Зашто илирски регуламенти и илирска дворска канцеларија говоре баш о Србима?

Идеју за овај текст дао ми је мој школски друг из основне школе Жига кога сам позвао да му честитам рођендан па му чланак и посвећујем.

Да ли и какве везе ми Срби имамо са Илирима и да ли смо стварно то ми или неки други људи погледајмо шта каже прича о Илирским регуламентима, а то је збирка прописа, уредаба и разних наредби црквеног карактера. Уз помоћ страшне Википедије, која прети да постане сам врх светског знања, прескачући енциклопедије, архиве, уредбе, мишљења и сл. долазимо до следећег, али и уз малу консултацију и помоћи Архива Војводине који говори о Илирској дворској канцеларији као о некој врсти министарства за српска питања.

Запитавши се како то да су србска (у то време са „Б“) питања у Аустроугарској решавана баш илирским именом и у Илирској канцеларији, а не неким другим, погледајте у доњем чланку. За почетак да видимо шта каже србски историчар и писац Матија Петар Катанчић (Валпово, 12. август 1750 — Будим, 24. мај 1825).

 

М. П. Катанчић: De Istro eiusque adcolis, 1798. написао је о српском имену на западном Балкану:

“Nostris profecto Illyriis adeo id familiare est us Srblos passim se compellent, non Serviam incolentes modo, sed universum pene Illyricum, ac Daciam quoque, in primis qui Graecam sequuntur ecclesiam, qui per hoc maxime se ab ceteris distingui putant quod Srbli, Srblyani nuncupantur.”

“It is very usual that our Illyrians call themselves Srblos, not only those who live in Serbia, but [those who live in] all Illyria and even Dacia, particularly those who follow the Greek law [the Orthodox]. They show that they distinguish themselves the most when they call themselves Srbli, Srblyani”.

“Веома је уобичајено је да наши Илири себе називају Србљима (Срблос), не само они који живе у Србији, него и [они који живе] у цěлом Илирику, па чак и Дацији, нарочито они који слěде грчки закон [православци]. Најпрепознатљивији су по томе што себе називају Србљи, Србљани”.

Цитат се налази при дну стране 217.

Први илирски регуламент (лат. Regulamentum privilegiorum) је била збирка прописа, уредаба и наредби црквеног карактера које су се односиле на Србе у Хабзбуршкој монархији. Донет је током владавине царице Марије Терезије. Као датум издавања нови 27. септембар 1770. године, мада се са објављивањем и штампом започело 20. јуна 1771. године. Регуламент представља својеврсно укидање привилегија које су Срби стекли још током владавине Леополда Првог сводећи све што се тиче Срба на искључиво верска питања.

Након Првог илирског регуламента који је био јако лош по Србе због кога се народ подигао, уследио је и Дриги илирски регуламент, који је уствари био још горе решење.

Други илирски регуламент ( лат. Regulamentum Illyricae Nationis) је била збирка прописа, уредби и наредби које су се односиле на Србе у Хабзбуркој монархији. Донет је као замена “ Првом илирском регуламенту“ којим српски народ и високо свештенство нису били задовољни. Регуламент је донет 3. јануара 1777. године. Разлике су се тицале прихода и имовине црквених лица, оснивања школа, сахрана и др.

Не улазећи зашто су по нас Србе оба докумената били лоши, циљ је да се укаже на повезаност илирског и србског имена.

Шта на све кажу наше западне комшије, који су ипак успели преко језика да превале српско име, иако им то није обичај погледајте ОВДЕ .

Зашто су Аустријанци србско питање решавали нежним и романтичним илирским именом могли би да сазнамо и ако послушамо историчара Радована Дамјановића

 

 

Закључак:

Очигледно је да су Илири били једно од највећих свесрпских европских племена чије је лепо и благо име служило за манипулацију како онда тако и данас. На нама је да умним главама укажемо да се прену и почну да причају онако како јесте.

 

Извор: СРБИН.ИНФО

Шестоперна дипломатија

Целокупна дипломатија је наставак рата другим средствима.
( Чу Ун Лај, премијер Кине )

Чланак је посвећен успомени на највећег српског обавештајца и дипломату Саву Владиславића

Сава Владиславић
Сава Владиславић

Дипломатија је скуп радњи и поступака чији је задатак постизање крајњег циља, а то је достизање идеје за коју се боримо и то не само као држава и народ, већ и као појединци. С обзиром на то може се закључути да је дипломатија све. Једина препрека на том путу може бити част, која је данас згажена у квазидипломатским односима. Кад кажем квазидипломатски односи, сматрам да су они у последњих стотинак година еволуирали и достигли дно, тј. када смо ми од великог народа који је успешно одолевао петовековном покрштавању, сведени на мали народ. Колико ће здраво језгро да издржи, питање је?

Како је кренуло са дипломатским односима то сами Бог зна, али је вероватно једног тренутка дошао час када су друмски разбојници поставши државници морали билатерално или мултилателарно да реше некако међусобне односе које су започели успостављањем граничних линија.

