Барања поклоњена Хрватској

Претходно од истог аутора: Зна ли Србија чија је Барања – Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

Сведочанство после више од шест деценија

Тридесетог јула 2007. године, на сајту https://politika.com/kako-se-krojila-hrvatska-istocna-granica објављен је разговор са Јерком Златарићем рођеним у барањском селу Гајић (он сам представља се као сељак, предратни члан Хрватске сељачке странке и замјеник сенатора, у рату вијећник Авноја, по ослобођењу тајник Јединственог народног фронта Војводине и допресједник Окружног народно-ослободилачког одбора у Сомбору), “етничким Хрватом”, уистину Шокцем, из кога се види “како се кројила хрватска источна граница” и како је деловала “комисија за разграничење између Хрватске и Војводине”.

Позван да као именовани “члан Комисије за разграничење између Хрватске и Србије, односно између Хрватске и Војводине”, дође у Нови Сад, у Главни одбор Војводине где је затекао Вицка Крстуловића, Милована Ђиласа, Милентија Поповића, Жарка Веселинова и још “неке које не треба спомињати”, он је, према сопственом “признању”, рекао Ђиласу “да би било неправилно… да ми овдје, без игдје икога ријешимо овако важну ствар”, те да би, “ако већ није вријеме да се пита цијели народ, онда би се требали састати барем са народним представницима”. Ђилас се, каже Јерко, са њим сложио, док су “други шутјели”. На Ђиласово питање шта да се даље ради, Јерко је предложио да се иде у Суботицу “јер да је то највеће хрватско мјесто овдје у Војводини и… да би било промашено без њих рјешавати овако важну ствар”.

А тамо, у Суботици, пред “прилично људи”, Јерко је, у уверењу да ће се са њим сложити већина, рекао да “у овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата… дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина, осим у Сријему. (Они су толико наглашавали тај Сријем; па добро нека им буде: у Сријему је већина Срба, али је овдје већина Хрвата)… У Подунављу, осим Сомбора, Срби нису имали скоро нити једно село. Нешто их је било у Сомбору и Суботици. У Суботици је на примјер било прије рата 5000 Срба”.

Наводном размишљању извесног Домазовића да би, уколико Барања припадне Хрватској, најбоље било “да од Суботице на Паланку буде повучена граница, јер ми из Барање немамо што тражити у Србији’, Златарић је придодао своје уверење да би и “Славени” који су “преко наше сјеверне границе у Маџарској… више тежили да буду прикључени к нама (Хрватима  ИП)… Тако је и у Сомбору: наши сви Буњевци, наравно за Хрватску, у Суботици сви за Хрватску, читав овај појас све за Хрватску”.

Из посете Вуковару, Златарић памти само “комешање другова у комисији (који) кажу: околица је Вуковара српска. А Вуковар је био хрватски!! Једва сам некако догурао да смо добили Илок… Ја сам хтио дијелити Бачку”.

Но, кад је увидео да сви остали “комисионари” ћуте о тој идеји, “мирољубиви” Златарић се, каже, повукао и рекао да “ми то не желимо под сваку цијену. Ми то не желимо под цијену новог братоубилачког рата, или ако то виши државни интереси не дозвољавају, и ми то не желимо ако народ нема право”.

На све то, каже даље Златарић, Ђилас је констатовао да, пошто није постигнута сагласност, он ће о томе обавестити АВНОЈ. “Никакав записник није правио, ништа. Све је то било у јесен 1945. године”.

Милован Ђилас

Ако и није било записника, Ђилас је, барем за себе (можда и накнадно, пре но што се АВНОЈ “договорио” о коначном разграничењу), сачинио забелешку из које проистиче да је тада, у јесен 1945. године, у Војводини Србској живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена, али без Буњеваца и Шокаца које је “унапредио” у Хрвате, 495.000 Маџара и 359.000 Немаца.

Са тим у вези, 24. септембра 2014. године, на сајту http://www.hazud.ch/tag/jerko-zlataric/ у тексту “Хрват и Буњевац су истозначнице”, Анте Бараба Миш (који Златарићеву “хрватску” бројку узима као несумњиву, а Србе и “остале” скоро да брише) пише да је Вицко Крстуловић “сасвим јасне чињенице да су Бачкој и Барањи апсолутна већина Хрвати наспрам свих осталих, бацио у воду (иако) је на том подручју живјело према статистичким подацима преко 120.000 Хрвата, 40.000 Срба, 40.000 Мађара и свега 5.000 припадника других етничких скупина… Није тако узета у обзир чињеница да је у Бачкој тада живјело више од 90% Хрвата”.

