НА ЋИРИЛИЦИ! Ово је споменик који су Немци подигли Србима у Првом светском рату!

Иако су били на супротним странама, војници су се и те како поштовали, а у прилог томе иде и чињеница да су припадници царске Немачке војске 1918. подигли споменик преминулим српским заробљеницима из логора Кенигсбрик код Дрездена. Немци су нас тада поштовали зато што смо волели своју слободу и идеју, а какви смо данас?
Велики рат, који се тако звао када је избио, однео је много жртава, али је било и прича које никога не остављају равнодушним.
Иако су били на супротним странама, војници су се и те како поштовали, а у прилог томе иде и чињеница да су припадници царске Немачке војске 1918. подигли споменик преминулим српским заробљеницима из логора Кенигсбрик код Дрездена.

Натпис на споменику је исклесан ћирилицом, а ту је и српски краљевски орао. Сигурно многе буни откуд такво поштовање према непријатељима код Немаца, а Бане Гајић даје одговор:

– Поштовање према ратним непријатељима од стране Немаца је нешто што је било укорењено у кодексу немачких (пруских) аристократа официра, и тај дух је доминирао у немачкој царској војсци у Првом светском рату.
Нарочито поштовање су показивали према ратничким народима, које су ценили према борбеном духу који су имали, Енглези и Срби су ту били у врху. Постоји онај чувени говор Фон Макензена где он спрема своју војску коју предводи у напад на Србију речима да они не полазе ни на италијански, ни на руски фронт, већ на Србе који највише цене своју слободу.

Када је реч о милитаристичким круговима Царске Немачке, ствари су стајале овако како приказује овај серијал фотографија, поштовање и према заробљенима. Шта се касније изменило у нама , а шта у Немцима, остаје за дубоко размишљање, али сигурно је да у каснијим епохама, све до ове најновије фазе “домаћих задатака”, тог поштовања више нема.

Да ли смо заборавили да волимо себе, своју слободу и своју идеју, да ли су Немци заборавили да поштују мале народе, не знам, тек овај призор нам оставља неке “домаће задатке” – за опсежно разматрање, рекао бих – завршава Бане Гајић.
Овако данас изгледа овај споменик, а чини се да би наше власти могле да учине нешто и спрече даље пропадање овог веома битног сведока историје.


Извор: Телеграф.рс

 

Иван Клајн: Ћирилица ће постати архаично писмо

Била је заједничка држава, где се у већини користило латинично писмо. Тај тренд се проширио и на Србију, а наставио и после Другог светског рата. Последња истраживања показују да ученици у средњој школи данас више користе латиницу. Она је потребна за енглески, латински, математичке и хемијске формуле. Још важније, користи се у раду на рачунару и куцању СМС порука. Држава би морала да предузме озбиљну акцију како би сачувала ћирилично писмо, али она није заинтересована за то – сматра Клајн. Према његовим речима, сви јавни списи и званични документи би требало да буду писани ћирилицом.

– На приватну употребу писма се не може утицати. Али ако се овакав тренд настави, ћирилица ће постати архаично писмо – наглашава Клајн.

Иако су оба писма у званичној употреби, а школски уџбеници писани ћирилицом, средњошколци се ипак опредељују за латиницу, што нам потврђује и професорка српског језика и књижевности Катарина Ђурић Пешић.

– У школи је латиница у предности. Не може се забранити ученику да у својој свесци користи једно или друго писмо – оба су званична. Ћирилица је обавезна само при изради писменог задатка из српског, или ако поједини професор инсистира на ћирилици – а то су углавном „србисти“. Моје мишљење је да би ћирилица требало да буде више заступљена. Ђаци су образованији ако знају и једно и друго писмо – каже Ђурић Пешићева. Она додаје да није толико забрињавајући проблем заступљености латинице у друштву колико чињеница да се тиме нико озбиљно не бави.

– Када буде стајало у закону да сваки јавни текст мора да буде написан ћирилично (од књижевних дела, преко часописа, до натписа на излозима продавница и слично), временом ће се и млади враћати ћирилици. Школа не може да се избори за ћирилицу ако је изван ње латиница на сваком кораку. Уџбеници су ћирилични, осим страних језика. Ипак, ђаци пишу како су навикли у основним школама – углавном латиницом – истиче наша саговорница.

Павле Ђокић, власник и директор „Опен соурса“, фирме која је спровела поменуто истраживање, каже за наш лист да су истраживачи и сами били изненађени превеликом употребом латинице, посебно у Београду.

– Ћирилицом се још једино више пише у региону источне и јужне Србије. У свим осталим регионима преовлађује латиница. Посебно је изражена њена „превласт“ у Београду. Овде латиницом чешће пише чак 61,6 одсто становништва. Колико технолошки напредак утиче на коришћење једног или другог писма можемо приметити ако посматрамо кориснике интернета. Чак 28,5 одсто њих користе више латиницу од ћирилице, док испитаници који нису на интернету дају предност ћирилици. Једноставно, у савременом свету комуникације без латинице се не може – истиче Ђокић. Наш саговорник каже да су испитаници на питање које писмо више користе углавном прво одговарали контрапитањем: „Мислите ли на тастатуру?“, што потврђује да са повећањем информатичке писмености расте и употреба латинице.

