Православље и наука иду руку под руку

УНИВЕРЗИТЕТ Део цланова Удрузења православних хрисцана са оцем Бранком Босанчићем

Протеклог уторка је у Цркви Светог Јована крститеља у Вулонгонгу основано “Удружење православних хришћана“, студентски клуб у оквиру тамошњег универзитета (УОW).

Ова занимљива иницијатива потекла је из српске парохије Светог Јована Крститеља, на челу с протопрезвитером Бранком Босанчићем, а има за циљ духовно повезивање младих православаца и оних заинтерсованих за древну веру, те је отворена је за све који желе да разговарају на теме о православљу, односу религије и науке, тумачењу Библије и слично.

Говорећи о разлозима за оснивање Удружења православних хришћана, отац Бранко Босанчић је у разговору за “Вести” најпре указао на проблем удаљавања младих од цркве широм западне цивилизације, као и о узроцима за такву појаву.

– Познати амерички центар за истраживање религијских и других друштвених питања “Пју рисерч форум” спровео је анкету на тему зашто се млади удаљавају од цркве. Иако је било за очекивати да ће као главни разлог бити наведени случајеви злостављања или сексуални скандали који су се дешавали рецимо у католичкој цркви, овај разлог је сврстан тек на пето место, и то код свих деноминација. Главни узрок удаљавања младих био је став да хришћанство и наука не иду заједно, а тај случај имамо и у Аустралији. Наша жеља је да као Удружење покажемо да Православље и наука иду руку под руку, полазећи од основе да је Православље најстарија интелектуална традиција западног света. Православље је изнедрило великане на којима почива наша цивилизација попут Јована Златоуста, Јеронима, Августина, Василија Великог, Дамаскина, Григорија Паламе… Дакле, наука и православље су два крила једне птице и без аутентичне религије каква је Православље не можемо да имамо комплетну личност – каже отац Бранко.

Оснивачкој скупштини Удружења присуствовало је 15 чланова са УОW чија разнолика порекла најбоље говоре у прилог томе колико су млади људи заинтересовани за Православну Цркву и на тлу Аустралије. Поред студената српских корена, овај клуб окупља и њихове колеге енглеског, грчког и арапског хришћанског порекла.

– Наше удружење се својом разноликошћу у потпуности уклапа у ширу слику аустралијског друштва. Као што назив Удружења каже, реч је о клубу који окупља све који су или већ православни хришћани или су просто заинтересовани за веру. Дакле, сви су добродошли. Као сто је у својој приступној беседи нагласио новоизабрани патријарх српски Порфирије да смо позвани “благовестити мир свим народима” и поновио “Свима народима”, додавши и “свим људима добре воље јер је сваки човек саздан као икона Божија”. Тако смо и ми оснивање нашег удружења и започели у нади да ћемо успети јер људи, а нарочито млади желе да разговарају и активно се укључе у аутентичну, неискварену православну Цркву увиђајући како је њена порука и те како релевантна за свет у којем живимо.

Отац Бранко објашњава да је услов да чланови Удружења морају бити студенти Универзитета у Вулонгонгу, али да то не искључује све остале који желе да присуствују и учествују у дискусијама.

– Већ сада имамо двојицу 16-годишњака. Иако неће званично моћи да буду чланови, они ће присуствовати нашим скуповима које ћемо одржавати уторком увече од 19 часова у Цркви Светог Јована Крститеља, када иначе одржавамо часове веронауке. Сви су добродошли да нам се придруже, врата наше цркве су отворена за све, а ускоро ћемо поред састанака у храму, када отпочне настава, имати и окупљања на Универзитету, у оквиру кампуса, јер желимо да наши скупови буду јавни и видљиви како би што више младих људи имало шансу да нам се придружи.

Срби, Озији, Грци, Либанци…

Како је предвиђено Статутом Удружења православних хришћана, отац Бранко Босанчић биће духовник овог клуба као парох Цркве Светог Јована Крститеља у Вулонгонгу, под чијим духовним окриљем је Удружење и основано.

За председника Удружења изабран је Дилан Томас, потпредседник је Крис Мејтер, секретар Џејмс Вин, благајник Милош Даљац, а његов заменик Естебан Родригез Огњанов.

– Милош и Естебан су тренутно једини чланови УО српских корена, док су остали аустралијског, грчког и либанског порекла. Искрено верујем да ћемо, пошто отпочну састанци на самом кампусу, имати више студената и чланова заинтересованих за Православну веру – истакао је протопрезвитер Бранко Босанчић.

Мисионарски карактер

Удружење православних хришћана је први клуб православних верника у оквиру Универзитета у Вулонгонгу, али сличне организације других религија већ постоје као део ове високообразовне институције.