Не треба сумњати у Златарићеву причу о деловању “Ђиласове” комисије, али је извесно да и Златарић и Бараба фалсификују не само цифре о бројности појединих националних групација у Бачкој, већ и етничку припадност бачких Буњеваца и Шокаца. На страну то што Златарић, онда Шокац управо “произведен” у Хрвата, а у управо наведеном своме сведочењу Хрват над Хрватима, после више деценија глорификује своју улогу у успостављању хрватске границе према Србији. С јесени 1945. он није знао да је Јулије Бенешић (1883-1957), хрватски лингвист и историчар, рођен у Илоку, у Срему, 1911. године записао да се “још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну да су Хрвати”, али је “знао”, иако сељак из барањског села Гајића (како и сам каже: “један сељак, за њих нитко и ништа” – ИП) да “на овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата (тако је онда било) дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина”. И даље, иако је средином маја исте те године морао знати да му је хрватство тек натурено и да се он сам, тада у Сомбору, још није могао осећати националним Хрватом, године 2007. било му је упутно рећи то што је рекао.

Супротно историјској истини да је крајем новембра 1918. године, према подацима ондашњих римокатоличких жупних уреда, прикупљаних зарад избора посланика у Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, у тим областима живело више од 1.002 а много мање од 2.000 (две хиљаде) Хрвата. Баш тако, будући да су у ту Скупштину изабрана свега два (2) Хрвата, по правилу да је један посланик биран на више од 501 до 1.000 лица. Тада су Хрвати, дакле, као такорећи неприметна етничка скупина у Војводини Србској били сврстани у “остале Словене”.

О Ђиласовим “разграничним” пословима сведочили су и Радивоје Амиџић, из Вуковара, и Живко Вукосављевић, из Петроваца, код Вуковара, а запис о томе сачинио је А. Павловић, сарадник новосадског Дневника, у тексту “Ђиласу помогле Хрватице”, објављеном 9. марта 1991. године:

“Колико су творци унутрашњих граница у Југославији поштовали два основна критеријума – историјски и етнички  може се видети тек сада, када се договарамо о нашем будућем ‘суживоту’. Поједини делови садашње Хрватске никада нису били насељени већином Хрватима, те је илузорно говорити о некаквој светој хрватској земљи која ће се бранити крвљу њених житеља.

Да је то тако, може се видети на примеру предратне Сремске жупаније чије је седиште био Вуковар, а у коју су улазила многа чисто српска села која се сада налазе у Хрватској.

– Граница Војводине била је од босутских шума па до Јанковаца, док је у Вуковару ишла реком Вуком, прича Радивоје Амиџић из Вуковара, који се добро сећа послератног ‘цртања’ Југославије, посебно Славоније, јер је 1945. био на положају референта за милицију Среског народноослободилачког одбора.  Све је почело са доласком Ђиласа и Бакарића код нас баш у време избора за Уставотворну скупштину. Рекли су нам да ћемо комунистички решавати питање припајања Среског одбора Славонији, али се уопште нису хтели представити. Тек смо касније сазнали ко су. Прво су нас из Среског одбора питали шта смо по националности, а потом и коме желимо да припаднемо. Први се побунио председник Младен Панић, тражећи да припаднемо Србији, односно Војводини, а потом и Емил Митров, начелник унутрашњих послова за наш Срез. На то је Ђилас рекао: ‘Лепо сте се скупили Срби да решавате национално питање’. Затим се обратио Мађару Јаношу Керцелу, који је код нас био начелник за пољопривреду, али је и од њега добио исти одговор, као и од другарице Персе Јаковљевић која је водила финансије.

Ђилас, већ ‘најежен’ због тих одговора, пошто је већ имао директиву и одлуку шта ће бити са нама, сматрајући ово за формалност, окренуо се другарици Каћи Васић из Јанковаца, Хрватици удатој за Србина. Одговорила је да би ипак хтела да то буде Хрватска, а не Србија, на што је нека Ивка, не сећам се презимена, секретар АФЖ-а за Срем, по националности такође Хрватица, рекла  ‘и ја бих’. Ђилас, озарен после тога, повикао је: ‘Тако ће и бити’. И од тада смо ми у Хрватској.

Народ, као и обично, о томе није имао појма. Речено је да се све ради због административних проблема, да смо сви једна држава. То је било једино објашњење које су тадашњи одборници могли да кажу људима. Ђилас је припретио да ће у случају народног незадовољства (Младен Панић је говорио да ће се народ окупити и протестовати) похапсити све водеће људе у Срему”.

О томе шта се дешавало прича и Живко Вукосављевић из Петроваца, код Вуковара, чији је отац тада био “умешан у разграничну процедуру”:

“Да би се ‘припајање’ остварило, организован је митинг у Дарувару на који су позвани представници села са свих подручја на којима живе Срби. Говорило се да су то представници Српских клубова иако исти нису никад, па ни тад, постојали. Ти људи су у Дарувар ишли пешке под одговарајућом пратњом и говорило им се да они тамо треба само да се појаве а не и да нешто говоре!

Митинг је одржан без икаквог гласања и изјашњавања, а једноме борцу који се побунио припрећено је: ‘Завежи, или се кући враћати нећеш’… Мислим да се најбоље види о каквој је манипулацији реч, ако кажем да је ово изведено за један дан, тако да нисмо успели ни да се освестимо”.

Неки који су успели да се “освесте”, њих тридесетак, пошли су из Западног Срема у Београд да се “распитају” о чему се то ради, али су њих нестали без трага, још у путу.

