Проф. др Божидар Митровић: Две цивилизације у Европи

Поетски израз „Србија је Исток на Западу и Запад на Истоку” многи прихватају као основу конципирања политике Србије, иако је нетачан.

Хиљадама година, па и данас у Европи постоје две цивилизације:

– цивилизација рода (СлоВена/рАсСена/руских), која је најстарија у Европи, а коју данас називамо Россия/Русија (чије се извориште налази у Лепенском виру), где се очувало 192 (на)рода, јер у Русији и Србији не важи принцип „Једна територија – једна нација”, те „Нису сви становници Русије – Руси”, и „Нису сви становници Србије – Србијанци/Срби”,

– територијална цивилизација Рима (зачета 509. г. п. н. е. када „међа” постаје највиша вредност, па се статус појединца од тада одређује преко територије (држава је монопол физичке принуде на одређеној територији). Сенат Римски је прогласио „Сви становници на територији Римске империје су – Римљани”, који важи и данас у земљама на Западу: „Сви становници Француске су – Французи”, „Сви становници на територији САД су – Американци».

Због тога у свим западним језицима реч „држава” потиче од латинске речи „status” (положај, припадност): енгл. state, нем. der Staat, фр. Etat, дан. stat, шп. Estado, итал. stato, хол. staat, порт. Estado.

Савремена историографија је геноцидна концепција па цели народи стално нестају а појављују се нови. Српски народ и језик су део те чудовишне геноцидне пројекције па и на почетку XXI века из српског народа настају нове нације.

Моја научна школа „Непрекидности права и културе” на универзитету у Москви, представља начин да се супротставимо: геноцидним теоријама о сталном нестајању народа и цивилизација, дробљењу српског народа, „терминолошком рату” који се хиљадама година води против народа Рас (Срба и Руса). То сведочи о хиљадугодишњем животу Срба на овим просторима.

Ми треба да разликујемо „народ” од „нације”. Народ означава целину у којој је неко неког родио, а нације су везане за територију. Нације у Европи су формиране вештачки, не на принципима рода, већ на принципу територије и то као последица крвавих религиозних ратова, због ширења на Север и Исток „Свете” Римске империје у клерикалном облику – Ватикана и супротстављања таквом централизму.

Многе нације појавиле су се у Европи после верских ратова закључењем Аугсбуршког мира 1555. године, односно Вестфалског мира 1648. године. Тада је утврђен принцип „Cuius regio, eius religio/Чија регија, његова религија”, што је значило: ако је кнез неке регије био католик, онда је целокупна регија постајала католичка, а ако је владар био протестант, онда је сва регија постајала протестантска, те је на свакој од тих територији стварана једна, нова нација.

И управо због тога Србија и српски народ нису „Исток на Западу и Запад на Истоку”. Срби су део цивилизације Рас, или РасСенске цивилизације, коју данас називамо РасСија/Русија. Српски народ је носио божански назив Рас (род Первоначала) до 1848. године, када су у Бечу лукаво убедили патријарха Рајачића да је Рас/Рац погрдан угарски назив за Србе. Рас није (митски) град него облик персоналног одређивања припадности Срба заједници преко рода. Рас нема никакве везе са територијом, већ напротив, означава припадност роду „Аз”/„Ас”, како су они означавали „„Праначало/Прапочетак”, односно Коло, као укупност ГОДишњег цикличног кретања Мајке Земље око свога чеда Сунца/Јарила. Тако РАс означава „род Прапочетка”, односно „род Кола, које Твори венац живота на Земљи. Због тога појам „РАс” за синоним има назив „КолоВени” из којег је настао појам „СлоВени” и појам „SorVen (SerBi/СрБи)” и „Хел(В)ен” да би потиснули Србе.

Генетски састав „територијалних” нација је промењен. због краха колонијализма и услед освете за њихову колаборацију са нацистима. Данас принцип „Cuius regio, eius religio” може да се претвори у „Cuius religio, eius regio/Чија религија (буде доминантна) његова ће бити и регија”.

Ватикан као форма Римске империје један је од фалсификатора (слоВенске) историје. Али чак је и Рим некад поштенији него „наши” учењаци. На карти Ђакома Кантелија да Вињоле која је сачињена у Риму 1689. године коректно пише назив: „Il regno della Servia detta altrimenti Rascia/Краљевство СерВија звана РасСија”. Термин Rascia византолози сужавају на Рашку област иако је назив РасСија био ознака целокупне Србије. И дан-данас у уџбеницима објављују римско-германску пропаганду, која је супротна здравом разуму и сама себи, према којој:

а) Србе и остале Јужне Словене уче да су се наши преци преселили на Балкан са севера у V–VII веку,

б) у Русији уче да су се у том истом периоду, у VI–VII веку, Руси преселили са Подунавља/Балкана/југа на просторе савременог града/реке Москве, како пише и у Ипатјевској летописи, што је такође глупост јер је тада било толико СлоВена да је то физички било немогуће.

