Ћирилица на Мирогоју

Чак и они који су свесни да су ћирилицом исписани сви културни трагови српског народа, сви важни записи о постојању Срба кроз векове, често занемарују овај део сопственог идентитета. У жељи да се приближе другима и буду прихваћени, миц по миц тако се удаљавају од себе самих. А ћирилица остаје да у миру почива једино на загребачком Мирогоју.

Три важна историјска тренутка намећу се некако ове године, што због округлих годишњица, што због тога што илуструју један важан аспект живота Срба у Хрватској. Ради се о једном од дистинктивних елемената припадника српске националне заједнице на овим просторима и односу према њему. О ћирилици. Статус ћирилице на овим просторима осликавао је често и статус и положај српске заједнице. Иако су многи владари и освајачи на овим просторима и раније доносили законске одредбе које су се тицале језика и писма, па тако и ћириличног, па га тако и забрањивали, она од пре тачно 80 година илустративна је за ову тему.

Закон о забрани ћирилице на територији НДХ донет је пре тачно осам деценија и, с обзиром на то да је био праћен незамисливо суровим злочинима и геноцидом, некако је увек био у сенци тих злочина као готово занемарив. А заправо је тај закон претходио првој масовној ликвидацији. У истом том рату, првог дана рата на тадашњој територији Краљевине Југославије, прва мета немачких авиона приликом бомбардовања Београда била је – Народна библиотека. “Бомбардовали смо Народну библиотеку Србије јер је она чувала вишевековни културни кôд српског народа”, рекао је после рата пред војним судом генерал коме је лично Хитлер поверио овај задатак. То су његове речи, а не речи “ћириличара”, како се данас у јавности често погрдно називају они који говоре о вредности и важности овог писма.

Тачно 50 година након Закона о забрани ћирилице, односно пре 30 година, наступило је, слободно га тако можемо назвати – безакоње (иако је било неких званичних напутака за ове процесе, они су се одвијали и спонтано, уз широк дијапазон еуфемистичких образложења). Мислимо на “чишћење” полица школских, градских и других библиотека од непоћудних наслова и аутора, а пре свега – ћирилице. Овога пута као реакција на ратне страхоте и злодела, као инстинкт немоћног, а жељног освете.

У “књигоциду” (како је у литератури касније окарактеризован) уништена су толика вредна дела која нису важна само за националну историју и културу Срба на овим просторима, већ за све људе независно од нације, па и изван ових простора. Како је до тог тренутка језик, макар званично, важио као јединствен, ћирилица је била главни разликовни национални елемент. Па је у националном ратном сукобу, као обележје оног другог, оног ко је непријатељ, и она страдала.

Данас је 2021. година, 21. век. Хрватска је део Европске уније и има више законских докумената којима се гарантује не само заштита, већ и подстицање употребе српског језика и писма. И Уставни закон регулише употребу ћириличног писма. На бројним папирима је тако печатирана употреба ћириличног писма, а сви ти папири могу се предочити свима који у ове слободе и права посумњају, странцима, телима Европске уније… Иако је употреба српског језика и ћириличног писма законска обавеза у 20-ак општина и градова, и закон је прописао на који начин та употреба треба да се реализује (од материјала за седнице већа до назива улица), у ретко ком месту у Хрватској је све у потпуности испоштовано.

Тако је, дакле, текао напредак кад је статус ћирилице у питању – од закона о забрани, преко безакоња, до закона о употреби и афирмацији. Међутим, тај напредак се много боље види на улицама бројних градова на којима се ћирилични натписи задрже тек толико док их неко са чекићем у руци не уочи. Чекићи су, наравно, оруђе хулигана, а хулигани су, срећом, у мањини. Али се поставља питање које оруђе користе државне институције надлежне за спровођење закона. Или још битније – које оруђе користе они који ћирилицу препознају као цивилизацијску вредност и као део свог културног наслеђа.

На примеру недавних васкршњих празника, али и у многим другим поводима, многи од нас су имали прилике да се подсете колико је савремени човек на одређени начин заправо слободан и колико му се избора нуди. Без обзира на име и презиме, на традицију која се у некој кући одржавала вековима, на извод из матичне књиге рођених/крштеницу… ко је хтео да буде коректан, морао се добро замислити да ли да неком познанику честита Васкрс или не. У веку када се и пол може променити, а камоли вера или невера, није пристојно за нека опредељења ни питати, а камоли их подразумевати.