А. Павловић је покушао да о свему томе разговара са Живојином Јоцићем, агрономом у пензији, настањеним у Новом Саду, ондашњим председником Обласног одбора за Осек, али је од њега само могао чути: “Ја сам сада стар и не сећам се добро тадашњих догађаја. Знам само да је дошао Ђилас на челу комисије, те да је са њим био Веселинов, као и Крстуловић из Славоније. Одлуке су донете у том уском кругу”.

Са Јоцићем, за чије је “заслуге” чуо боравећи у Западном Срему, два пута је покушао да разговара и потписник ових редака. Први пут, средином лета 1990. године, када се припремао да пише о Барањи и Миловану Ђиласу. Кратак телефонски разговор са његовом женом деловао је обећавајуће, али је све било узалуд: Жика је само рекао да о томе не жели да прича. Други пут, пуних петнаест година касније, у време док је прикупљао грађу за књигу о педесетогодишњици Планинарског друштва “Поштар” из Новог Сада, навратио је у стан своје пензионисане колегинице Вере Крајновић, једне од оснивача Друштва, и тамо, сасвим случајно, дочекао да код ње сврати један постарији комшија. Чим је, при упознавању, изговорио своје презиме (“Јоцић”), овај потписник је своје представљање именом и презименом допунио и подсећањем да су њих двојица једном, поодавно, начели причу о Барањи и Ђиласу и да би је сада могли наставити. Јоцић је промрмљао нешто, као извињење Вери, и побегао из стана.

И један и други разговор на најлепши начин потврдили су наводе потписникових знанаца из Пачетина, у Западном Срему, да је Живојин Јоцић, после свега што је пратило његов рад у Ђиласовој комисији, напустио завичај и више се никад тамо није враћао; страховао је за своју главу јер су му, још онда, као учеснику у разграничењу на србску штету, запретили да ће га убити.

Неколико речи о Ђиласу и Барањи и “историјским путевима војвођанских Буњеваца”, које је отварајући оснивачку скупштину обновитељске Буњевачке матице у Суботици, септембра 1994. године, изговорио књижевник и новинар Марко Пеић (1913-2010), забележио је др Стојан Бербер (1942) и објавио у књизи Сведок времена ИВ, Сомбор 2018, 257-258:

“У Суботицу долази Божидар Масларић, народни херој, иначе Хрват из Осијека (вероватније је да је Србин, рођен у Даљу 1895, умро 1963  ИП), да у име Централног комитета Комунистичке партије Југославије каже ‘да се убудуће Буњевци морају третирати као Хрвати’, јер ће се и тако на власт долазити само по кључу. После педесет година, ми сазнајемо да се већ тада радило на разбијању Југославије, о сепаратизму и припремама за отцепљење. Милован Ђилас је 1993. године, на ТВ Београд, говорио и испричао целу причу о томе. У том истом периоду, када је Масларић био у Суботици, да прогласи Буњевце Хрватима, Ђилас је правио границу између Србије и Хрватске у Барањи. Хрвати су тражили да се Суботица прикључи Хрватској, а он им је реко ‘што да се ви увлачите тако уско, пустите Суботицу Војводини и Србији, а ево вама Барања’, и док су попили кафу исцртали су границе. Очигледно је дакле, зашто је прија тог трибало Буњевце прогласити да су Хрвати. Чувши ову историјску чињеницу, ми смо придузели кораке не би ли добили тај снимак из Телевизије, рачунајући да је то историјска изјава. Нажалост, то није било сачувано. Наша делегација која је поситила Ђиласа, поново је направила гришку, није снимила разговор, да жива рич остане јер је он све поновио и додао, да је та одлука била његова и Титова да се тако спроведе”.

Барањски мјестописи”

Трокњижјем посвећеном “хрватским мјестописима” Бачке, Барање и Срема, свој обол кривотворењу хрватске прошлости дао је и Анте Секулић (1920-2016), рођен у Таванкуту, код Суботице, а дуго живео у Делницама, у Хрватској. Овај “изразити меки лирски песник бачких равних њива, меланхолије и родитељске љубави”, у књизи Барањски мјестописи, Загреб 1996, обрадио је “повијест хрватских имена мјеста” у маџарској, а посебно у “хрватској” Барањи. Он је овакву поделу засновао на сопственој “знанственој спознаји” да је Барања “цјеловито земљописно подручје раздијељено трианонском државном границом на маџарски и хрватски дио” и да је то “наша Источна Хрватска, дио нашега хрватског Подунавља, јасно омеђена према истоку и западу, врло отворена према сјеверу”.

