Бећковић: Нема атеистичке поезије иако су се многи трудили да је створе

Српски пјесник и академик Матија Бећковић рекао је да нема атеистичке поезије иако су се многи трудили да је створе, али је она “отишла заједно са тим временом”.

Фото: РТРС

Бећковић, који је данас напунио 81 годину, истакао је да га радује да Срби поново славе и гласно помињу Светог апостола и јеванђелисту Матеја – црквени празник на који је он рођен, али и друге православне празнике и важне датуме из српске историје за које се није знало и који нису постојали “док је било Републике”.

– Онај слап у Јајцу је однео цео тај један календар и заменио га новим – такозваним Даном Републике, али је и нешто било позитивно у том дану – није се радило тако да сам ја могао да прославим свој рођендан или да одем код своје мајке за тај дан – рекао је Бећковић.

Он је нагласио да нико није вјеровао да ће се традиционалне и православне вриједности икада вратити, а да су они који су славили били жигосани.

Бећковић је, говорећи о свом пјесничком опусу, рекао да је захвалан Господу на свему што му је дао, а и на оном што није.

– Значи да је то наменио неком другом. Значи да му нисам ја једина брига – додао је Бећковић.

Бећковић, који ће као један од најзнаменитијих ученика Ваљевске гимназије, вечерас учествовати на зум-трибини “Ваљевски гимназијалци” поводом 150 година њеног постојања, рекао је да је 23. новембар 1870. године када је та гимназија основана велики дан српске просвјете и културе.

– То је дан када сви постајемо један нараштај и сви смо род и школски другови и браћа по гимназији. У свему је најлепше што ми правимо само простор за будуће нараштаје који ће такође славити овај дан и који су сва наша нада – рекао је Бећковић.

Српски академик каже како вјерује у потенцијал младих људи и да они могу превладати све потешкоће са којим се Србија суочава, те да би био гријех мислити другачије.

Бећковића епидемија вируса корона није спријечила да пише и ствара.

– Напротив, корона нам је дала довољно времена да радимо нешто што нисмо стизали и зашта нисмо проналазили времена, а са дуге стране она је праведна – није оставила неко место где је нема тако се цео свет нашао у истој муци – закључио је Бећковић.


Извор: СРНА

Преузето са: РТРС


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Ничији успех се не римује са овим временом

Путин је недавно рекао да је Лењин бомба стављена под хиљадугодишњу руску државу. А ко је ставио бомбу под хиљадугодишњу српску државу погодите сами

Матија Бећковић: Већ у три књиге набрајам шта ћу све урадити кад будем млађи (Фото А. Васиљевић)

Академик и један од наших највећих савремених песника Матија Бећковић недавно је обележио свој осамдесети рођендан и новом поетском књигом „Кад се поново родим”, у издању Српске књижевне задруге. Реч је о трећем делу трилогије, уз књиге „Кад будем млађи” и „Кад будем још млађи”. У Библиотеци града Београда, Драгана Типсаревић приредила је изложбу посвећену његовом животу и делу, у којој се спомиње и песничка збирка „Мојих 80 – портрети”, као наставак претходне збирке „100 мојих портрета”, где је Бећковић овековечио пријатеље и колеге који су обележили његов живот. „Ништа ми не фали/ Али тога нисам свестан/ То је моја кривица/Све су ми објаснили/А што ја нисам слушао/То је друга ствар/ Али стално заборављам/Због чега оно беше важно/Да будем свестан/Да ми ништа не фали”, стихови су песме „Индивидуација или Због нечег је важно”, из нове књиге Матије Бечковића.

У вашој новој поетској збирци иронија, никада јача, једно је од најупечатљивијих стилских обележја. Можете ли да, током свих ових стваралачких година, пратите њен раст, мене, интензитет, „праг бола”?

То је самоoдбрана од неподношљиве лакоће постојања. За неког је то иронија, а за другог најискренији вапај и примални крик.

Иронијом кажете једно, а мислите на нешто сасвим друго, прецизно детектујући ствари. Како се онда осећате у окружењу доминантног дискурса који говори једно да би прикрио нешто друго?

У наше време човек у истом дану у једном тренутку скаче с моста, а у следећем прима одликовање. Смењују се црно и бело. Не тамо неком појединцу, него свима редом.