Млади више воле латиницу

Резултати показују и да млади много више користе латиницу него ћирилицу. Особе узраста од 20 до 29 година латиницу користе чак 47 одсто више него ћирилицу. Старије особе су окренуте ћирилици и скоро 60 одсто њих старости од 70 до 75 година користи ћирилицу као главно писмо.

Истраживање је спроведено на територији целе Србије. У телефонској анкети учествовало је 1.011 особа, узраста од 12 до 75 година. Подједнака употреба оба писма бележи се у сеоским срединама, док је ћирилица, за нијансу, заступљенија у јужној и источној Србији.

Аутор: Ж. Живановић

Извор: Расен.рс

Историја: “Руски летописац”

С поносом објављујемо, да наш сајт (Ћирилизовано) први пут објављује највреднији извор о светској и посебно руској повести. То је Руски летописац из 1649, који никада до сада није објављен. Недавно је откривен у збирци старих књига и рукописа Вадима Сергејевића Јакуњина, издавачка кућа “Актеон” га је дигитализовала и љубазно предала нашем сајту за постављање. “Актеон” је објавио и фототипско издање “Руског летописца”. Поред дигитализованог изворника, на сајту ће бити објављена и пресловљена иначица (руска ћирилица је неколико пута поједностављивана и обогаљивана, најзначајније измене извршили су цар Петар Велики 1708. и бољшевици 1918. године, тако да је садашњим читаоцима велики број старих слова непознат – прим.прев.).
«Русский Летописец», титульный лист. Факсимильное издание
Пре него што је “Летописац” доспео у збирку В. С. Јакуњина, био је у збирци Стефана Федоровића Севастијанова (1872–1943), чувеног старобредног књигољупца (старобредници су били православни Руси који нису прихватили богослужбену и обредну реформу коју су у Руској цркви, око 1660. године, спровели патријарх Никон и цар Алексеј Михаловић, други цар лозе Романова, због чега су до Октобарске револуције били прогоњени – прим.прев.), једног од првих сакупљача старих руских књига и рукописа у совјетском времену. В.С. Јакуњин је откупио Севастијановљеву збирку од његових наследника.
«Русский Летописец»
Према записима власника у самој књизи, у 18. веку Јакуњинов рукопис Руског летописца био је ћелијска књига епископа астраханског и ставропољског Методија. Познати црквени вођа владика Методије рођен је 1700. у околини Суздаља, а умро 1776. године, убрзо након пораза Пугачова (чувени вођа козачког устанка за владавинее царице Катарине Велике – прим.прев.) Наводимо цртицу о овом изузетном човеку (извор: eparhiasaratov.ru).
“Не радоваше се толико Израиљ својем избављењу из Египта, прелазећи Црвено море”, пише његов савременик, “колико се радоваше свештеници и грађани Астрахана, видевши давно жељеног им пастира како им доходи. Заиста, овај пастир бејаше добар: бејаше пример сваке врлине, ревнитељ истине, кроткости и смирености узор, марљивости и умерености предводник, увриеђених заштитник, хранитељ сиротих у отац свију. “

Након гушења Пугачовљевог устанка, када је и сам Пугачов био погубљен у Москви, изведени су пред суд они који су учествовали у побуни. Царица Катарина II је толико уважавала владику Методија да му је поверила суђење свештеницима и духовним лицима, који су стали на страну самозванца Пугачова, говорећи:

“Шта он учини с њима нека им буде.”

У мају 1775. доведено је у Астрахан скоро 1.000 људи монаха, свештеника, ђакона и црквењака, окованих, израњављених, изгладнелих и свим тешкоћама тамновања измучених. У два часа после подне, владика Методије је наређивао да се ретко удара у велико звоно. на такво у то време необично звоњење, народ је пожурио у цркву; Све свештенство се окупило у сабору. Светитељ у малој владичанској одежди и са штапом изашађе на средину, даде несретницима знак да приђу, погледа их, заплака и рече: “Бог и свемилостива владарка наша све вам опраштају, и ја вас по власти од ње датој отпуштам; скидајте окове с њих”… Када губернатор Бекетов рече Методију да се са бунтовницима тако не поступа, овај му одговори:“ Зар су они криви? Ви – војници и сви чиновници – шта учинисте са оружјем? – побегосте, напустисте своја звања и положаје, прекршисте заклетву! Зар да вас свештеници са крстом и кадионицом штите? “


