Ново издање „Злих духова“ Достојевског

   Ове, 2021. године, обележавамо двоструку годишњицу која се односи на Фјодора Михаиловича Достојевског – 200 година од његовог рођења и 140 година од његове смрти.

   Ко је био Достојевски, вероватно је познато и најмлађим школским генерацијама  које су осуђене да се образују по прилично урушеним и фаличним наставним програмима. Ми ћемо ове године подсећати на познате ствари о Достојевском и његовим делима, и покушати да откривамо нове.

   „Ново читање старе књиге“ је и наслов текста Димитрија Јаничића објављен у „Политикином“ додатку „Култура, уметност, наука“ у суботу 23. јануара ове године, а односи се на познати роман Достојевског „Зли дуси“, који је објављен пре 150 година, а пре 100 година и на српском језику. У част свих ових годишњица ново критичко издање је приредио Зоран Живковић, нашим читаоцима познатији као писац научно-фантастичних романа. Овог пута Зоран Живковић се представља читалачкој публици као веома исцрпан, детаљан и свеобухватан приређивач овог обимног романа од преко 800 страна.

   Предговор овог издања истиче и предговор првом послератном издању овог романа који је написао тада тридесетогодишњи Никола Милошевић, каснији познати аналитичар Достојевског, као и Живковићев текст под насловом „Зли дуси или коб мушке лепоте“. И то је ново тумачење овог романа, који је критика до сада посматрала као роман о атеизму, о политичком и моралном нихилизму, психологији самоубиства, у коме је Достојевски покушао да се обрачуна са наступајућом новом генерацијом. И сам Достојевски је говорио да је то роман о атеизму. Ипак, Живковић сматра да физичку мушку лепоту, која повезује кључне личности романа – Андреа фон Лембкеа, Степана Верховенског и Николаја Ставрогина, прате демонске црте карактера које уништавају све животе које додирну. Централна личност је Ставрогин, око кога мноштво љубавних прича трагично завршава, па га Живковић квалификује и као комични љубавни роман у коме има више мртвих него у свим осталим романима Достојевског. Такође, ово је на неки начин и пророчки роман. Све оно што се догађало у 20 веку, сви његови ужаси,  наговештени су у ономе што Шигаљев говори. Најцитираније, најнавођеније место из „Злих духова“ је оно кад Шигаљев каже да је кренувши од потпуне демократије завршио у тоталном деспотизму, али сажаљева случај, другога нема. То су пророчке речи које ће се обистинити. Цео 20. век заправо је одраз онога што говори овај јунак Достојевског. У сваком случају, ово дело је специфично и изузетно у опусу аутора од кога је и потекао јединствени појам „фантастични реализам“.

Зоран Живковић

   Посебну пажњу Живковић је посветио преводима на српски језик. Први преводилац је била Косара Цветковић, којој су мушке колеге радо препустиле „врућ кромпир“, јер је то био и најтежи роман за превођење. Међутим, она је тада, 1921. године, сазнала да је у заоставштини Достојевског откривено још једно чувено поглавље „Код Тихона“, које су почели да објављују руски часописи у земљи и иностранству.Она је успела да се домогне свих бројева часописа који је то објављивали у наставцима, муњевито га превела и у последњи час га укључила у то прво наше издање „Злих духова“. Случај је хтео да то буде и прво издање на свету у облику књиге. Руси ће прво такво књишко издање добити тек 1923, годину дана после нас.

   Ово самостално приређивачко издање Зорана Живковића има 1.040 страна, у тврдом је повезу, коришћен је превод Вељке Марковић, за коју Живковић каже да је „своју раскошну упућеност у руски језик трошила на несувисле политичке идеолошке текстове. И, наравно, садржи спорно и забрањивано поглавље Код Тихона. После предговора, на 16 страна су постављене колорне фотографије драгоцене документације о првим издањима и преводиоцима. После романа следи 231 напомена са богатом грађом о свакој личности, догађају, недоумици, којима се разрешава све на шта је писац алудирао, све што је недоречено и недовољно објашњено.

   Ништа мање је важан и детаљ да је ово исцрпно дело објављено на ћирилици, како и доликује српском језику. Иначе, сабрана дела Зорана Живковића, објављена на енглеском језику садрже и наслов оригинала на корицама исписан ћирилицом на српском језику.

