Дуга историја аутодеструкције

Posted on by Администратор
Проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Гледам и слушам жучну полемику српских политичких странака, која се ових дана одвија у Републици Српској на тему њеног (не)уласка у НАТО. Једни кажу да тзв. Програмом реформи нисмо ушли у тај савез, док њихови опоненти тврде супротно. Али, та полемика не одвија се само у скупштинским клупама, већ и у нашој јавности која је и по том питању дубоко поларизована, при чему свака од страна за себе тврди да својим ставовима више брине о Републици Српској од оне друге стране.

Дакле, пуна су нам уста Републике Српске и, рекло би се, бриге за њу, али нас стварност снажно демантује. Ево само два примјера, у мору већ познатих, који то потврђују.

Већ годинама имам уобичајену маршруту којом идем на посао у Окружни суд у Бањалуци, гдје радим као судија. На том путу налази се на десетине објеката, разних приватних радњи, апотека, бензинских пумпи и чега све не. Гледам годинама и видим готово на свакој од њих да су њихови називи исписани само латиничним писмом, што је случај и са бројним билбордима поред пута. Ништа другачије није ни у осталим дијеловима Бањалуке, а ни у другим градовима у Републици Српској. Другим ријечима, готово да нигдје нема ћирилице као српског писма, па се просто изненадим, толико навикнут на латиничне натписе, када понегдје угледам понеки стидљиво исписан ћирилични натпис на ријетким приватним радњама чији власници су се одлучили да то учине.

Зар то не говори о нама? Наравно да говори, због чега није на мјесту да само осуђујемо наше политичаре, а да истовремено не видимо и не признајемо сопствени гријех.

Ништа другачије ствари не стоје и када је ријеч о другом примјеру који је, као и онај претходни, доказ наше српске аутодеструкције. Прије неколико дана у суд у којем радим стигла је одлука Уставног суда БиХ, број АП-3174/17 од 19.9.2019. године. Не улазећи у изреку и образложење одлуке, овдје хоћу да истакнем бројне показатеље садржане у њој који нам, попут знакова поред пута, указују на нашу аутодеструкцију. У одлуци се наводи да је Парламентарна скупштина БиХ 2003. године донијела Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ, којим је (у члану 1) прописано да се њиме уређују циљеви и принципи предшколског, основног и средњег образовања и да су сви органи власти дужни да их поштују и примјењују. Један од циљева образовања је, како стоји у члану 3. тачка д) Оквирног закона, “развијање свијести о припадности држави Босни и Херцеговини”. У члану 43. истог закона је прописано да ће заједничко језгро наставних програма “обезбиједити да се кроз васпитно-образовни процес развија позитиван однос и осјећај припадности држави Босни и Херцеговини”, након чега је чланом 59. прописана обавеза да се сви закони у ентитетима којима је уређена област образовања ускладе с одредбама тог Оквирног закона.

Дакле, овим је савезни законодавац (којег чине и посланици и делегати изабрани у Републици Српској) наметнуо обавезу не само законодавцу Републике Српске, већ и свим њеним установама васпитања и образовања да дјецу у предшколским установама те ђаке у основним и средњим школама могу васпитавати и учити да развијају позитиван однос и осјећај припадности само према држави БиХ.

Није споран однос према држави, већ је проблем (и вид наше аутодеструкције) то што је наведеним одредбама савезног закона на посредан начин забрањено Републици Српској да, на примјер, у свом закону о основном образовању пропише да је циљ тог образовања и развијање код дјеце позитивног односа, односно осјећаја припадности и Републици Српској. Усљед наведене забране ниједна основна или средња школа не смије то овдје, у Републици Српској, ни да спомене у својим наставним програмима.

Само тиме се може објаснити чињеница да у Закону о основном образовању и васпитању у Републици Српској (како оном из 2008. тако и важећем закону из 2017. године) законодавац приликом одређивања циљева основног васпитања и образовања није смио ни помислити да пропише да је један од тих циљева развијање позитивног односа и свијести код дјеце о њиховој припадности и Републици Српској. Таквих ријечи напросто нема нигдје у том закону.