Убрзо након тога, 1776. године, владика Методије упаде врело воде и удави се. Вест о неочекиваном крају вољеног архипастира опхрвала је становнике града Астракхана дубоком тугом, што је посебно изражено када су његови посмртни остаци допремљени у Астрахан. Готово сви становници града изашли су са горким јецањем како би се сусрели са својим покојним архипастиром. Чак су и Татари и пагани викали: “Ко ће нас сада хранити и облачити? Ко ће се за нас бранити? “
Владика Методије је држао “Руског летописца” у својој ћелији као једну од књига којима се стално враћао.
Русский Летописец 1649 года
Малени одломак из Руског летописца објавио је Н. И. Новиков у 18. веку у његовој чувеној “Древној руској вифлотици”. Новиков га је сматрао делом “Суздаљског летописа”, али није објавио читав летопис. Могуће је да су Новиковљев „Суздаљски летопис“ иЈакуњинов”Руски летописац” једно те исто дело. Треба напоменути јасан, добро постављен слог писца “Летописца, као и високопрофесионални калиграфски стил рукописа.

Рецимо сада главну ствар, о самом Руском летописцу, о његовом садржају и његовом значају за разумевање руске историје. Од првих страница Руског летописца, постаје очигледно да ово није само највреднији извор, који доследно описује данас заборављену верзију древне руске историје, већ ни мање ни више него изворник “Повести древних времена” (Повест временных лет – књига која се сматра најстаријим повесним рукописом целокупне руске историје – прим.прев.).
Оглавление раздела истории русской земли
Упоређивање Руског летописца и Повести древних времена не оставља никакву сумњу да је аутор “Повести”, описујући почетак руске историје, пред собом имао Руског летописца и намерно га преуређивао, избацивао неке делове и убацивао друге, са јасним циљем: да представи Кијев, “мајку градова руских”, колевком руске државности. Иако је у изворнику – Руском летописцу – слика најстарије руске историје била потпуно другачија. Кијев се тамо појављује у средини приче летописца као град освојен од Новгорођана и Ростовљана (становници древних руских градова Новгорода и Ростова – прим.прев. ) и то након оснивања Москве. Кијев је присаједињен кнежевима новгородско-ростовским и њиховој огромној држави, која је већ обухватала западни Сибир. Освојивши Кијев, они су својој титули “Великих кнезова Новгородских” додали “Кијевски”. Престоница им је била у граду Владимиру.
«Русский Летописец»
Сада постаје јасно зашто Повест древних времена почиње речима: “Ово је књига летопис. Повест о древним временима, црнорисца Феодосијева из Печерског манастира, откуда настаде Руска земља и ко у њој први поче кнежевати. ”

Овде је изричито речено да је Повест древних времена саставио неки безимени црноризац у манастиру Кијевско-Печеревском (“Феодосијем”). Повест древних времена у почетном делу јасно следи Руског летописца, правећи следеће промене: изостављена су скоро сва догађања руске историје пре освајања Кијева од стране кнеза Олега, описи предкијевског, Новгородског доба су сведени на минимум. Након тог смањења, руска историја у “Повести” почиње са чињеницом да су Новгорођани, изненада и из непознатог разлога, одлучили да позову к себи кнезове Варјагов. Они су дошли, почели кнезовати у Новгороду, али су већ у следећем колену заузели Кијев и тамо преселили своју престоницу. Након тога Повест древних времена подробно говори о историји Кијевске Русије, а Новгород се повлачи у позадину.

Захваљујући открићу Руског летописца, да се поуздано утврдити да је кијевско-печерски црноризац саставио своју Повест древних времена не у петнаестом, већ у седамнаестом веку, намерним преуређивањем Руског летописца. Ово решава бројне контрадикције и недоследности Повести древних времена. Историјске чињенице изнесене у Руском летописцу представљају другачији концепт историје, без преуређивања и накнадне цензуре.

Од посебног интереса за наше читаоце су поглавља посвећена догађајима руске историје, као што су: “О Словенима и Русији”, “О великом кнезу Рурику”, “О крштењу руске земље”, “О граду Владимиру”. Неколико поглавља посвећено је догађајима током смутних времена*. и зацарења лозе Романових, и они представљају нове историјске чињенице, укључујући и заклетву коју је потписао први представник ове лозе. Напомињемо да Руски летописац не говори само о апостолу Андреју ињеговом крштавању Русије, већ спомиње и име једног од првих руских епископа – Антипатра, присутног на Антиохијском сабору, осуђујући јерес Павла Самосатског. Према томе, сагласно Руском летописацу, апостол Андреј је створио руску црквену хијерархију, рукоположивши прве руске епископе. То је било пуновредно апостолско крштење.

Уредници “Руске вере“се захваљују шефу Лабораторије историјске генетике Московског физичко-техничког факултета Х. Х. Мустафину и директору издавачке куће “Актеон” М. А. Јакуњину на достављању дигитализоване иначице “Руског летописца”.

*Смутное время време од пада лозе Руриковића 1598. године, смрћу цара Бориса Годунова, пољског освајања и паљења Москве, лажних царева и пољских вазала, па до зацарења првог Романова, цара Михајла Фјодоровића 1613. године – прим прев.