– Универзитет је отворен за оваква удружења и чак је већина клубова религиозног карактера. Тако рецимо већ постоје клубови англиканских и муслиманских верника. Универзитет удружењима даје Статут и једини услов је да свако удружење поштује одредбе прописане од стране ове образовне установе – објаснио је отац Бранко, истичући да је циљ Удружења мисионарског карактера.

 

Извор: Вести онлајн

Новоговор: И „дојење“ је сада „хетеронормативно“

Интелигенција је у смртној опасности у Аустралији и Британији

Извор фотографије: mcmurryjulie, Pixabay

„Дивна је то ствар, уништавање речи. […] Зар не схваташ да је циљ новоговора управо у томе да што више ограничи обим размишљања? Успећемо на крају у томе да зломисао постане буквално немогућа, јер неће бити речи којима би се могла исказати. […] Мишљење више неће постојати, бар не у данашњем смислу те речи. Не размишљати значи бити идеолошки исправан – немати потребе за размишљањем. Бити несвестан значи бити идеолошки исправан”. Пророчке речи Џорџа Орвела (1903–1950) у роману 1984 , објављеном 1949. године, све више одговарају нашој свакодневици.

Операција насилне промене језика започета је још пре неколико деценија, на предвидљиво миран и наизглед позитиван начин: ђубретар је постао „еколошки оператер“ – као да лепши опис додељује додатно достојанство свакодневним мануелним пословима – а хендикепирани су постали „особе с другачијим способностима“. Мора да је већ тад нешто пошло наопако, јер се, упркос том језичком захвату, у стварности десило нешто сасвим супротно: појединци који имају неку телесну ману (макар и незнатну) нипошто нису стекли веће достојанство нити су други постали обзирнији према њима већ је, барем у Италији, омогућено обављање абортуса чак у другом тромесечју трудноће. У другим земљама чак и касније. Каже се да су то „животи који нису вредни живљења“ а, у случају да се у неком тренутку након рођења код особе испољи нека „другачија способност“, под одређеним околностима постојали би услови да прекид тог живота постане наша дужност. Очигледно је све то у „најбољем интересу“ појединца – ова фраза означава нови напредак у језичким вештинама.

Новојезик на универзитету

Еволуција језика, међутим, не престаје; тако су неки истраживачи са Аустралијског националног универзитета (АНУ) у Канбери прошле године објавили родно-инклузивни приручник, тачније водич за „унапређење положаја студенткиња и родних мањина“. Употреба концепта „рода“ као друштвеног конструкта и стављање жена у исти кош с „родним мањинама“ већ делују збуњујуће, јер испада да „родне мањине“ постоје независно од мушког и женског пола. Међутим, али савети за употребу новоговора за родитеље посебно боду очи. Полазећи од (племенитог) циља да се олакша рад запослених у школству, који већ брину о једном детету – или више њих – Аустралијски универзитет каже да на овај начин „слави различитост међу студентима“.

Хетеросексуалност је трауматизујућа и за дојење

Према студији из 2019. године, коју је урадила Лорен Динур, под насловом О терминологији везаној за дојење „језик хетеросексуалаца, као и језик лактације који је усредсређен на жене“ могао би да доведе до „употребе погрешног рода приликом ословљавања, искључивања и повређивања осећања трансмаскулиних родитеља и нехетеронормативних породица“. Дакле, будући да нема ничег хетеросексуалнијег од разговора о „дојењу“, уместо„ дојења“ боље је рећи „храњење грудима“ или „храњење прсима“.

Ствара се простор за сумњу да су се новолингвисти нашли у суптилној контрадикцији, наиме да и сами полазе од здраворазумске премисе да само жене имају дојке. Можда би се „трансродна жена која је постала мушкарац“ и задржала млечне жлезде осећала „прихваћеније“ ако бисмо говорили о „прсима“ или „грудима“ уместо о „дојкама“? Али, зар то не би била дискриминација и према „трансродним мушкарцима који су постали жене“ и притом урадили операцију да би добили „груди“ сличне онима којима је мајка природа обдарила особе са ХХ хромозомом?

Сад смо на коњу – или смо спали на магарца?

Такође, сматрају они, веома је погрешно говорити о „мајчином млеку“ када постоје инклузивнији изрази: „људско млеко“ или „родитељско млеко“. Осим тога, треба укинути и дискриминаторске појмове као што су „мајка“ и „отац“, у корист „родитеља који не износи трудноћу“ или „родитеља који не рађа“, тј.„негестацијског родитеља“ или „нерађајућег родитеља“.

Очигледно још увек постоји неки разлог, без сумње практичне природе, који захтева да постоји разлика између „гестацијског родитеља“ и „родитеља који не износи трудноћу“, али више није учтиво нити цивилизовано подразумевати да је мајка та која носи трудноћу и рађа дете. Штавише, кад бисмо сад стали испред трансродног мушкарца и назвали га „мајком“, починили бисмо неопростив грех.

