којем ће се пресудити ко је истинозборник а ко непочинитељ.

Кад се на суду, световном, или Божанском, свеједно је, полаже заклетва пред давање исказа, од сведока се тражи да се закуне да ће казати Истину, САМО Истину, ЦЕЛУ Истину, И НИШТА ДРУГО ОСИМ Истине!

Да ли смо то чули/прочитали/видели/осетили у случају тројице црквених функционера из САД?

Или је то била полуистина, истина помешана са лажју и делимична истина, а све то смешано вешто и намерно превртљиво са жамором клетви, претњи, сплетки, враџбина, умиљавања, слаткоречивости, ласкања, бацања чини и свакаквих других вештичарења каква су уобичајен исход страха пред истином, разоткривањем нитковлука и раскринкавањем белосветског хохштаплераја, курварлука, најниже грамзивости, и распојасаности деценијског живљења у највећем луксузу и вероломству на рачун народа који је током тог времена страдао и био понижаван као ретко када у својој хиљадама годишта мученичкој али и достојанственој повести?

Данас, народ, који је очекивао да ће патријарх да дође да брани свој народ у САД – тај народ га пита речима владике Петра: Што га брани, кад га не одбрани?!

Данас – после јучерашњег ручка и пауза за кафу, и после краткотрајног формалног скупа, иза врата обезбеђених наоружаним америчким несрпским чуварима (ради одбране од тероризма, речено је!), знамо да је само дошло, као у време титовштине, до заклињања у вечни опстанак истог оног поретка који је и довео до тога да патријарх, већ изморен бесмисленим путовањем у Аман, долети у САД на ручак са својим преосвећеним колегама, а да народ не добије ни један одговор на суштинска питања и проблеме који могу да изазову потпуни нестанак не само тог поретка који је проглашен вечним и безгрешним, већ и да униште саму институцију чији су надзорници изгледа давно престали да надзиру и напали да је раздиру.

Данас знамо која су то питања чији одговори су од дугорочног и суштинског значаја за духовно, телесно и умно-осећајно здравље Срба као народа уопштено али и као збира грађана-држављана једне политичке заједнице која треба већински и здружено да доноси општеважеће законске одлуке, чије кршење би требало да буде кажњавано а придржавање истим да буде награђивано:

Да ли ће, и у којем року, бити угашене и поништене приватне организације које су приватна лица, Добријевић, Васиљевић и Крчо, основали широм САД? Те организације по самој логици ствари не би требало ни да постоје – јер то заправо нису никакве епархије СПЦ већ обична ”удружења грађана”, која би требало, ако заиста не плаћају порез, да буду непрофитна и да имају више од једног члана – ако бисмо следили једноставно значење и логику речи Удружење! Оно што се види из свима доступних и проверљивих основачких аката и докумената о регистрацији при државним институцијама САД, организација коју је основао Добријевић, на пример, и (изгледа лажно) назвао верском, има само једног члана, по својој регистрованој суштини није верска већ је световна, и, на основу преноса огромних финансијских средстава на њу, и поседовања баснословно скупих некретнина од стране те грађанске световне организације, а којима једино Добријевић има права да располаже, без подношења рачуна икоме, уопште није непрофитна већ је напротив организација за, оно што би народски рекли, грабеж и обезбеђивање џаболебарошког живота њеном директору који се шепури у јавности са владичанском круном на глави, и попут мага из Светог писма засењује простоту и искоришћава лаковерност наивног стада. Да ли ће барем Свети Дух такво понашање да казни, као што је то урадио у Делима Апостолским, кад већ чернорисци највишег ранга у Београду то не чине? Иако је општепознато да могу и хоће да казне сабрата (нпр. Владику Артемија) кад их за то надахне саборни дух (Свети?)?

Дакле – осим празних речи о јединству, неуверљивог самохвалисања о вредном и значајном раду, и оног тако одвратног узајамног ласкања о светости и узвишености браће јереја, ништа суштинско се није догодило.

Луксузно возило Цркве и даље јури без возача у провалију, док на задњем седишту траје журка сапутника и саучесника, опијених својом важношћу и залуђених вером у своју неуништивост…

Недостојни ће и даље да се утрпавају на тронове, да прете жезлима, и да се горде крунама на челима којима би у покори требало да бију о тло пред онима које су саблазнили.

Док ће вероватно већина стрепети од Корона вируса, још гори вирус – вирус Потамнелих круна – ће захватити тело Цркве и изазвати грозницу од које ће се удови рашчланити, срце препући, а, као и увек што бива, Глава засмрдети до Небеса!

Ипак – има начина да се та зараза спречи, радије него да се касније, када буде прекасно, лечи.

СПЦ мора пастви показати примером како се кажњавају варалице и превртљивци, и шта се дешава са воћком која добар род не носи. Ако такви наставе да се попут византијских афтократира бахате по дворима од два милиона долара и да попут Бесних Јерина врше мобинг својих потчињених службеника док исисавају и последњи долар из џепова чланова те верске организације, тј, да шишају овце свога стада, неће бити изненађење ако стадо престане то да буде и преобрати се коначно у слободне и мислеће људе који ће своје достојанство и имање одбранити на сваки доступан и хитан начин!

Да ли ће влада Цркве захтевати искрено јавно признање грешака, још искреније јавно покајање због њиховог чињења, и да ли ће праведно и примерно казнити грешнике?

