Хрвоје Класић – Хрвати спалили три милиона ћириличних књига

Деведесетих година у Хрватској је стварана атмосфера величања НДХ, тада је уништено три милиона књига на ћирилици и екавици – рекао је хрватски историчар Хрвоје Класић у среду увече на трибини „Хрватски историјски ревизионизам – суочавање или обрачун с прошлошћу“,одржаној у Културном центру Новог Сада.

Овај загребачки професор казао да за своја предавања не бира „циљану публику“, него иде по целој Хрватској и све што говори на трибинама, говори и својим студентима.

Ослонивши се на „шлагворт“ француског председника Емануела Макрона, који је рекао да је „патриотизам супротност национализму и да је национализам издаја“, Класић је казао да ово своје предавање сматра чином патриотизма.

– То је мој допринос стварању бољег друштва у Хрватској у којој живим, јер сматрам да су они који се називају патриотама најчешће националисти, а Хрватску у прошлости нико није покрао толико колико су њене „патриоте“ – рекао је аутор трибине.

У наставку, објаснио је да ревизионизам као чин не значи ништа лоше, јер сама та реч значи „преиспитивати“ али притом мора почивати на новим спознајама, новооткривеним документима и чињеницама, а то је оно што се у Хрватској не догађа.

Као пример ревизионизма навео је употребу поклича „За дом спремни“ за који се пре неколико година у Хрватској појавила дилема да ли је реч о старом хрватском или, пак, усташком поздраву.

Класић је био међу онима који су реаговали рекавши да за дилему мора постојати неколико доказа са обе стране, али да у овом случају не постоји ниједан доказ да се икада пре усташког покрета тај поклич користио као поздрав. Притом, постоји на стотине докумената о слању људи у Јасеновац и Јадовно, управо с тим покличем.

Говорећи о данашњим усташама, Класић је рекао да они увек покушавају да буду некако храбри, а да се то не види, па се тако на једној званичној страници једне актуелне политичке партије у Хрватској налази плакат са цитатом Анте Павелића: „Бранити част и слободу Хрватске, врховна је дужност сваког Хрвата.“

Осврнувши се на 90-те године, Класић је казао да пуно тога није ваљало у СФРЈ, али када би неко из неке стране земље гледао на Хрватску, рекао би да је то изузетна антифашистичка земља, јер први председник је био Фрањо Туђман, као и генерали Јанко Бобетко и Мартин Шпегељ у младим годинама били су партизани.

Загребачки професор додао је и да је у Хрватској после Другог светског рата подигнуто око 6000 споменика учесницима НОБ-а, а око 3.500 их је уништено од 1990. до 2000. године. У Србији или Словенији, казао је, није било рушења тих споменика на овакав начин, али јесте у Републици Српској, без обзира на чињеницу да су партизани већином били Срби.

Класић је на крају трибине запитао :“Зашто не бисмо осудили све злочинце и показали емпатију према жртвама и злочинима, где год да су почињени ?“

 

НА ХРВАТСКОМ ПРИМЕРУ

– Ово предавање је о хрватском случају, али оно ће имати смисла једино ако га свако схвати тако да у својој средини почне да гледа на ствари о којима ћу ја говорити на примеру Хрватске – казао је овај историчар и додао да не треба мислити да проблем са ревизионизмом не постоји и у БиХ, Србији и другде.- поручио је Класић.

Извор : Србин.инфо

 

Англиста Бугарски у тиму културног и друштвеног инжињеринга у Србији

Данас и џивџани на српској шљиви џивџијају да је и превише српских интелектуалаца упрегнуто у пројекат културног и друштвеног инжињеринга у Србији. Ово је само осавремењена формулација квинслишке делатности српских интелектуалаца на мењању свести српског народа. Да је и српски англиста Ранко Бугарски, стипендиста Британског фонда и Фордове фондације за југословенске студенте, члан Европске академије наука и уметности и експерт Савјета Европе за регионалне или мањинске језке и, да не заборавим, идеолошког САНУ, у том пројекту, поред овог силног и правичног европског и светског чланства, најбоље су нам открила два његова поступка. А поступци човекови о њему веродостојније говоре од његових и речи и чланстaва, мада и ова другост није безизражајна.

Радомир Батуран

Први његов поступак био је потписивање тзв. Сарајевске деклaрације о крчмењу српског језика како коме падне на памет. Он, англиста, и италијаниста Иван Клајн потписали су се на ту политикантску декларацију са глумцима, народним посланицима и члановима невладиних организација, обавезно антисрпским и ”другосрбијанским”.

Други поступак англисте Бугарског било је његово комитетско реаговање и супротстављање само најави Предлога закона о заштити српског језика и писма од стане Министарства културе Србије.

Поред свог и сувише стварног, да не кажемо страсног, залагања да се у том тек најављеном Предлогу закона о заштити српског језика и писма осигура опстанак Србима туђег, латиничног писма у српској култури и друштву као равноправног изворном српском ћириличном писму, англисту Бугарског демаскирају и његове камуфлиране формулације у честим изјавама и интервјуима које свакодневно одашиље на све стране. Није тешко раскринкати његову неолибералистичку идеологију у тим чланцима у којим се тобоже залаже за стручно-лингвистичко мишљење о проблему азбуке или и азбуке и абецеде.

Иако се у свом омиљеном латиничном гласилу ”Данас” англиста Бугарски вајка да тај предлог закона ”није нико видео од стручњака”, он му не налази никакве стручне замерке, него само правне и социолошке, али је изричитo против ”протеривању латинице из јавне употребе”:

Предлог измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма још није видео нико од стручњака. Противим се протеривању латинице из јавне употребе.

… да ли ће људи моћи уопште да се снађу у томе?