Да ли с тим има везе ваша мисао, цитирана на изложби у Библиотеци града: „Не знам у какву жељу то спада, али бих волео да доживим да више не лажемо и то на своју срамоту…”? И која је та кључна истина са којом се треба суочити?

Тиме сам се заносио некад давно. Касније су дошли многи блистави тренуци освешћивања. Лаж је одавно постала истина. И мисли су постале органска појава. Мењају се из минута у минут. Као лептир у мрежи.

У књизи „Кад се поново родим” искрсавају модерни типови људи који суштину живота виде у безглутенској исхрани, гину да схвате како правилно јести ланено семе, величају стајлинг са црним џемпером, а у окупацији траже лепу форму. Како је створена, према вашем мишљењу, овдашња мешавина глобализације, у чијој се позадини ипак назире „син пољског грофа, унук Фрање Јосифа, Черчилов брат…”?

То је резултат рада на себи са једним јединим циљем – како опстати. С мачком  у џаку, спремни да је продамо будзашто, ако коме за било шта треба – стихови су из књиге „Кад се поново родим”.

Духовито сте једном изјавили да је ваш отац био четник, а ако бисте добили Нобелову награду, прогласили би га Хитлером. На који начин објашњавате и претерану повику на Хандкеову Нобелову награду, као и олако прозивање за фашизам у нашем и европском контексту?

Хандкеу се десило оно што се могло десити мом оцу. Петер је постао Хитлер! У свету су фашисти они који то желе, поносе се тим именом и себе тако зову, а код нас су фашисти они које ми тако зовемо. Једном сам чуо од Коче Поповића да чита на француском језику неку књигу о сличностима фашизма и комунизма и да је запањен сличностима. Код нас та књига још није стигла. Путин је недавно рекао да је Лењин бомба стављена под хиљадугодишњу руску државу. А ко је ставио бомбу под хиљадугодишњу српску државу погодите сами. Не бих да сугеришем и злоупотребљавам ову прилику.

Да ли су награде у култури, па и култура сама, све више пресликана политика, и да ли је увек било тако?

Прошло је време кад се знало и  наметало ко је најбољи, најдаровитији, најлепши. Сад је питање шта ћемо са осталима. И како се они осећају док неког проглашавају за најбољег. То не сме да се зна. То данашњи човек не може да поднесе. Довољно је рећи да је неко изузетан па да толики скоче да докажу да није. Све је тако дизајнирано да свако има право да каже ко је за њега изузетан. Давно је то било кад су награде имале смисла. Сад је то превазиђен концепт. Чему награда ако награђени зна шта га чека после награде. Ничији успех се не римује са овим временом. Довољно је рећи да је неко велики па да толики скоче да докажу да није.

На изложби у Библиотеци града, важан део чине и људи. На који начин су на ваш живот утицали Душко Радовић, Раичковић, Михиз, Ђилас, Ћопић, Десанка Максимовић, Пекић…?

Лако је погодити колико су утицали и шта су ми значили они које никад нећу заборавити. Они којих нема, а само они постоје.

Ова изложба укључује и подсећање на инцидент, националистички испад, у Будви, током ваше песничке вечери. Како објашњавате овакве и сличне догађаје?

Сама моја појава довољна је провокација и разлог за неспоразуме. Погрешио сам што сам буквално схватио да треба да дођем само зато што су ме позвали.

Нећете присуствовати сутрашњем Великом црквеном народном сабору у Никшићу, Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, поводом најављеног усвајања предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори?

Из познатих разлога нећу бити на сабору на којем верујем неће бити одсутних. И да није како је, нема потребе да идем да би се знало шта о томе мислим. Народ који није у стању да одбрани своју цркву нема разлога да брани било ко. Или ћемо је одбранити или нестати. То је наше бити или не бити. Шта друго.

Ако бисте се поново родили, како иронично каже ваш песнички субјект, шта бисте поновили, шта бисте избегли да урадите?

Већ у три књиге набрајам шта ћу све урадити кад будем млађи и колико ћу се поправити кад се поново родим. Одрицаћу се, макар немао од чега, и посветићу се, поготово ако немам коме.


Аутор: Марина Вулићевић
Извор: Политика