Отворена прва српска школа у Аустралији

Колеџ Светог Саве у Варовилу, под окриљем СПЦ, почео је с радом на Савиндан, а његова прва генерација ђака броји 32 ученика

Митрополит Силуан и премијерка Новог Јужног Велса Гледис Береџиклијан с директорком, учитељицама и ђацима на свечаном отварању школе (Фото Митрополија аустралијско-новозеландска)

Између жеље аустралијских Срба да отворе своју школу на далеком од матице Петом континенту и њеног остварења испречила се читава једна историја у коју су стали ратови у отаџбини, велика светска економска криза и на крају пандемија какву свет није видео у последњих сто година, да набројимо само оне најкрупније догађаје. Идеја наглас изговорена 1992, када је почео рад на пројекту градње школе, своју реализацију доживела је на Савиндан ове године. Зграду Колеџа Светог Саве, под окриљем Митрополије аустралијско-новозеландске Српске православне цркве, свечано је отворио, заједно с гостима државним званичницима, митрополит аустралијско-новозеландски Силуан. Тиме је довршио напоре у којима је учествовао и његов духовни отац и претходник на трону аустралијских митрополита, блаженопочивши владика Милутин. Он је био надлежни архијереј СПЦ на Петом континенту у време када је школски плац купљен и освештан, чин који је обавио 2004. патријарх Павле.

Ради се о 78 хектара великом имању окруженом шумом и природом, које је Митрополија аустралијско-новозеландска купила у предграђу Сиднеја, Варовилу, тада још неизграђеном, а данас врло пожељном и лепом месту за живот. Тако га, барем, у разговору за „Политику” описује протојереј-ставрофор Раде Радан, који је од 2002. укључен у градњу Колеџа Светог Саве и члан је школског одбора. Градњу школе помагали су многи, већином Срби, али било је донација и од Руса, Грка… Помоћ је стизала и у волонтерском раду. Отац Раде напомиње да је огроман део грађевинских радова обављен бесплатно, градња је можда ишла полако, али је зато школа почела с радом без дуговања и сада могу да се у потпуности посвете квалитету наставе и образовања. Под кровом светосавског колеџа је шест учионица, са школском кантином и пратећим просторијама, канцеларијама за администрацију.

– Имамо огромно двориште и по томе је школа јединствена у Аустралији. Ђаци су изоловани од градске буке, њихово окружење нису ауто-путеви, тржни центри, пумпе, већ шума и цвркут птица. Простор нам даје могућност да организујемо бројне спортске и друге активности на отвореном, а чим мало станемо на ноге, планирамо да направимо малу фарму где би ђаци могли да узгајају поврће, на пример. Да се мало одморе од технологије и врате природи, науче да кромпир не расте у супермаркету већ у земљи – каже отац Раде Радан.

У лепим тамноплавим школским униформама, с грбом колеџа на којем је крст са четири оцила и слоган „Пут у живот” (Path to life), свечаном отварању школе присуствовала је и прва генерација ђака Колеџа Светог Саве. Њих је 32 и похађају предшколско и први и други разред.

 Можда се неком то чини као скроман број, али почетак свих независних школа је сличан. Све ово је до пре два месеца изгледало као једно велико градилиште, али како смо отворили врата школе, тако се интересовање распламсало и већ имамо оне који желе да наредну школску годину похађају у овој школи. Садашњи ђаци већином су из српске заједнице, али има и оних који су из мешовитих аустралијско-српских бракова, из египатске заједнице православних Копта, а за нашу школу интересују се и они из румунске и македонске заједнице – прича нам отац Раде Радан.

На конкурсу за избор директора школе одлучено је да на челу прве српске школе у Аустралији буде Гркиња Ана Николау, за коју наш саговорник каже да има богато искуство и одличне референце будући да је годинама радила у најеминентнијим и најбољим школама. Такође, у колеџу, за сада, раде две учитељице, настава је на енглеском језику, али ће се учити и српски, као што ће ђаци кроз различите предмете имати прилике да се упознају са српском националном историјом, књижевношћу, музиком, уметношћу…

– Садашњи ученици имају различит ниво познавања српског језика: од оних који га одлично говоре, најчешће деце чији су се родитељи доселили у Аустралију, до оних који не знају ниједну реч и који су трећа или четврта генерација досељеника. Имаће прилике да овде уче језик својих предака, али треба да нагласимо да смо ми образовна установа која функционише у образовном систему Аустралије, нисмо школа језика. Наши ђаци морају да имају одређен ниво постигнућа и знања, чије стандарде постављају и проверавају тестовима државне комисије. С друге стране, желимо да се они упознају и са српским језиком, да остану у додиру с прелепом и богатом традицијом својих предака, да живе у нашој православној вери – каже протојереј-ставрофор Раде Радан.