„Мајчино млеко“ забрањено је и у британским болницама

С друге стране, Памфлет Аустралијског универзитета само је још један пример покушаја да се изведе језичка револуција. У два објекта Универзитетске болнице (у Брајтону и Сасексу), одбор Министарства здравља забранио је бабицама да користе речи „дојење“ и „мајчино млеко“. „Породилишта“ (на енг: maternity wards, дословно „одељења за мајке“) постала су „перинатална одељења“, а особе које су ту запослене, пошто су успешно протерале речи „мајка“ и „жена“, „поносе се тиме што пружају негу транс и небинарним особама“. У ствари, према речима здравствених радника у тим болницама, класични наратив о трудноћи, рађању и неговању новорођенчета донео би са собом „биолошки есенцијализам и трансфобију.“

Номинализам и нихилизам: порицање бола

Универзитети су некада била места где су људи учили да је истина adaequatio rei et intellectus: поклапање стварности и разума. Међутим, гносеолошки номинализам – претпоставка која се сада подразумева у сваком „научном“ истраживању – елиминисао је везу између речи – мисли – и конкретних података. Данас смо сведоци омаловажавања људског тела, које је унакажено и измењено да би се задовољио хир ума који је све више незрео да постигне одговарајуће саморазумевање – и све то под окриљем илузије да ће променом наратива чињенице наједном бити лакше да се прогутају. Мушкарац или жена који се осећају непријатно у сопственом телу – или су условљени да се тако осећају – сада су у илузији да се „слављење“ – што је још један важан термин који је сада у употреби – његове или њене „различитости“ поклапа с потискивањем сваког смисленог описа чињеница.

Речи за снег

Урбана легенда каже да Ескими имају стотину различитих речи којима описују снег; премда неколико студија тежи да оповргне ту тврдњу, дубоко значење ипак остаје: што се човек више бави одређеним делом стварности, то га више посматра, спознаје, описује. И што више расте његово знање, језик постаје све специфичнији и детаљнији: човек почиње да описује стварност са све већом прецизношћу.

Тамо где се, пак, језик систематски проређује, истањује, осиромашује, очигледно је да је крајња намера сакрити нешто, нешто непријатно, нешто што се не сме гледати. Неку ноту неизрецивог. А то обично има везе са болом.


Аутор: Кристина Тамбурини

Извор:

https://www.ifamno-/news.com/sr/novogovor-i-dojenje-je-sada-heteronormativ

НАШИ У СВЕТУ: Поглед у средњовековну Србију

Радионица школе “Сава”

Онлајн школе српског језика, културе и традиције “Сава” наставља да организује едукативне програме за децу и омладину у Србији и дијаспори. Вечерас, у суботу 20. фебруара, од 20 часова по сиднејском и мелбурншком времену, деца и млади ће моћи да прате образовну радионицу на тему – “Српске владарке”.

– Овај пут вас водимо у средњи век где ће вас Александра Михајловић, ауторка књиге о српским принцезама, упознати са три истакнуте српске владарке и доброчинитељке: Јеленом Анжујском, кнегињом Милицом и Симонидом, владаркама које су успеле да својим богоугодним делима помогну српском народу и оставе неизбрисив траг. Говорићемо о њиховој мудрости, снази у тешким временима, сналажљивости и непоколебљивости, особинама које их чине посебним – обавештава школа ” Сава “.

Како кажу у овој образовној установи, у радионици о три српске владарке неће бити занемарена ни њихова женска ни мајчинска страну.

– Сазнаћете како су одгајале своју децу, са каквим проблемима су се суочавале, како су се понашале, али и како су се облачиле и неговале. Зато ћемо се директно укључити на једну изузетну изложбу која се током фебруара одржава у просторијама РТС клуба у Београду. Реч је о изложби костима владарки, владара, ратника и црквених великодостојника који су коришћени у серији “Немањићи – рађање краљевине”. Деца ће моћи да виде владарску одећу Стефана Немање, ратничку опрему Стефана Првовенчаног, свечану одору архиепископа Саве, затим хаљине Немањине супруге Ане, као и Евдокије и Ане Дандоло – прве и друге жене Стефана Првовенчаног. О костимима и начину одевања у средњовековној Србији, говориће аутор костима Стефан Савковић, а деца ће моћи и да постављају питања. Уз костиме, приказаћемо и реплике средњовековног оружја, оруђа и накита, направљеног за снимање ТВ-серије – најављују из онлајн школе “Сава“.

Током образовне радионице, деца ће моћи да покажу своју заинтересованост за дату тему, тако што ће нацртати омиљену српску принцезу, направити свој костим или написати писмо једној од српских владарки.

Сви који желе да учествују у радионици могу да се пријаве путем сајта школе www.саваеду.цом. Онлајн школа ” Сава” има за циљ да путем иновативне и неконвенционалне наставе српског језика, културе и традиције, гради мостове између нових поколења у дијаспори и матичне земље Србије.


Извор: Вести онлајн