Иако се реч “славенско” у поменутој књизи изједначује са речју “хрватско”, назначено “славенско првенство” у Барањи није увек препознатљиво. Но, да не би било недоумице, Секулић ће дописати да “поуздано, међу славенским древним житељима не треба тражити српско-православно”. Највероватније због тога, нека од барањских насеља најпре се проглашавају маџарским или немачким, чак и Бели Манастир. За ово “барањско сједиште” рећи ће се да је “године 1733. слабо напучено, али се број житеља повећавао, поглавито доселидбом Нијемаца”. Уз запажање да је тамо “након Другога свјетског рата подигнута индустрија”, биће додат и став да је “већина житеља била хрватска и њемачка”. Срби се не помињу ни у Белом Манастиру ни другде, а ако има оних који нису Хрвати или Маџари, то су православци. Из таквих података извлачи се закључак да су Хрвати “у сложеном саставу становништва увијек били бројни (у појединим раздобљима и најбројнији) дио житељства, у низу насеља већински дио; у бројним пак једини житељи”. Па ће Секулић на основу тога формулисати и ставове да је Барања “одувијек припадала западној уљудби” и да је “за пописа 1961. године била саставни дио Хрватске, јер је након Другога свјетског рата, пригодом разграничења Хрватске и Србије и одлука Ђиласова повјеренства, прикључена (враћена) својој матичној држави Хрватској”.

Да се не би помислило да је за тај “повратак” једино заслужан Милован Ђилас, Секулић ће домислити да су “у Дунаву пред Батином нашли свој гроб бројни млади људи из Бачке (јесен, 1944), поглавито хрватски младићи”, што указује на будалаштину да је и Бачка “поглавито хрватска”.

Казује тако, иако је и њему и његовим истомишљеницима, и покровитељима наравно, познато да Барања никада није била хрватска и да је Шишићев Преглед повијести хрватскога народа, капитално дело хрватске историографије, чак и не помиње, изузимајући једну кратку напомену да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука. Иначе, на самом почетку 17. века (1606) источна хрватска граница иде линијом ПитомачаГрђевац (двадесетак километара западно од Вировитице)СтеничњакСлуњ-Доњи Косињуз Велебит до близу Новиграда.

Шишић, наравно, не казује да је Барања, док је била под византијском управом, називана Sirmia ulteriorонострани Срем, а Грци су добро знали да се речју Срем (Срб-Сирб-Сирм) означава Србска Земља. Исто тако, Секулићу и не пада на памет да помене како су Хрвати, чланови Делегације СХС на Конференцији мира у Паризу 1919/20. године, оптуживали Србе за “империјалистичке” тежње и тражили од њих да се одрекну Барање (и источног Баната), јер би у супротном дали “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”.

Србска “научна” страна ћути о свему томе

Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било, јер и они морају некако говорити. У поменутом Секулићевом трокњижју они и сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњење подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж. Србски историчари, лингвисти и други научењаци не реагују, јер нису у стању да се отму глупостима о “доласку Словена на Балкан у VI и VII веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о српској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научењака са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.

А како се они понашају у таквим случајевима (море, нису то “случајеви”, то је појава!), леп пример пружио нам је Павле Ивић (1924-1999), лингвист, члан десетак академија по некадашњој брозовској Југославији и беломе свету, кога је, пре тридесетак година, на неком партијском скупу напао Душан Драгосавац (1919-2014), Србин из Лике, “врловажан” политички радник Брозовог времена. Пошто је дневна штампа објавила тај “прилог” као посластицу, дан-два после, један сарадник Матице српске пита Ивића да ли ће одговорити на Драгосавчеве нападе. Ивић се ишчуђава таквој помисли јер, побогу, он не зна ко је тај човек, тај човек нема своје име, с ким би он и полемисао. У складу са таквом логиком, Ивић није ни одговорио на Драгосавчев напад.

Како су Секулићеви “мјестописи” прошли без икаквих коментара угледних научника из Србије, чак и њихово представљање у Градској библиотеци у Суботици (8. августа 1997), морало је на видело избити озбиљно питање нису ли ти научни “угледници” криви, бар мало, за нека стања у јавности, нарочито она која се тичу Срба. Није била никаква тајна да су многи “без имена”, по оном овешталом правилу да “високо ти свуд у нас / главу диже празан клас”, дизали ону ствар на, по претпоставци, озбиљне и паметне људе и олако постизали своје циљеве јер им се нико од “озбиљних и паметних” није супротстављао. А да је на свако јављање неког од будалаћа одговарао по који уистину паметан и озбиљан човек, ваљда би тај угледник добио подршку и од обичног света, а не би се дешавало да последња увек припадне оној другој страни. Отуд, за надмоћ лудости, глупости и будалаштина, за наводну надмоћ којекаквих антасекулића, разних других хархавата (или харвахата који пишу да је Хрватска све до Урала!) и њихових “знанствених” патрона из хрватске академије, у Србији су најзаслужнији они које бије глас да су интелектуални врх.

 

За Србски културни центар

“Ћирилица” Београд

Илија Петровић

Зна ли Србија чија је Барања

Када ћемо да престанемо да се изненађујемо?

Поштовани читаоци,

српска јавност је ових дана јако изненађена, а неки су и увређени. Увређени су они који су схватили да су Срби почели да схватају шта се дешавало. Увређени су они који не дају да се светим кравама ломе рогови, јер су мукале на њиховом језику. Увређени су и они који су схватили да је србско стаклено звоно напукло.

Да би изненађене још мало изненадили притекао нам је у помоћ др Илија Петровић, историчар из Новог Сада својим текстом о Барањи. За оне што се вређају као тетке на крају свадбарског стола није нас много брига.