Међутим, слобода избора није заправо права слобода ако је избор на било који начин наметнут. Данас, видели смо, постоје закони и одредбе који тврде управо супротно – да је право коришћења властитим језиком и писмом у одређеним законски предвиђеним условима Србима у Хрватској – гарантовано.

Али постоје они тешко мерљиви показатељи тзв. атмосфере у друштву. Постоји званично и незванично и постоји појавно и суптилно. То суптилно често и оне који су свесни да су ћирилицом исписани сви културни трагови српског народа, сви важни записи о постојању Срба кроз векове, нагони да занемаре овај део сопственог идентитета. У жељи да се приближе другима и буду прихваћени, миц по миц се тако удаљавају од себе самих. А ћирилица остаје да у миру почива једино на загребачком Мирогоју и преосталим локалним гробљима док и она не буду проглашена напуштеним.

 

Аутор: Оливера Радовић 

Извор: П- портал

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Напад на српско писмо и језик долази изнутра, из Србије!

ЈЕДНО од најболнијих места колонизације српске културе у социјалистичкој Југославији и проевропској Србији тиче се статуса српског језика и писма.

Зоран Аврамовић
(Фото: Ж. Кнежевић)

Нема сумње, једино језик има снагу објективног знака припадања културном идентитету. Српски језик се квари, десетвековно писмо полако нестаје. Могући нестанак српске ћирилице са мапе светских писама неће бити тек нешто што ће се уклопити у сивило свакодневице, нешто што ће пасти релативно брзо у заборав. Биће то, уколико се оствари садашња пракса употребе писма, огроман културни потрес од ког ће дуго подрхтавати духовно биће Срба. Није тешко проникнути у одговор зашто ће тмурне слутње о нестанку ћирилице трајно узнемирити српски интелектуални живот.

Писмо, као кључни део језика, једна је од карика без које национална култура не постоји. Српска ћирилица постоји од десетог века и уграђана је у темеље историјске самосвести Срба и њиховог колективног идентитета. Ако се догоди да ћирилица нестане пред налетом латинице, ко ће бити одговоран у Републици Србији? Власт? Аутоколонисти, аутошовинисти, родомрсци што упорно форсирају латиницу и говоре о српскохрватском језику? И први и други нису споља притиснути да потискују ћирилицу. Напад долази изнутра, из српске политичке и културне сфере.

У ХХ веку забележена су два покушаја забране ћирилице. Прво Аустријанци 1915. године, а потом усташе 1941. Нису успели. Насртаји су настављени у социјалистичкој Југославији тако што је давана предност латиници. А почели су и у међуратној Југославији. Црњански пише у тексту „Прошлости и новости у Босни“, 1925. године, да у Босни нема ниједног листа на ћирилици. „Латиницом штампана штампа Босне, хвала богу иде све до мора. Далмација, па чак и Црна Гора и Санџак стоје делимично под утицајем сарајевске дневне штампе. Најбољи журнал, наш сабрат, Вечерња пошта, иде међутим и по ужичком округу, у самом Ужицу 40 комада латиницом“ (Време, 2. 12. 1925).

После краја Југославије 1992. године нешто се поправило, али више у томе што се отворено говори о њеном статусу него што је нешто учињено у нормативном смислу (доношење закона о језику и писму).

Тошо Борковић

Откуда онда оволики нехај према ћирилици, данас и овде у Србији? Оставимо историју руинирања ове културне тековине онима који се баве језичком прошлошћу. И положај ћирилице у СФРЈ остављамо по страни у овој анализи, иако није занемарива и ова чињеница. Да размотримо однос према ћирилици у Србији у последњих десет година. Шта можемо да констатујемо?

Јавна употреба латинице је скоро потпуна. Дневне новине (16 у Србији, са просеком од 800.000 продатих примерака) на киосцима наших градова су у већини штампане латиницом. Неколико изузетака квари једнобојну слику. Недељници и месечници такође се у већини штампају латиницом.

Све телевизије, изузев јавног сервиса (РТС), користе латиничко писмо у својим текстуалним деловима програма и филмовима који се титлују на српски. У том погледу предњаче приватне телевизије са националном фреквенцијом. Дакле, српски медији у већини су у власти латиничког писма.