А он из личног искуства најбоље зна колико је то важно. Не само као православни свештеник, већ и као рођени Аустралијанац и Србин који је на Петом континенту од својих родитеља учио и одлично научио језик својих предака: српски.

– Мој је отац, хвала Богу, и даље жив, има 98 година и само једном сам му се обратио на енглеском језику и тада сам добио жестоку грдњу због тога, коју сам добро упамтио. Ипак, треба схватити да је реалност да су деца ван куће највећи део дана, окружена енглеским језиком. Циљ наше школе је и да од њих направимо добре људе, да их образујемо и васпитавамо у духу хришћанских вредности. Дан у школи почињемо молитвом, али бисмо желели да наши ђаци живе своје православље, да буду добри људи, морални, породични, да не траже своју срећу у пролазним стварима, већ да гаје духовне вредности – истиче отац Раде Радан.

И ту негде почиње овај пут у живот, не само прве генерације ђака већ и прве школе у Аустралији: с вером у Бога, надом да ће мали ученици израсти у добре људе и љубављу према језику, историји и традицији завичаја, Србије.


Извор: ИН4С

Да нам нису ти опанци…

Са абориџинским музичарима на Кружном кеју у Сиднеју

Велика аустралијска турнеја Културно-уметничког друштва „Краљевачка ризница“ приводи се крају. Ове суботе у Српском клубу у Мадингтону у Перту, где им је домаћин Српско друштво „Крајина“, сјајни српски ансамбл одржаће последњи у низу концерата током четворонедељног пропутовања које је почело у Мелбурну, наставило се посетама Голд Коусту,  Вулонгонгу, Канбери и Сиднеју, а сада се завршава у Западној Аустралији.

За већину наших чланова који су допутовали на овогодишњу турнеју ово је био први пут боравак у Аустралији. Мени није први долазак, али сваки пут кад дођем је посебан и увек постоји доза узбуђења и еуфорије. Посета сваком граду је доживљај за себе и цела земља је изузетно лепа, поготово у летњем периоду. Нарочито нас радује што смо бар на кратко оставили иза себе зиму, мраз и снег који су уобичајени у Србији у овом периоду – каже кореограф „Ризнице“ Игор Гудић.

Млади Краљевчани ће у ризницама својих сећања заувек имати минуле четири недеље, које су – како кажу – биле незаборавне.

Сви ће понети кући много лепих утисака и успомена. Сваки град нуди нешто посебно и заиста смо уживали. Деца су имала прилику не само да пропутују и упознају једну сасвим другачију земљу, већ су упознали и много нових људи и стекли нова пријатељства. Томе је нарочито допринела чињеница да смо били смештени при нашим културно-уметничким друштвима, српским центрима и црквама, па су наши чланови углавном боравили код својих вршпњака и незаборавно се провели.

Игор не издваја посебно ниједан град, али каже да се цела група нарочито одомаћила у Сиднеју где су провели највише времена и имали врхунац турнеје учлешћем на Српском фестивалу у луци Дарлинг.

С обзиром на даљину и јако скупе авио-карте, потрудили смо се да турнеју организујемо тако да буде разноврсна и квалитетна. Сходно искуству од раније, повезали смо готово све велике градове у Аустралији, почевши од Мелбурна. Сиднеј нам је био база током већег дела боравка овде и одатле смо ишли у Вулонгонг, Дапто и Канберу, где смо имали веома леп концерт. Ипак, круна нашег боравка у Аустралији био је Српски фестивал – каже Гудић.

Кореограф „Ризнице“ имао је привилегију да учествује на Фестивалу и 2018. године, па смо га замолили да упореди два догађаја.

Очигледно је да Фестивал напредује из године у годину, пре свега организационо. То се види по бројности ансамбала који наступају, као и по њиховој уиграности. Сваки наредни пут изгледају све боље на сцени. Зато све похвале мојим колегама у Аустралији, који се труде да овако далеко од отаџбине очувају српску традицију и наслеђе. Такође, Фестивал је напредовао и у свим осталим аспектима, што доказује и број посетилаца који расте из године у годину. И то не само Срба који се окупљају, већ и много људи другог порекла, што је за нас Србе велики плус, јер други могу да виде наше наслеђе, али и да науче нешто о нашој историји, да пробају нашу храну и пића. Хвала свим нашим домћинима и организацији СОYА за част да учествујемо на овако великом и значајном догађају.