Милорад Ђошић

 

Зна ли Србија чија је Барања

Предисловије. Чак је и површним зналцима неких земљописних појмова из Панонске низије лако рећи да је Барања онај тро­у­гао између Дунава, Драве и Маџарске, али се при томе не сме сме­т­нути с ума да је прота Стеван Михалџић (1861-1941), историчар Барање, док је припремао материјал за Мировну конференцију у Паризу (по­сле Великог рата, 1914­-1918) записао да “није дакле ни чудо, што о Барањи не знађаше нико ништа, док се славодобитна и јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конфе­рен­цији доказива­ти, да је ово српска земља, тек онда се згледнуше на­ши исто­ричари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и ос­тали нау­чењаци наши, да стање Барање никако не познају”.

Што ће рећи: ако је до тада неко нешто и писао о Барањи, све се то могло свести на нагађања или произвољна тумачења.

Тако пре сто година, а у међувремену, да се та и таква аматерска домишљања не би сврстала у “на­ционално навијање”, затра­же­на је помоћ званичне историјске науке. Од ње је, најпре, ваљало сазнати и како је и зашто недуго после Другог светског рата (19. јуна 1945), фор­ми­ра­на Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрват­ске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Мил­ован Ђилас (1911-1995), као пред­седник, и као чланови: Вицко Кр­стуловић (1905-1988), Милен­тије Поповић (1913-1971), Јован Веселинов (1906-1982) и Јерко Злата­рић. И требало је научно вредновати Ђиласове забеле­шке из којих проистиче да је тада у Војводини живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена (без Буње­ваца и Шока­ца, у међувремену “унапређених” у Хрвате), 495.000 Ма­џа­ра и 359.000 Нема­ца. На основу тих пода­та­ка, “Чика Туна”, Антун Ба­бић, председник Јединственог народ­но­ос­ло­бо­ди­лачког фрон­та Славони­је из Осека, могао је предло­жи­ти да се граница између Војводине и Хрватске успостави линијом Су­ботица-Илок-Сремска Рача, али је коначан комисијски предлог формулисан тако да су срезо­ви Запад­ног Срема (Вуковар, Вин­ковци и Жупања), припали Хрватској, илочки срез, у већини на­стањен србским живљем, подељен је из­међу Хрватске и Вој­во­ди­не, а Хрватској је, први пут у историји, припала и Ба­ра­ња, изузе­та из састава Војводине скоро два месеца раније.

И требало је проверити како то да у збирци докумената о обликовању Србије, чији су аутори Бранко Петрановић (1927­-1994) и Мом­чи­ло Зечевић (1935-2017), обојица историчари, у којој се налазе документи о де­оби “Санџака” (помињу се тамо и Косово и Метохија), нема ни речи о “пре­мештању” Барање у Хрватску. Ако ништа друго, могло се очекива­ти да се у збирци нађе барем за­кљу­чак Покрајинског комитета Кому­ни­стич­ке партије за Војво­дину с по­четка априла 1945. године (та­да још није постојала Кому­ни­стичка партија Србије јер су се, у складу с упутством друга Броза – 1892-1980 -, познатијег као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, “ослободиоци” у њој понашали као окупатори, за њу није смело би­ти милости!), којим се Комитет једнодушно изјашњава за ук­љу­чење аутономне Војво­ди­не у Федералну Србију, што је “најви­ше одго­ва­рало инте­ресима на­рода и читаве наше Титове Југосла­ви­је”. Једном приса­једињена Војводи­на требало је, дакле, да се по­но­во присаједини Србији, у рани­јем обиму, са Банатом, Бачком и Ба­рањом, и Сре­мом, наравно. Петрановић, истина, не назначује ни у напомени да је одлука о деоби Санџака (Рашке, Бранко, Рашке!) донета мимо народне воље, па му је то могло послужити као оправдање да прећути све оно што се, у исто време, дешавало са Барањом.

А шта се заиста дешавало (не само са Барањом, већ и са Сремом), можда је знало и тридесетак Срба из Запад­ног Срема који су пошли у Београд да се “распи­тају” о чему се то ради, али њих су нестали без трага, још у путу.

Био је то озбиљан наук свима да више не помињу Барању као део Војводине Србске, све док, почетком лета 1990. године, потпис­ник ових редака није предложио уредништву новосадске Самоуправе да се у јед­ном од наредних бројева отвори расправа о вра­ћа­њу Барање Војводини. Синиша Николић (1928-2002), глав­ни уредник, ову је идеју оберучке прихватио и од Предлагача за­тра­жио да нађе зналца који би написао иници­јални текст. Предла­гач је разговарао с ака­демицима Славком Гавриловићем (1924-2008), Василијем Крестићем (1932), Чедом Поповим (1936-2012), а кон­сул­товао је и још неке историчаре не би ли се нашао “пра­ви”. Гавриловић је одбио да се у ту тему упушта, јер се ви­ше бавио Сла­вонијом и Сремом, а и питање је “врло осетљиво”. Крестић се такође захвалио на понуди исти­чући да, и иначе вр­ло анга­жо­ван у трагању за истином о србском народу, не би желео да свој “на­учни дигнитет” крњи публицистичким иступима за “дневно-политичке потребе”. Попов је из­бе­гао да помогне, пошто се том темом не бави, али је зато пред­ло­жио да се разговара с његовом женом Је­леном (1938), такође исто­ри­ча­ром. Јелена је, рече, пре извесног времена разговара­ла са Ми­ло­ваном Ђиласом о разним темама, а нарочито о разграни­че­њу Хр­ватске и Србије, уистину: Војводине. Коначно, Јелена је при­хватила молбу да не­што о томе напише, мада није могла рећи колико ће јој времена бити за то потребно.