 

Весна Арсић

Случај Драгослав Бокан

   Драгослав Бокан је човек који се најбоље служи речима, речи су његов алат, његов став, речима изражава оно што желе да кажу стотине хиљада људи баш на такав начин. И великодушно нам је поклањао своје речи склопљене у велике истине које не смемо заборавити да бисмо знало ко смо, одакле смо дошли и куда идемо. И да бисмо знали чему све то.

   Фејсбук, који би требало да буде „друштвена мрежа“ – проценио је да Драгослав Бокан својим објавама на фејсбуку „континуирано крши стандарде заједнице“. А чиме је то господин Бокан кршио стандарде заједнице? Пошто су нам непознати и стандарди и заједница, а познати су нам текстови Драгослава Бокана, лако ћемо решити ову једначину са две непознате.

   Драгослав Бокан је континуирано кршио стандарде заједнице исто тако континуираним објавама текстова о истинама усташких злочина у Јасеновцу, истинама о СРПСКОЈ ЗЕМЉИ Косову и Метохији, истинама о ћирилици, истинама о двоструким стандардима који погађају Србе, православље и о критеријумима правих вредности у злочиначком свету глобализма који се шири као канцер на преостало здраво ткиво људскости. Саопштавао нам је те истине јер смо почели да заборављамо и јер су почеле да стасавају генерације које нисмо научили основним истинама о сопственом идентитету, почев од тога да не знају ни писмо сопственог језика, јер ми мислимо да то није важно и да је свеједно. Уче фалсификовану историју, јер ми ћутимо. Драгослав Бокан је говорио за све нас који смо ћутали.

   Онда нам постаје јасно ко је заједница и који су њени стандарди – сви они којима не одговарају ове истине и којима је једини Бог коме се моле новац, злато, богатство. Спремни су да воде ратове на било ком делу земаљске кугле не би ли још нешто отели, још негде оставили пустош, јер њима је увек вишак људи на свету.

   То што смо сведоци повампирења фашистичких хорди у Европи је ситница у односу на поступке који се спроводе на духовном плану затирања свести о себи. У својим монструозним пировањима најпре спаљују књиге, у случају Драгослава Бокана то су текстови у електронском облику које је фејсбук избрисао (спалио). А историја нам је показала да они који спаљују књиге, спаљиваће и људе.

 

Весна Арсић

Достојевски о љубави према народу

            У својим Дневницима за 1876. годину Фјодор Михаилович Достојевски многе странице посвећује и свом и осталим народима, односно бавећи се људском душом и психом, менталитетима нација, непрестано је тражио људску доброту не би ли је извукао на површину и ослободио њену лепоту која ће спасити свет.

            Те 1876. године Достојевски је своју чувену приповетку Кротка, написао за месец дана, након што је прочитао у новинама вест о самоубиству младе жене која је скочила са прозора са иконом у рукама. Приповетка је написана из угла мужа који размишља над одром своје младе жене о разлогу њене очајничке одлуке. Одломак који вам преносимо део је поглавља под називом О љубави према народу. Неопходни уговор са народом: 

             …Веома сам склон да поверујем да је наш народ тако огроман да ће се у њему изгубити саме од себе све нове мутне бујице, ма откуд да потеку. Хајте у овоме да помогнемо; хајте да заједно допринесемо, свако „микроскопском“ својом акцијом, како би ствар испала непосредније и правилније. Истина, ми сами ту ништа не умемо урадити, него само „волимо отаџбину“, за средства се нећемо сложити и још ћемо се много пута посвађати; али, ако смо се већ сложили да смо ми добри људи, ма шта било на крају ће се све средити. Ево у томе је моја вера. Понављам: у питању је двестагодишња одвикнутост од сваке акције и ништа друго. Ево баш кроз ту одвикнутост ми смо и свршили с нашим “културним периодом“ тиме што смо свуда престали да схватамо једни друге. Наравно, ја говорим само о озбиљним и искреним људима – само они не схватају један другог; а шпекуланти су друга ствар: они су један другог увек схватали…

 

Весна Арсић