Турнеја „Ризнице“ оставила је зиста јак утисак на све наше људе широм Аустралије који су имали прилику да их гледају. После два доласка у три године, да ли ћемо у блиској будућности поново видети феноменалне Краљевчане на Петом континенту?

Било би ми жао да овим младим људима ово буде једини долазак у Аустралију, али је то врло могуће. Прво, тешко се добијају визе, а авио-карте су веома скупе. За овогодишњу турнеју су финансијски једним делом учествиовали родитељи, а једним ми као друштво. Овде смо се сналазили, продавали сувенире, а неки наши центри су нас помогли делом прихода од улазница, како бисмо смањили наше трошкове. На жалост, новац диктира много тога и остаје нам само да се надамо да ћемо једног дана поново доћи уз ову лепу земљу и међу наше дивне људе – прижељкују Игор и његова дружина.

За крај, даровити кореограф „Ризнице“ има и посебну поруку за све Србе у Аустралији, а нарочито за оне који се баве фолклором или намеравају да крену тим путем.

– Свестан сам да овде млади морају да се прилагоде животу у Аустралији, а истовремено желе да сачувају своје српско порекло. Најбољи начин за то је да се прикључе раду културних центара и цркава. Данас кад је култура сведена на минимум и кад се неке друге вредности више поштују, сви треба да будемо упорни и да истрајемо. Пре свих родитељи и омладина у дијаспори, који треба да се укључе у рад српских центара и културно-уметничких друштава јер је то једини начин да остану повезани и упућени једни на други, да комуницирају на српском, да прослављају славе, друже се, путују заједно… Фолклор је један од одличних начина да се очувамо као народ, или како често имам обичај да кажем – И ми бисмо били странци да нам нису ти опанци – закључио је Игор Гудић из „Ризнице“.

Уживали у Тамбалонг Парку

Наклон колегама у Аустралији

Игор Гудић се добро познаје са већином кореографа и организатора у културно-уметничким друштвима у Аустралији и одаје им велико признање за све што раде на очувању српске традиције и културе.

– Њихов подвиг је већи кад се зна да раде у отежаним условима. Наравно, не мислим притом на финансије, већ на чињеницу да је скоро 90 одсто деце која играју и певају у ансамблима рођено у Аустралији и многи од њих почели су да се баве фолклором на наговор и по жељи својих родитеља, с циљем да се друже са српском омладином и очувају културу и језик. Ипак, моје колеге успевају да те младе људе анимирају и привуку их да остану дуго у фолклору што је заиста велика ствар. Верујте, у Европи је далеко лакше, пре свега због близине Србије.

Бројнији него у Европи

Игор Гудић, као и многи други кореографи из Србије, често путује по Европи и сарађује са ансамблима српске дијаспоре. Зато је и позван да упореди стање фолклорних друштава у Аустралији и на Старом континенту.

– У уметничком смислу Аустралија је мало испод Европе. Главни разлог је што је много удаљена од матице, па кореографи овде не могу да добију помоћ нас из Србије, као што је то случај са европским ансамблима. Ми из Србије скоро сваки други, трећи викенд идемо по Европи и заједно са кореографима у Аустрији, Немачкој, Шведској и другим земљама, одрадимо неколико проба, поставимо нове кореографије, консултујемо се око ношњи. Зато су ти ансамбли уз раме онима у матици. Овде је другачије, јер даљина утиче да се моје колеге сналазе уз помоћ штапа и канапа, али успевају да пренесу своје богато знање стечено у Србији. Међутим,. Аустралија је по бројности младих у културно-уметничким друштвима испред европских ансамбала – каже Игор.

Ризница широм отворена

Краљевчани су већ сада спремни да узврате гостопримство пријатељима из Аустралије. Нека од овдашњих друштава већ су гостовала у Србији, а има и оних кој исе спремају да то учине у блиској будућности.

– Српски центар Бонириг је већ два пута долазио у матицу и оба пута смо ми били суорганизатори њихове турнеје и боравка у Краљеву. Обилазили смо заједно Београд, Нови Сад, Копаоник, Сарајево, Требиње… Сада није било конкретних договора о гостовању овдашњих друштава у Србији, али је свуда било помена те теме. Са „Шумадијом“ из Кизбороа и колегиницом Жељком разговарали смо да дођу догодине, а Натали и „Ђердан“ из Голд Коуста планирају да кроз две године први пут дођу на турнеју по Србији, као и Бонириг и Круг. Врата „Ризнице“ широм су отворена за све – поручио је Гудић.


Аутор: Б. Цветојевић

Извор: Вести онлајн