Не покажу ли врховни черноризци СПЦ како Црква поступа према својим самовољним и кршитељним чиновницима, та, тада већ бивша црква, а заправо удружење подлаца и превртљиваца, ће изгубити свако право да икада било кога покара или нагрди. Ове грешнике, ако искрено признају своје грехе, и још искреније се покају и затраже опрост, пре добијања истог треба да пошаљу на дугогодишње искупљење у келији млчалници неке испоснице у брдима изнад Студенице! Иначе, тешко да ће икада икоме из српског стада њиховог више искрено и уверљиво, а камоли наредбодавно и узорито звучати њихова лицемерна грмљавина против, рецимо, абортуса или геј параде – а нарочито те параде, после веома весељачког живљења на високој потпетици, пардон!, нози њихових колега по Америци и Аустралији!

Све оне који ће гракнути да недостојни мирјани немају права да се мешају у ствари Цркве и да критикују свјатјејше владике, подсећамо опет на наук најмудријег српског песника али и владике Српске Православне Цркве:

”Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!”

И поред свих ових речи упозорења и надања, не верујемо да ће се ишта позитивно догодити. Када се узме у обзир да овај патријарх једва да има икакву контролу над својим јерарсима на Балкану, а камоли по Америкама, и после објављеног неуспеха сусрета у Аману, на којем је, попут оне пословичне Луде Насте, само био лево сметало без искреног става, и где је било очигледно да би радије био било где другде него ту, а нарочито после мрљавог и бесмисленог петљања у америчко мешетарење на Флориди, овај, сада већ очигледно трећи по важности Иринеј СПЦ (још увек?!), може, кад га Добријевић отпусти, након што га као мечку на вашару проведе по вашингтонским кулоарима и њујоршким чардацима, да завапи попут Косовке Ђевојке кад ”она оде свом бијелу двору, кукајући из бијела грла:

Јао, јадна, худе сам ти среће!

Да се, јадна, за зелен бор ’ватим,

И он би се зелен осушио!”

Осим што овај кукавни архиепископ пећки више ни у Пећ не може да крочи ако му то не испослује шиптарски лоби у СПЦ, који је својевремено, с благословом овог кукавника, са КиМ успешно најурио законитог и достојног Владику Артемија и својим неделовањем обезбедио услове да се од СПЦ у будућности одвоје не само северомакедонске, милогорске, павелићске и добријевићске (лажно)невладине организације, већ и ова новонастајућа – хашимтачијевска – попут ових већ поменутих, и она сама једна од змија из њедара србских.


Аутор: Др Вишеслав Симић

Извор: Борба за веру

Миро Рајлић: Жумберак – српска рана која и данас крвари

Кад на малограничном прелазу из Словеније улазите у Хрватску, прва цеста десно води ка Дивљим Водама, лијепом излетишту, иза Сошица, у подножју планинског ланца Горјанци, које се спаја са Самоборским горјем.

Подручје од Самобора до Радатовића и Сухора у Словенији, подручја гдје живе Малићи, Голеши, Бадовинци, Дркушићи, Обрадовићи, Рађеновићи, Грубачи и многи други, који званично нису ни Срби ни Хрвати, нису ни Словенци. У ствари јесу, и једно и друго и треће кад морају, најмилије им је кад их зову Жумберчани. Тамо далеко у Словенији у Бадовинчевој гостионици се славила Православна Нова година и у временима кад се ни у Србији није смјела славити. Велико је то подручје а још већа је то рана нашег народа која и данас крвари, данас када су људска права почетак свега,к ада све почиње и завршава са правима мањина.

Истина права тих наших сународника је силом и милом укинула Марија Терезија и вјечно зло нашаег народа на овим и свим осталим подручјима Римокатоличка црква, иста она  која и данас силом и Не милом исто чини нашем остатку закланог народа, иако се наши митрополити на сваком кораку воле сликати са црвеним капицама, иако им пишу љубавне књиге.

Сви који желе знати много више о Жумберку и Жумберчанима, тренутно рањеном дјелу нашег српског народа нека читају књигу Драгана Вукшића о Ускоцима и Жумберку.

Моја маленкост, пратећи догађања у Црној Гори, коју чека судбина Жумберка, уколико Милогорци добију ову битку је позвала и нашу митрополију Загребачко љубљанску да јавно подржи борбу нашег народа за Православље и Светиње у Црној Гори, јер су следећи на удару преостали Срби у Хрватској. Упркос “мудрошћу” коју испољава главни претендент на мјесто Патријарха наш митрополит Порфирије и упркос “молитвеним братским сусретима” са каптолско- ватиканским јуришницима (сисачки бискуп Копшић тражи чак Степинчеву улицу у Београду), одржана су се два три  Молебана за наш народ у Црној Гори. Стидљиво али јесу.

Мене више брине “аутономија” коју имају митрополије спрам Патријаршије и Београда, за мене као лаика а историја је свједок како нас Латини знају превести жедне преко воде а митрополити бити подмићени ватиканским даровима. Управо ту почиње оно што се Светосављем и Православљем не ноже звати. Мислим на лажне ватиканске дарове, љубљење руке папи, папским прстеновима на рукама наших црквених великодостојника.

И још нешто ми није јасно. Зашто никад на тим екуменским сусретима и ифтарима, ако већ морају бити, не деси се сусрет са Унијатима и Гркокатолицима? Лично мислим да их каптолски јуришници од нас вјешто скривају и чувају као ” драгуље”.

А не бих имао ништа против “заједничке молитве”, макар екуменске нас и Унијата у Радатовићима. И Јован Храниловић, српски пјесник са Жумберка би јој се радовао. Значило би то много за ране нашег народа са поносног Жумберка.

И бар било какав почетак терапије нашег народа на Жумберку.


Аутор: Миро Рајлић, Ново Место

Извор: Борба за веру