Установљење дипломатских односа по западним изворима почиње у 15-ом веку, али свакако су дипломатски односи вођени и раније, па потребу да свако почиње од себе треба избегавати. Дипломатија је вођена како у античкој Грчкој тако и у Риму, али се у Риму након распада Римског царства на источно и западно нагло развја јер није више била унутрашње питање. Ипак можда треба дати за право кардиналу Ришељеу да је утемељио модерну дипломатију, а да је исту још више унапредио његов наследник Мазарен, када су државе почеле да оснивају своја дипломатска представништва. У свему овоме треба споменути и наше Немањиће који су мудро водили дипломатију.

 

https://www.youtube.com/watch?v=piFG8csh9HU

 

У савременим односима дипломатија jе практично све, па се односи на војне, економске, спортске и остале међудржавне односе. Како да се ми „мали“ уденемо у свет великих, кључно је питање наше дипломатије, када се зна, а можда и не зна, да је Вудро Вилсон још 1919. године у Паризу у својих 14. тачака практично одредио понашање малих, где они не требају да делују у оквиру својих савеза него само у оквиру колективне безбедности. Одговор је прост. Само, ако дипломатију вратимо у оквире система.

Како, јер сама реч дипломатија потиче од грчке речи диплома што значи пресавијено на двоје, повеља? Згазивши диплому као институцију згазили смо и дипломатију, а српску дипломатију Срби су престали да воде још од почетка 20-ог века па све до данас, а сигурно и много раније, јер ако је ћирилица четири године после раскола 1060. године у Солину, тадашњој Солани, проглашена као ђаволско писмо, онда је јасно како прави систем треба да ради. Како је то могуће да српски систем не ради, процените сами, али да се подсетимо шта су нам радили у последњих сто година, онда када су нам као победницима смањивали чинове, а пораженима давали чин више ради лажног братства, онда када смо „сами“ почели да рушимо Жрнове, онда када нису слушали обавештајце и када нису облачили панцир кошуље, што доводило до катастрофе, па све до данас када бетонирамо базилике, а о храстовима и да не говоримо. Узалудни су светли тренуци били отелотворени у Јовану Дучићу, Иви Андрићу, Борисаву Станковићу, када они уствари и нису били део система, већ само сјајни појединци који су га надвисили. Оног тренутка када се у систем уткала тетка Живка, која је врло Живка и данас, тог тренутка дипломатија је изгубила значај, а тетка је постала систем лоше селекције кадрова. Сетимо се само нашег амбасадора у кратким панталонама, игре заставама, непоштовања реда и поретка из чега је проистекао протокол да на победничкој страни са победницима стоје непостојећи и поражени, а победници на клупи за разервне играче. То је само мали део онога до чега долази, ако се пренебрегне систем, а на уништење истог утицали су пре свега:

Незнање и непоштовање правила под један, самовоља, лажне величине, необавештеност, гажење стручних савета и као и увек српско удворништво и менталитет паланке нас је довело у позицију из које ће нам требати године да се извучемо, ако не направимо оштар рез и не окренемо се пре свега сами себи и својим интересима, али на мудар начин, начин који даје до знања великима да им не сметамо. Како то учинити када се зна да се САД одавно не држе Вилсоновог принципа немешања преко океана и да су са Рузвелтом обелоданиле ширење демократије, али на свој начин, који још увек траје, а то је начин да су Друштво Народа, а данашње УН уствари само амерички сервис, а да је Вилсонова политика арбитраже практично благи мелем на љуту рану? Како опет наћи новог Вилсона који Пупину даје оловку и каже „нацртај оно што мислиш да је исправно“ ? Како из практичног пораза као Немачка у Првом светском рату изаћи у геополитичког победника?***

Све су ово питања за неусијане главе, а не за усијане које и даље воде шестоперну дипломатију, а какав бих ја дипломата био кад бих неком рекао шта је шестоперце? Онај који треба да зна, сигурно зна.

 

Милорад Ђошић

Српски културни центар  „Ћирилица“ Беорад

 

 


*** Хенри Кисинџер – Дипломатија

Повратник – Сима С. Мраовић

Повратник

Kраишкој и Kосовској браћи Србима

 

Kако се давним прецима
све ближе приближавам
тако ме храстово стабло
на пропланку испред очеве куће
све гласније дозива.

Kад сам најзад приспео до рушевина очеве куће
на њеном прагу некадашњих укућана није било.
Ни гнезда ластавица испод крова више нема,
нити топле ватре из опустеле кухињске пећи,
ни лавежа паса ипред бистрог потока више нема.

 

Око мене само задах туђина и злочинаца траг.
Прогнаник и повратник, нисам сломљене вере.
Враћам се у постојбину очева да на своме огњишту
и даље вековима слободно трајем.
Да у њеном окриљу неправди и злу одолевам,

 

да се на њему недам,
да на ударац ударцем узвраћам,
да нови пород стасавам,
све док ме друга страна времена
у свој неповрат не пригрли.

 

Сима С. Мраовић