До сада било је речи о медијима који форсирају латиницу, тренутак је да се окренемо високом производу културе – књижевности и науци. Ако неко треба да чува национално писмо, то је књижевност. Али и ту Србија мора да покаже своје наопако лице. Нека неко само изброји наслове у књижарском излогу, па ће се уверити да наши издавачи углавном користе латиницу за објављивање књижевних и научних дела. Има код нас издавача који своје књиге штамају искључиво на латиничком писму. Да ли је то одлука издавача или аутора, није доступно јавности, али без обзира на доносиоца одлуке о употреби писма, имамо пред собом тешко разумљиво (не)културно понашање. Или је реч о небризи за културну тековину или је тржишни разлог, а то значи прилагођавање Босни и Херцеговини и Хрватској, можда и Црној Гори, у којој се службено намеће латиница. Каква је то национална и културна свест припадника елитне културе да се одричу такве вредности као што је ћириличко писмо?

Ако неко треба да чува национално писмо, то је књижевност. Али и ту Србија мора да покаже своје наопако лице

Да и српски политичари учествују у овој сахрани ћирилице, побринуло се неколико политичких странака. Они нападно користе латиницу у свим својим јавним наступима, а то говори о њиховом односу према српској култури и српским вредностима. Њихова намера је да Србима промене писмо.

Када је овакав однос институција и организација културе у јавном простору српског друштва, можемо претпоставити како се ћирилица истискује из приватне употребе. Приватно, човек може да користи које хоће писмо, али развијена културна свест налаже да се у службеној комуникацији са припадницима сопствене културе употребљава властито писмо.

Шта су последице таквог (не)културног понашања промотера латинице у Србији? Она видљива, свакако је уништавање једне велике културне вредности која обликује традицију културног живота и духа српског идентитета. А културни идентитет је услов постојања заједнице и онога ко јој припада. Без културног и националног идентитета не би постојао ослонац стабилности у историјском струјању времена које појединцу омогућава одговор на питање: Ко сам ја? Коме припадам? Куда стремим?

Дакле, ко ће бити одговоран за могућни нестанак ћирилице? Сигурно, онај део интелектуалне елите (политичке, уметничке, научне) који форсира латиницу у штампаним и електронским медијима, и други Срби који их следе. Међутим, највећа одговорност пада на прошле и садашње културне политике српске државе. Ко може да објасни овакву небригу државе за своју велику културну вредност? Она једино има правне инструменте да обавеже медије, издаваче, оглашиваче и друге да службено корисете ћирилицу.

 

Аутор: Зоран Аврамовић

Извор: Новости онлајн

Забране ћирилице најављивале погроме над Србима

Декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић рекао је да скандал који се десио са пошиљком из Мостара, која се вратила уз образложење да је „забрањено писање ћирилицом“ подсјећа на 1914. и 1941. годину, односно времена у којима су након таквих потеза услиједили погроми над Србима.

Драга Мастиловић
Фото: СРНА

– Сазнање да неко и у 21. вијеку српском народу забрањује употребу ћирилице, осим што је шокантно, истовремено је и ужасавајуће јер неминовно асоцира на 1914. и 1941. годину, када је Србима западно од Дрине било забрањено да користе ћирилицу – рекао је Мастиловић.

Он је истакао да је познато да је након такве забране у оба случаја услиједио масовни погром над српским народом.

– Зар мученичко страдање митрополита дабробосанског Петра /Зимоњића/ није започело након његовог одбијања да се повинује захтјеву католичког жупника и усташког стожерника Божидара Брала да свештеницима и црквеним општинама нареди забрану употребе ћирилице? Управо због таквих асоцијација, ова садашња забрана ћирилице звучи веома злокобно и прилично забрињавајуће, али нас истовремено и подсјећа да живимо у земљи у којој авети прошлости могу у сваком тренутку да оживе – упозорио је Мастиловић.

Он каже да је управо то један од разлога што велики и све већи број људи бјежи из БиХ.

– У сваком случају, овај инцидент није само ваљан разлог за поновно прелиставање лекција из историје већ и за дубоко промишљање о садашњости и будућности ове земље и положаја српског народа у њој – истакао је Мастиловић.

Писана пошиљка адресирана ћирилицом и упућена на адресу у Нови Сад из Хрватске поште у Мостару вратила се пошиљаоцу у Мостар са печатом „забрањено писање ћирилицом“ и са печатом поште из Загреба.

Извор: Срна, РТРС

На исту тему: НАКОН СКАНДАЛА СА ЋИРИЛИЦОМ, ОГЛАСИЛА СЕ ХРВАТСКА ПОШТА: Ово је разлог зашто Србин из Мостара није могао да пошаље писмо | Новости