Случај Драгослав Бокан

   Драгослав Бокан је човек који се најбоље служи речима, речи су његов алат, његов став, речима изражава оно што желе да кажу стотине хиљада људи баш на такав начин. И великодушно нам је поклањао своје речи склопљене у велике истине које не смемо заборавити да бисмо знало ко смо, одакле смо дошли и куда идемо. И да бисмо знали чему све то.

   Фејсбук, који би требало да буде „друштвена мрежа“ – проценио је да Драгослав Бокан својим објавама на фејсбуку „континуирано крши стандарде заједнице“. А чиме је то господин Бокан кршио стандарде заједнице? Пошто су нам непознати и стандарди и заједница, а познати су нам текстови Драгослава Бокана, лако ћемо решити ову једначину са две непознате.

   Драгослав Бокан је континуирано кршио стандарде заједнице исто тако континуираним објавама текстова о истинама усташких злочина у Јасеновцу, истинама о СРПСКОЈ ЗЕМЉИ Косову и Метохији, истинама о ћирилици, истинама о двоструким стандардима који погађају Србе, православље и о критеријумима правих вредности у злочиначком свету глобализма који се шири као канцер на преостало здраво ткиво људскости. Саопштавао нам је те истине јер смо почели да заборављамо и јер су почеле да стасавају генерације које нисмо научили основним истинама о сопственом идентитету, почев од тога да не знају ни писмо сопственог језика, јер ми мислимо да то није важно и да је свеједно. Уче фалсификовану историју, јер ми ћутимо. Драгослав Бокан је говорио за све нас који смо ћутали.

   Онда нам постаје јасно ко је заједница и који су њени стандарди – сви они којима не одговарају ове истине и којима је једини Бог коме се моле новац, злато, богатство. Спремни су да воде ратове на било ком делу земаљске кугле не би ли још нешто отели, још негде оставили пустош, јер њима је увек вишак људи на свету.

   То што смо сведоци повампирења фашистичких хорди у Европи је ситница у односу на поступке који се спроводе на духовном плану затирања свести о себи. У својим монструозним пировањима најпре спаљују књиге, у случају Драгослава Бокана то су текстови у електронском облику које је фејсбук избрисао (спалио). А историја нам је показала да они који спаљују књиге, спаљиваће и људе.

 

Весна Арсић

Бокан: Црногорци су Срби; србомрзачко „црногорство“ је непојамни идиотлук

У то нема никакве сумње, нити могућности другачијег тумачења. Све док усташко-хрватски, а одмах након њих и комунистички фанатици антисрпства нису кренули у свој демонски јуриш на истину о правом и једином поријеклу црногорских племена. Тада је и Подгорица постала Титоград, а потомци Петра Цетињског и Његоша – наводни не-Срби (па, затим, и анти-Срби)

У славу Господа; Жабљак, недеља 5. јануар, -7 степени

Како је могуће да било ко превиђа очигледну истину о националном идентитету Црногораца?

Сви су Црногорци – Срби. И то није никаква политичка изјава, већ необориви опис једине истине по том питању.

Неки од оних данашњих, расрбљених и обезбожених Црногораца Титовог типа су потекли од јуначких Срба из времена борбе са Османлијама, а понеки од (због страха или привилегија) потурчених Срба.

Mobilni telefon

У то нема никакве сумње, нити могућности другачијег тумачења. Све док усташко-хрватски, а одмах након њих и комунистички фанатици антисрпства нису кренули у свој демонски јуриш на истину о правом и једином поријеклу црногорских племена. Тада је и Подгорица постала Титоград, а потомци Петра Цетињског и Његоша – наводни не-Срби (па, затим, и анти-Срби).

И сви докази, сваки спис, документ, новински чланак приповиједа једину истину о овој новокомпонованој промјени свијести и медијско-идеолошком испирању мозга дијела становништва некадашње „српске Спарте“.

У сврху непобитног потврђивања овог што пишем, навешћу само један наслов из древних времена, са текстом у коме пише оно што једино и може (у пред-павелићевским и пред-титоистичким временима).

Ево вам на увид и размишљање свечане бесједе и празничне здравице црногорског Митрополита Илариона Другог (Рогановића) књазу Николи Петровићу, на Божић 1871. године. У листу „ЦРНОГОРАЦ“, на ћирилици.

П. С.
Замислите само колико би се зачудили СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ Варнава Росић (из Пљеваља) и Гаврило Дожић (из Доње Мораче), када би видјели да ма ко у Црној Гори СПЦ сматра ”окупаторском”, а Србе – непријатељима.

А они су, оба српски Црногорци и црногорски Срби, столовали, један за другим, на отаџбинском и црквеном трону Светог Саве од 1930. до 1950. године.

Колико само у титоистичком (србомрзачком) ”црногорству” има произвољности, лажи и непојамног идиотлука!

Прочитајте још:


Аутор: Драгослав Бокан

Извор: ИН4С