„Двојник“ – први психолошки роман Достојевског

После свог првог романа Бедни људи“, Достојевски је написао кратки роман под називом Двојник“. Први пут је објављен 1846. године у часопису „Отаџбински записи“ и спада међу његове најбоље кратке романе.

Међутим, тада када се појавио, није био добро примљен код критике, односно водећег критичара Висариона Григоријевича Бјелинског, који се тако похвално изразио о његовом претходном роману. Наиме, Бјелински је о Двојнику“ написао: Свако коме су доступне тајне уметности види да је у Двојнику“ још више стваралачког дара и дубине мисли него у Бедним људима“. А ипак је готово опште мишљење петроградских читалаца да је тај роман страшно досадан… Демјанова чорба (басна Крилова Демјанова чорба“) била је давно скувана и сусед Фока је јео са апетитом, али је најзад побегао од ње. Уопште говорећи, Двојник“ носи печат талента огромног и снажног, али још младог и неискусног“. Годину дана касније критичар је открио прави разлог незадовољства романом – фантастични колорит“, који сматра битним недостатком: Фантастично у наше време може имати места само у лудницама, а не у књижевности, и спада у сферу интересовања лекара, а не песника“.

Достојевски је тешко поднео неуспех и помишљао је да преради роман. Међутим, после извесног времена све више је долазио до уверења да се десио велики неспоразум. Следеће, 1847. године пише свом брату: Неки отворено говоре да је то дело чудо и да није схваћено. Да ће имати страховито велику улогу у будућности, и да нисам написао ништа сем Гољаткина – од мене је доста“. Роман никада није прерадио.

Узроке тог неспоразума Милосав Бабовић, наш слависта и врстан познавалац дела Достојевског видео је чињеници да је јунак овог романа поново био мали човек у истом животном оквиру: канцеларија, пониженост, скривена љубав. Све је подсећало на Бедне људе“ и Гогољеве Записе лудака“, тако да су и очекивања била иста – хуманистичка, социјална приповест о титуларном срцу“. Али Достојевски није хтео да понавља оно што је већ остварио у свом првом роману, већ је у оквиру социјалног, створио психолошки роман. Читаоци оног времена навикли су на драматичне љубави, љубоморе, двобоје, авантуре, путовања по Русији и сусрете са разним срединама, чији је укус формиран на Евгенију Оњегину“, Капетановој кћери“, Јунаку нашег доба“, Мртвим душама“. Али уместо занимљиве радње, Достојевски им је понудио уску средину и у њеном центру чиновника који луди. Време није било дорасло да прочита роман, нити је критика имала изграђен инструментаријум за адекватну анализу и оцену значаја дела. Зато је Бјелински доживео и као недостатак компоненту романа која чини његову вредност. Померање тежишта радње са социјалног на психолошки план није била грешка, већ тренутак од историјског значаја за развитак руског романа. Од Двојника“, линија развоја води ка Обломову“, Злочину и казни“, Идиоту“, Ани Карењини“, Браћи Карамазовима“.

Приповедање почиње даном када је главни јунак Гољаткин изменио уобичајени начин живота, и чини низ поступака који немају видљиве мотиве и зато делују нелогично, и тек дијалог са лекарем открива основни разлог који накнадно осмишљава поступке. Фабула обухвата сам крај Гољаткиновог живота: за свега четири дана он постаје јунак од тренутка почетка агоније. Достојевски је први пут у овом роману целу причу сместио у изразито кратак временски период, што ће и касније примењивати.

Много касније, још један књижевник из Петрограда, Владимир Набоков, сматра овај роман најзанимљивијим делом Достојевског.