Неизвесност око свега потрајала је до краја августа, пошто се Јелена тек тада “сетила” да је раније обећала да ће, заједно са Чедом, о истој ства­ри писати за београдски НИН. (Појавио се касније тај текст, а Предлагачу се учинио недостојан угледа његових ау­тора; не са­мо да је био несадржајан, био је празан). Синиша се тада са собом “договорио” да Предлагача “произведе” у госта-уредника за октобар­ски број, а пошто се Предлагач томе није успроти­вио, у осмом бро­ју Самоуправе, у врху друге стра­не, објављено је да ће “Илија Петровић, један од власника ‘Самоуправе’ и пот­председник Од­бо­ра Српске демократске странке у Новом Саду, бити гост уред­ник октобарског броја ‘Самоуправе’. Редакција је прихватила његов предлог да ‘Самоуправа’ отвори странице за расправу о враћању Барање Војводини”.

И поред тога што су га тројица академика одбила, Предлагач је своју потрагу за писцем наставио. Своје ондашње страначке знанце из Барање, Милована Вакањ­ца и Ђорђа Латаса (да ли наставнике историје, или професоре?), молио је, али безуспешно, да нађу некога ко нешто памти о збивањима из 1945. године, да и са­ми нешто на­пишу о томе, макар и своја имена прикрили (ако се плаше нече­га, можда с разлогом). После свега, макар колико то изгледало претенциозно од једног аматера, Предлагачу је само преостало да текст о Барањи напише сам, а да га Самоуправа, Година СХ, октобар 1990. број 9( 1164), објави на странама 3-4, под насловом “Барања припада Војводини”, како следи:

“За време Првог светског рата политички живот у Војво­ди­ни готово да је био замро. Тихомир Ос­тојић (1865-1921), књи­жев­ник и историчар, први је одлучније иступио са ‘захтевима за национал­но ослобођење и отцеп­ље­ње од Угарске’. Он је био ини­цијатор Суботичке резолуције од 2. октобра 1918. године, којом ‘Срби и Хрвати Јужне Угарске једногласно изјављују да сматра­ју једино Мировну конферен­цију за меродавну у погледу решења југословенског питања, а у вези с Бачком, Банатом и Барањом као будућим саставним де­ловима слободне заједнич­ке државе свију Југословена’. Крајем октобра исте године, ова резолуција до­пуњена је закључком којим се Народном Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба (СХС) у Загребу признају компетенције за вође­ње свих послова у вези с уједињењем.

Супротно оваквим ставовима, војвођански радикали окупље­ни око Јаше Томића (1856-1922) нису подржали сарадњу са Народним вијећем СХС, већ су истицали неопходност да се Вој­водина сједини са Србијом непосредно. Представник Срема у На­родном вијећу Жарко Миладиновић (1862-1926), адвокат из Руме, почео је крајем октобра све јаче заступати идеју о непосредном прикључењу и Срема и це­ле Војводине Србији. Чини се да је ова гру­па војвођанских по­литичара (противника уједињења преко На­родног вијећа, а по­бор­ника непосредног присаједињења Војводине Србији) ра­ди­ла уз подршку владе Николе Пашића (1845-1926) и уз сагласност Све­тозара Прибићевића (1875-1936) који је, незадово­љан акцијом вођеном у Загребу у вези с уједињењем, а нарочито ставовима Стјепана Радића (1871-1928) и његовим државно­прав­ним теоријама усмереним на за­устав­љање ‘туђе војске’ (србске) на хрватској граници, пору­чио Васи Стајићу (1878-1947) у Нови Сад: ‘Кидајте са Загребом!’

Новембра 1918. године почињу се по Војводини формирати народни одбори и народна већа. Када је 13. новембра са Маџарском потписано примирје, положај Војводине постаје нешто од­ређенији. Према том уговору, на северу Војводине повучена је демаркациона линија која се углавном поклапала са данашњом државном границом. На тај начин, иако државно-правно још увек део Угарске, Војводина се фактички одвојила. Већ форми­рана народна већа постају нека врста провизорне власти.

Барања у Војводини. Присуство србских војних одреда у Вој­водини уливало је словенском становништву наду да ће до­ћи до формирања нове националне државе. Јаша Томић био је све ак­тивнији, а по Новом Саду причало се да и Пашић подр­жава присаједињење Војводине Србији, што је опет оцењивано и као “јачање позиције Србије у натезању са Загребом”. Тих да­на формиран је у Београду један одбор од људи рођених у Ба­нату, Бачкој и Барањи, са намером да потпомаже покрет за Бачку, Банат и Барању. Зарад сваке евентуалности, овај одбор одмах је изјавио да ‘у случају племенске поделе Бачка, Банат и Барања већ сад траже спојење са Србијом’. Истовремено, за­тра­жено је да се Од­бор Југословена из Угарске одмах из За­греба пресели у Нови Сад и тамо стави на располагање нешто раније створеном Србском народном одбору.