Милиони Руса, односно Срба, остали су ван територије данашње Русије, односно Србије, због ватиканских граница Лењина и Броза.


Аутор: Проф. др Божидар Митровић

Извор: Политика

„Људи, ми ноћас има да изгинемо”

Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе.

Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску.
Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости.

– Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто годину стара прича иде овако.

Шумадијска дивизија. Као и свака од дивизија српске војске, имала је четири пука првог позива. Односно, четири пута по око 4.000 људи, колико је било у сваком пуку. Сваки пук је имао неки редни број. Ово је прича о “десетом”, пешадијском. Уморан је био. Десеткован. Борио се по Мачви, па морао да се пребаци на југоисток Србије, јер су Бугари кренули на ту исту Србију. А тамо, на југоистоку… Десети пук се нашао у великом проблему. Окружен са три стране, претило му је уништење јер су Бугари почели да затварају и једини правац за извлачење преосталих војника тог пука.

Пуковник Туцовић је, како је забележио Милан Шантић тамо негде после Великог рата, позвао једног од својих подређених, командира треће чете капетана Радомира Цвијовића. Дао му је наређење које се не даје често. Да са војницима оде и жртвује се како би остали преживели.

– Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Влесине. Јеси ли разумео? – рече први човек пука.

– Разумем, господине пуковниче. Али ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напала цео један батаљон? Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко небујале реке?

– Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити.

– Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук.

– Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком ми смо заробљеници.

– Добро, господине пуковниче – рече капетан Цвијовић и, недуго затим, оде својим војницима.

– Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог.

Настао је тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снаге. А он настави:

– Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да кране, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.

Из мрака се јави глас једног редова:

– Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?

-Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?

– Онда ћемо поћи сви! – одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.

– Значи сви ћете са мном?

– Хоћемо сви!

Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.

Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за њима.

– Капе скини! – кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.

Војници су то исто учинили. Његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и, уместо да одржи последњи говор војницима, обрати се Богу:

– Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!

Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је ођекнула кроз ноћ:

– Покри с’! Напред!

Капетан Цвијовић је на једном узвишењу, баш над потоком у ком су Бугари потражили спас од хладноће, те ноћи наредио војницима да свако себи ископа једну рупу, колико да у њој стоји. Рупе су биле на сваких седам, осам метара. Када је намамио непријатеља на свој положај, дочекао га је снажном ватром, а четврину војника хитро послао да зађу около, у напуштени поток, па да с леђа изненаде освајача који је већ пошао узбрдо. Бугарски батаљон је био уништен. Преко 200 заробљеника, преко 150 мртвих. Остали побегли. Капетан Цвијовић је наредио да се мртви сахране. Над гроб бугарског команданта, у чијим стварима пронађоше дневник, а у њему записе како су се војници бунили што иду у рат против Срба, ставише крст од грања.

А онда, за њега, за све изгинуле Бугаре… српски војници испалише – почасни плотун. Тек да нас, сто година касније, подсете да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.


Аутор: Дарко Николић

Извор: Телеграф.рс

Пренето са: Борба за истину

Изложба “Миланковићева временска капија”

Поставка у холу Народне банке Србије (Фотографија: Ненад Неговановић)

Изложба „Миланковићева временска капија” о једном од највећих српских научника, Милутину Миланковићу, отворена је у холу Народне банке Србије.

У оквиру обележавања Миланковићевих јубилеја, 140 година од рођења и 110 година од доласка на Универзитет у Београду, изложбу организују Удружење Милутин Миланковић и НБС под покровитељством Министарства културе и информисања Србије, преноси Танјуг.

Поставка садржи, између осталог, архивски материјал из области којима се познати научник бавио, као и личне ствари, фотографије, преписке са светским научницима…

Изложба почиње приказом ледених доба на нашим просторима, а потом хронолошки приказује период од доласка Милутинових предака у једној од српских сеоба, школовање у Даљу, Осијеку и Бечу, грађевинску активност у Бечу, саопштено је из НБС.

Посетиоци могу да се упознају и са Миланковићевим радом на Универзитету и Академији у Београду, његовим боравком у интернацији у Будимпешти, учешћем на православном конгресу у Цариграду 1923. године, као и са његовом богатом грађевинском активношћу у Србији и Југославији.

Фотографија: Ненад Неговановић

Представљен је архивски материјал из области у којима су осликане Миланковићеве научне мисли, од којих се неки први пут појављује у јавности, а посебну вредност имају материјали прикупљени у Уметничко-историјском музеју у Бечу и Архиву Мађарске академије наука у Будимпешти.

Иако је, после завршених студија и промовисања у доктора техничких наука, стекао углед афирмисаног грађевинског стручњака и проналазача, Миланковић 1909. године, попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, напушта удобан живот, успешан и финансијски веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу и долази у Београд за професора Филозофског факултета.

Врхунац свог стваралачког рада доживио је радећи и живећи 50 година у Београду.


Извор: Политика