Као мотив за читање овог дела поклањамо вам један одломак:

            Господину Гољаткину  понестајало је даха у грудима; као да је на крилима летео за непријатељем који се брзо удаљавао. Осећао је у себи присуство страшне енергије. Међутим, и поред присуства страшне енергије, господин Гољаткин се могао поуздано надати да би га у овом тренутку чак и обичан комарац, кад би само могао у ово доба да живи у Петрограду, веома лако оборио својим крилом. Осећао је још и то да је малаксао и потпуно клонуо, да га носи нека посве нарочита и страна сила, да он уопште не иде већ, напротив, да му се одсецају ноге и отказују послушност. Уосталом све би се то могло окренути  набоље. Набоље или нагоре“, мислио је господин Гољаткин, готово се гушећи од брзог трчања, али да је ствар изгубљена, у то више нема ни трунке сумње; да сам сасвим пропао па то је већ познато, одређено, решено и потписано.“ Без обзира на све то, наш јунак  као да је васкрсао из мртвих, као да је издржао битку, као да је извојевао победу кад је успео да се ухвати за шињел свог непријатеља, који се већ једном ногом пењао у кола нетом најмљена да га некуда одвезу.“

 Весна Арсић

Из архиве: Ћирилица у технолошкој ери (4)

Kрстарица 16. септембра 2002.

Број домаћих сајтова који подржавају ћирилично писмо веома је мали и има готово занемарљив удео у укупном броју домаћих веб презентација (далеко мање од 1%), али међу њима, срећом, има сајтова који збиља завређују вашу пажњу и могу бити језгра даљег развоја.

Вашој пажњи бисмо, поред Kрстарице, која се од свог почетка стратешки  определила за пуну подршку српском језику и писму (која функционише у свим нашим потцелинама, укључујући и претраживање), препоручили известан број домаћих сајтова који, сходно свом значају, ћирилично писмо нису могли да заобиђу у својим презентацијама (званични сајт САНУ www.sanu.org.yu, званични сајт Београда www. beograd.org.yu, који је, што је пријатно изненађење, тек недавно поставио своју ћириличну верзију, званични сајт СПЦ www. spc.yu). Изненађује, међутим, чињеница да међу тим сајтовима нема сајта Владе Србије (www.srbija.sr.gov.yu; упркос томе што је званично писмо у Србији само и искључиво ћирилица, сајт Владе Србије постоји само у латиничној верзији), као ни сајта националне Радио-телевизије www. rts.co.yu (која се такође определила само за латиничну верзију). Не знамо да ли то говори о њиховим стратешким и дугорочним опредељењима, али свакако се може констатовати да се ради о акту немара према сопственом идентитету, језику и писму. Исто тако, ни најстарији дневни лист на Балкану и у Србији – Политика не подржава ћирилично писмо у свом електронском издању www. politika.co.yu, као ни сви други српски дневни листови.

Међу графичким дизајнерима веома је мали број стручњака који се могу похвалити реализованим фамилијама ћириличних типографских писама. Премда основни разлог лежи у недостатку интересовања код наручилаца, не може се заобићи ни одговорност самих дизајнера који никада нису показали истински ентузијазам за стратешки и свеобухватан приступ овом питању, којим би се лични интереси потиснули у други план, дајући предност заједничкој добробити и обезбеђивању будућности за један од угаоних каменова нашег идентитета.

За запрепашћење и жаљење је и укупан број ћириличних сајтова у нашем информатичком простору: њихов релативно тачан попис можете пронаћи на страници www.rastko.org.yu – осмовековна ћирилска писменост са ових простора дала је срамотно мали број плодова у дигиталном домену.