Многи људи неће знати шта је дозвољено, а шта кажњиво. Унеће несигурност, можда и хаос у целокупну писану комуникацију која је јавног карактера. Све што је јавно, по овоме би требало да буде на ћирилици. Ко ће то да контролише, ко ће да тужи, за шта ће да тужи, кога ће да суди? Све су то озбиљња питања…

Посебно је индикативан интервју са српским англистом Ранком Бугарским, опет, у њему омиљеној латиничној новини ”Данас”.

Ранко Бугарски

Прво, сва постављена питања новинара су крајње субјективна, вођена као да их је постављао сам Ранко Бугарски: ’о кампањском а не систематском бављењу језиком у јавној и службеној употреби’; ’зашто се кренуло са предлозима и мерама о заштити и службеној употреби писма, без претходних истраживања о употреби два писма’; утисак новинара ”да језичку политику у Србији воде искључиво србисти, односно нормативни граматичари”…

Новинару није пало ни на памет да приупита англисту зашто су латинисти толико против заштите српског вековног писма ћирилице, али јесте, и изричито и протестно зашто то бране ћирилицу србисти. Сличног је тоналитета и питање: ’Зашто је језичка политика у надлежности Министарства културе?’ Ту је и ауторитативно питање: …”да ли уопште знамо шта је језичка политика и планирање?”, чини нам се више упућено србистима, ”граматичарима” (како их и новинар и Бугарски називају) него интервјуисаном. У питању је и иронијска дистанца према ”граматичарима”: ”Кнез Михаилова је за ћириличаре доказ да је то (ћирилично – Р. Б) писмо угрожено”.

Иако је англиста Бугарски опрезан и шкрт у одговорима на сервирана, сугестивна питања новинара, откривају му трагове новопоредачке речи: ”говор мржње”, ”национални лингвисти”, ”националисти”, ”национализам” (3 пута поновљењна!) и вапаји да се у расправу о заштити српског језика (печата народа) и писма (кôда народа) укљиче ”невладине организације (које су суштински увек владине – домаће или чешће туђинске!), Канцеларија за људска и мањинска права (као да мањинска нису људска!) и Београдски центар за људска права. Без сагласности ових новопоредачких институција, латиниста Бугарски не мисли да су србисти уопште компетентни у заштити српског језика и писма, него су, каже, ”заузели, да не кажем окупирали” позицију, гле чуда, заштитника српског језика и писма. У новопоредачкој етици, све што је нормално мора постати ненормално. Латинисти Бугарском сметају србисти у Србији, а призива све латинисте и новопоредачке тројанске коње у пројекат културног и друштвеног инжињеринга у Србији. За њега је чињеница да је латиница туђинско писмо ”потпуно ирелевантно”, а то што је ћирилица изворно српско писмо којим је, још у средњем веку, написан статут и српске државе и српске цркве, њему је вероватно релевантно.

Пошто латинисти Ранку Бугарском посебно сметају ”ти национални лингвисти” српски, интелектуалног поштења ради, изјављујем да сам српски националиста онолико колико су то били српски националисти хрватски филолог Томо Маретић и српски ерудити Исидора Секулић и Радомир Лукић које сам цитирао у претходном реаговању у одбрани српске ћирилице (”Људи говоре”, ”Србин инфо”).

И новинар латиничног ”Данаса”и латиниста Бугарски упућују читаоце на узор ”националног идентитета”: Турака који су своје писмо заменили латиничним. Латиниста Бугарски хита да на ово питање одговари питањем: ’Да ли су тиме Турци постали мање Турци’ и нуди крунски узор: ”… прелазак на латиницу Румуна”. Није ли и наш знаменити англиста Бугарски укључен у мењање свести Срба, бар онолико колико и знаменити аустријки психоаналитичар Фројд у мењање свести Турака, посредством веселог револуционара Ататурка? Ако јесте, онда нам није тешко погодити ко је посредник у српском случају.

Ето, драги Срби, шта нам нуди англиста Бугарски, стипендиста Британског фонда и Фордове фондације за југословенске студенте, члан Европске академије наука и уметности и експерт Савјета Европе за регионалне или мањинске језке и садашње идеолошкe Академије наука Србије, па похрлите за његовим узорима и свакодневним позивима српског посредника новопоредачке Европе и Америке, са челa државе, да мењају свест српском народу.

 

Радомир Батуран

Торонто

 

И књигом се Космет брани, буди хуман па подари

Удружење Српска солидарност храном и Србски културни центар „Ћирилица“ Београд ове године организују хуманитарну акцију „И књигом се Космет брани, буди хуман па подари“.

Овом приликом прикупљамо књиге како бисмо опремили градску библиотеку општине Ранилуг, АП Косово и Метохија, Републикa Србија. На овај начин бисмо хтели да помогнемо нашу децу, наше мале хероје на Косову и Метохији. Желимо да им бар мало олакашамо и улепшамо школовање, када немају слободу кретања, играња, да им бар обезбедимо библиотеку у којој ће пронаћи књиге које ће им улепшати и испунити дан.

Прошле године смо сакупили 3000 књига са којима смо опремили библиотеку у Oсновној школи ,,Радош Тошић” у селу Осојане на Косовy и Метохији. Настојимо да такву врсту акције поновимо и ове године и тако дамо мали допринос у њиховом одрастању у нетипичним условима и пружимо им оно што свако дете заслужује.

 

 

             Акција ће трајати до 01. децембра текуће године како би до Светог Саве књиге биле на поменутом месту, а књиге ћемо сакупљати недељом од 12.00 до 14.00 у Србском културном центу “Ћирилица” Београд, Скерлићева 12 (улица испод  Храма Светог Саве).

.
Председник удружења
Србски културни центар “Ћирилица” Београд
Милорад Ђошић
тел.0600716708