Овај Одбор (новосадски) сазвао је Велику народну скупштину за 25. новембар 1918. године, са циљем ‘да Срби, Буњев­ци и остали Словени у Бачкој, Банату и Барањи одлуче слобо­д­но, по својој вољи, којој држави желе да припадну’. Скупштина је одр­жана у Новом Саду и присуствовало јој је 757 делегата из 211 вој­вођанских општина. Према писању хрватског историча­ра Ферда Чулиновића (1897-1971), по националносги било је 578 Срба, 89 Хрвата, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца и један Мађар. (Бавећи се касније овом темом, Предлагач је ‘открио’ да су на Великој на­родној скупштини у Новом Саду учествовала само двојица Хрва­та, а да је Чулиновић оних ‘својих’ осамдесет девет Хрва­та – 89 – ‘пронашао’ тако што је у Хрвате ‘унапредио’ 84 Бу­њевца и 3 Шокца). Том приликом донета је и Резолуција у којој се, између осталог. каже:

“1. Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.

2 Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, на­предак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који с нама заједно живе.

3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југословена, јер је и наша искрена жеља, да српска влада, удружена с Народним већем у Загребу, учини све да дође до остварења је­динствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством кра­ља Петра и његове династије”.

Истом приликом, на предлог Петра Коњовића (1883-1970), пр­вака Демократске странке у Војводини (која је желела да Вој­водини обезбеди извесну аутономију у новој држави), донесена је још једна Резолуција из које посебно истичемо следеће:

‘Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антанти­на балканска војска, проглашује се дана 12/25. новембра 1918. на Великој народној скупштини, на основу узвишеног начела народног самоодређења, оцепљеним како у државноправном, тако и у по­ли­тичком и привредном погледу од Угарске… Наро­дни савет… поставља Народну управу и врши надзор над њом. Народна упра­ва управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе…’

Почетком децембра 1918. године, Народна управа преузела је сву власт на запоседнутој територији Баната, Бачке и Бара­ње. Њен положај није био сасвим одређен, будући да га ни срб­ска влада није формално признала. Формирањем прве владе у Краљев­ству СХС затражено је повлачење Народне управе која је посте­пено своја овлашћења уступала србској краљевској влади и 11. марта 1919. године престала да постоји.

У свему овоме несумњиве су бар две чињенице:

1. Војводина, састављена од Баната, Бачке и Барање отцепила се од Угарске и прогласила своју самосталност; и

2. Војводина (номинално, њене области: Банат, Бачка и Барања), је присаједињена Краљевини Србији. Одлуку о присаједињењу одмах је прихватила влада Краљевине Србије, чиме је тај акт постао пуноважан и у чију конститутивност није могло бити сумње.

Овде ваља истаћи да су одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду усвојене највише заслугом Радикалне странке окупљене око Јаше Томића. Радикали, дугогодишњи борци за ауто­номију Срба у Угарској, били су одлучно против ауто­но­мије у но­вој јужнословенској држави. Како је Јаша говорио, нова држава била је толико разнородна у свим областима жи­вота, да би ауто­но­мија и федерализам на националној основи угрожава­ли њен суверенитет и интегритет. На основу историј­ског иску­ства с ау­тономијом у Хабзбуршкој монархији, сма­трао је да се треба ‘ока­нути аустријских старудија’. Јер, ваља разбијати оно што у изме­њеним условима мора бити целовито. ‘Припазите, браћо, на нас које је одљуљала колевка Аустро-Угарске: Ауст­ро-Угарску рас­це­п­каност могли су створити само разни народи. А они који траже данас и расцепкану Србију, нека не говоре о једном народу са три имена, јер њихов захтев открива оно шго они неће да признају, а то је да ми нисмо један народ’. С ким ћемо и куда ћемо, питао се Јаша Томић и при томе се залагао за ‘заједницу са најбли­жом браћом’ Хрватима и Словенцима, ‘али нас (војвођанске Србе) пустите на груди душевне, јуначке и демократске Србије: хоћемо да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа а по­сле тога заогрнућемо се огртачем Југословена’.

Одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији различито је тумачена у разним временима, а ми ћемо овде поме­нути само два става двојице историчара. Фердо Чулиновић, го­дине 1961, приговара начину на који је група радикала око Јаше Томића утицала на одлуку Велике народне скупштине, јер су ‘ин­штрукције’ добијане из Београда, од Николе Пашића, а њима није про­ти­в­речио ни Светозар Прибићевић. А у својој књизи Ства­рање Југо­славије, ни Бранко Петрановић не може да одоли нашој послератној идеологији: ‘У завршној фази борбе за јужносло­венско уједињење положај српске буржоазије према буржоа­зији осталих југословенских народа знатно су учвршћивале одлуке представника народа Војводине и Црне Горе… Никакво друго решење, сем присаједињења Србији, није било могуће у датим околностима, пре свега због националног, социјалног и политич-­ког састава доносилаца одлуке’.