Наравно, међу сајтовима са поменутог списка има и правих бисера, од  којих ћемо ми поменути само два: библиотека српске културе Растко (www. rastko.org.yu) са импозантном библиотеком текстова из области друштвених наука, књижевности, уметности и богословља и сајт Ћирилица.орг (www.cirilica.org) који ради на промовисању и популаризацији рачунарске употребе ћириличног писма у личне и професионалне сврхе, настојећи да корисницима бесплатно понуди нове фонтове, али и разна ситна помагала, савете, текстове  и размишљања која ће ћирилични живот вашег рачунара учинити далеко лакшим и ефикаснијим (конвертори, програмчићи који омогућују да квалитетни системски фонтови постану видљиви и за програме који не подржавају стандард Уникод, фонт вјувери, упутства и друге корисне стварчице). Подухвати попут Ћирилица.орг вредни су сваке хвале, имајући у виду време и енергију коју њихово одржавање, ажурирање и унапређивање изискује, али је неопходно нагласити да ће такви пројекти, који би заправо требало да буду допуна „основне понуде“ своје право место и значај добити тек када ћирилично писмо добије истинску, системску, временску и технологији примерену подршку оданде одакле та подршка једино може да има снагу која ће прожети цело друштво: од државе и њених установа, као јединог гаранта заштите овог хиљадугодишњег националног ресурса који нас на најтешњи начин повезује са осталим словенским културама, истовремено чинећи основ наше културне препознатљивости и самобитности.

Прикупио: Дарко Бабић

Приредила: Весна Арсић

Још једном о В. К. из САНУ

            Српска академија наука и уметности је основана пре 180 година као Друштво српске словесности, потом Српско учено друштво, које је касније спојено са Српском краљевском академијом, да би после Другог светског рата назив Српска академија наука од 1960. променила у данашњи назив, или скраћено САНУ.

            Данас егзистира као „највиша научна и уметничка установа у Републици Србији, која у оквиру својих задатака, мисије и циљева развија и подстиче науку, организује и унапређује основна и примењена научна истраживања те подстиче и унапређује уметничку делатност“. Такође, САНУ ради у средини и за средину која ју је изнедрила на основама које су утемељили њени оснивачи 1841. године, обогаћујући своје садржаје и правце деловања када превагне уверење да је то на добробит „народа Републике Србије и државе“, како најпрецизније наводи Закон о САНУ“. Аутор овог другог цитата је Владимир С. Костић, председник Српске академије наука и уметности.

            Исти В. К. је аутор сада већ чувене изјаве коју је и раније у разним приликама изговарао, да неко овом народу мора да каже да Косово више није де факто нити де јуре у нашим рукама. Ето, он као председник горе описане САНУ решио је то да каже овом народу. Нешто касније, пошто је то изазвало буру у српском народу, нарочито оном који живи на споменутој српској територији, чули смо и правдање да и он има право на своје приватно мишљење.

Па нема, све док је на тој функцији и док даје интервјуе јер је позван као председник САНУ, а не као В. К. Јер он је као такав у јавности признат и као интелектуалац. А интелектуалац је она особа која захваљујући свом интелекту, односно интелигенцији бива препозната од стране друштва као нарочито способна. Зато и не чуди што се управо за такве особе наводи да су у конкретним сферама живота ауторитети, тако да се баш њихово мишљење примарно узима у обзир као најмеродавније. Како се онда такво његово мишљење о делу Србије, као мишљење једног ауторитета које се примарно узима као најмеродавније, може тумачити да је на добробит народа Републике Србије и државе? Или, да не буде примедби да је та изјава истргнута из контекста, контекст је такав да је он то своје мишљење поткрепио личним виђењем ситуације са путовања по Косову и Метохији. Знамо ми какво је стање тамо, знамо да не личи на део Србије, па бомбардовани смо зато да би нам се доказало да смо ми, Срби, они који су протерани са Косова у ствари они који протерују. Клали су Србе са Косова и Метохије, вадили им органе, палили и рушили цркве и гробља, да би нам доказали да треба да се одрекнемо тог дела територије, јер ето, Шиптарима је близу Албанија, па би им дошло згодно да се баш ту прошире.

            Али постоји једна ситница – ми се још увек питамо, још увек се чека наш потпис на папиру који нам нуде деценијама. Све док постоји тај минимум, да је потребан наш потпис, Косово и Метохија је део Србије, ма ко да живи на њему. Ако великаши, проклете им душе једном одлуче да га отму силом, могу и то, али дотле могу и да се позивају на речи председника САНУ о де факто и де јуре стању.

Весна Арсић