Барања из Војводине. С пролећа 1845. године, зачетник Велике Идеје која је требало да усрећи човечанство, а стварно је гур­нула словенски свет бар двеста година уназад, записао је у Тезама о Фојербаху да су ‘илозофи само различито свет тумачили, ради­ло би се о томе да се он измени’. Тачно сто година касније, Пред­седништво Авноја испуњавајућн завет Великог Идеолога, почело је да ‘мења свет’. Деветнаестог јуна 1945. године именована је Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске, у саставу: Милован Ђилас, Вицко Крстуловић, Милентије Попо­вић, Јован Веселинов и Јерко Златарић. Председник комисије био је Ђилас. На основу њиховог предло­га, срезови Западног Срема (Винковци, Вуковар и Жупања) при­пали су федералној Хр­ватској. Хрватској је припала и Барања, изузета из састава Вој­во­дине још маја исте године.

Подсећамо да је 17. октобра 1944. године, са циљем да се што хитније нормализују прилике и створе услови за уредно функционисање нове државне власти, оформљена војна управа за Банат, Бачку и Барању. Ова војна управа била је подељена на војну об­ласт за Банат и војну област за Бачку и Барању. Почетком апри­ла 1945. године, Покрајинска конференција КПЈ за Војводину једнодушно се изјаснила за укључење аутономне Вој­водине у федералну Србију, што је најбоље одговарало интересима народа и ‘читаве наше нове Титове Југославије’. Једном присаједињена Војводина требало је, дакле, да се поново при­саједини Србији, у ранијем обиму, са Банатом, Бачком и Барањом. Комитет није знао шта ће смислити Комисија.

Поново се враћамо Бранку Петрановићу (и М. Зечевићу) и његовој збирци докумената о обликовању Србије као сложене федералне јединице. У Збирци се налазе и документи о деоби Санџака, помињу се и Косово и Метохија, али о ‘премештању’ Ба­рање нема ни речи. Петрановић, истина, назначује у фусноти да је одлука о деоби Санџака донета без консултације народа, а ми бисмо са сигурношћу могли додати да је на исти начин поступљено и са Барањом. Можда су о том ‘премештању’ знали нешто и они које су касније нестали без трага.

Барања никада није припадала Хрватској. Њено послерат­но додељивање Хрватској, први пут у историји, зачетак је пак­ле­ног плана за разбијање Србије и однарођавање србског наро­да. Ђи­лас је био пион у рукама ОногаОногаКојиНасЈеДовдеДовео”.

Михалџићева Барања, Београд 1991. Нешто више од годину касније, потписнику ових редака било је дато да на београдском Сај­му књига, уз академика Радована Самарџића (1922-1994), ис­то­ричара, и Динка Давидова (1930-2019), историчара уметности (члана Академије наука од 2006) говори о Михалџићевој књизи Барања од најстаријих времена до данас коју је, фототипски (према првом издању из 1937), објавила Библиотека Града Београда.

А тамо, на Сајму, уз бројне појединости већ унесене у текст објављен у Самоуправи, изговорено је и ово:

“Прота Ми­халџић, радознао по природи а родољубив по осећањима, ишчи­тавајући већ објављену угарску дипломатику и многе изворе из турског и претурског времена, рано је започео са сакупљањем грађе за свој намеравани спис о Барањи. Михалџићев већ обиман рукопис препоручио га је србској влади да на Ми­ровној конфе­рен­цији у Паризу, после Великог рата, постане њен историјско­-етнографски саветник за деликатна питања везана за повлачење државне границе са Маџарском. За ову Конференцију Прота је припремио скраћену верзију књиге о Барањи, штампану у Паризу 1919, на осамдесетак страна џепног формата, под нази­вом La Baranya (Etudes economique et historiques), односно: Бара­ња, еконо­м­ске и историјске студије. Историјско-етнографска и топографска документација садржана у Протиној књизи о Бара­њи нагнала је Мировну конференцију у Паризу да јуна 1920. године призна чиње­нично стање и Барањски трокут препусти Србији, односно у међувре­ме­ну ство­реном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.

Историјска карта Барање (према Стевану Михалџићу)

Књига о Барањи проте Михалџића постала је тако мост који­м је србска Барања опкорачила Дунав и привила се на груди своје ‘душевне, јуначке и демократске’ мајке Србије. А онај бетонски лук између Батине и Бездана, настао пола века доцније као физич­ка спона између Барање и Бачке и назван по војној формацији која је многобројне младе Србе увела у изгибију, посветио би се, уверени смо, када би на његовим улазима заблистале табле са ди­вотним натписом: МОСТ ПРОТЕ СТЕВАНА МИХАЛЏИЋА.

Барем толико дугује Србство своме заслужнику”.

Са падом Републике Србске Крајине и та је замисао пала.

 

За Србски културни центар

“Ћирилица” Београд

Илија Петровић