У Закону о средњем образовању и васпитању у Републици Српској законодавац је отишао и даље, прописавши (у члану 29. став 7) да наставни план и програм у средњим школама мора бити усклађен са заједничким језгрима наставних планова и програма из Оквирног закона о основном и средњем образовању у БиХ. А у члану 43. тог Оквирног закона се, како је већ указано, прописује да тзв. заједничка језгра дозвољава само развијање позитивног односа и осјећаја припадности БиХ. То значи да се у плановима и програмима средњих школа може навести да је њихов циљ једино развијање позитивног односа и осјећаја ђака да припадају само БиХ, а не да припадају и Републици Српској.

Трагична страна цијеле ове приче је у томе што су за наведени Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ гласали и они који су у савезни парламент изабрани из Републике Српске, а изабраше их и они на чијим су трговинским радњама, кафићима, бензинским пумпама и другим објектима називи фирми исписани искључиво латиничним писмом. У те изабране савезне парламентарце спада и свих пет делегата Срба у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ, без чије сагласности ниједан, па ни овај Оквирни закон, не може бити усвојен. Но, ти српски делегати (и представници Српске) заборавише на то, као што су заборавили и на потребу да циљ образовања треба бити и развијање код дјеце и ђака њиховог позитивног односа и осјећаја припадности Републици Српској. Када то заборављају одрасли, онда нас наша дјеца не треба да чуде.

Аутор: Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Извор: Глас Српске

У ЧЕТВРТАК У БЕОГРАДУ УРУЧИВАЊЕ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ “ИЗВОР”

Posted on by Администратор

БЕОГРАД, 2. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ – Свечано уручивање награде “Извор” најуспјешнијим књижевницима, учесницима конкурса за најљепшу пјесму и најљепшу причу о завичају 2019. године, биће уприличено у четвртак, 5. децембра, у Београду, најављено је данас из Представништва Републике Српске у Србији.

Ријеч је о седмом конкурсу за причу и пјесму о завичају који су расписали Представништво Републике Српске у Србији и Фондација “Радост” из Београда.

Одлуке о наградама жири је донио једногласно, а чинили су га прошлогодишњи добитник награде за причу Марија Пргомеља из Србије, Ранко Павловић из Републике Српске и Милан Михајловић са Косова и Метохије.

Награду, која се састоји од грамате и новчаног дијела, најуспјешнијим ауторима уручиће шеф Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић.

Уручење награда заказано је за 12.00 часова у свечаном салону Удружења књижевника Србије.

Извор: СРНА

Сурдулица – потомак Иногошта

Posted on by Администратор

Мали број људи проучавао је средњовековну жупу Иногоште, а још мањи број налазио је везу између ње и данашње Сурдулице. Најозбиљније је то радио Александар Трајковић, а након њега остала је празнина због које ће будуће генерације много изгубити. Не мирим се са тим да, једнога дана наша деца остану ускраћена локалне историје, због нестручности и незаинтересованости наших савременика. Ово је разлог због којег сам решио да проучавам средњовековну историју, тражећи све доступне податке о прошлости нашег краја. Иако је литература скромна и углавном се ради о општепознатим делима историчара и путописаца, наилазио сам на научне радове у којима су детаљно описани историјски моменти жупе Иногоште, претка данашње области која обухвата административне општине Сурдулицу, Владичин Хан и Врањску Бању. Запањено сам читао преводе турских “дефтера”, који су ми приближавали средњовековну жупу више него било који други спис. Размењивао сам мишљење са сурдуличким историчарима, директором Народног музеја у Врању, директором Архива СПЦ, историчарима из САНУ и многим другим признатим и еминентним људима и полако правио слику о Иногошту. Књига поприма карактер енциклопедије, детаљно обрађујући за сада неистражене теме.

Оно што знамо о Иногошту до 15. века толико је скромно, да све иде у домен претпоставки, међутим од тренутка када Турци почињу да јуришају према Новом Брду, почињу се јављати и текстови о жупи Иногоште, о народу, местима, обичајима, традицији. Ко пажљиво чита и покушава да из разних извора извуче податке, може и да повеже неке догађаје који су се збивали у Иногошту. Иногоште није била централна жупа и није заузимала важно место у тадашњој Србији. Ипак, по нечему је била значајна. Мештани Иногошта први су подигли устанак у поробљеној Србији. Овај податак још увек изазива сумњу, међутим један дефтер (допис) турског чиновника Цариграду открива нам читаву организацију овог историјског догађаја. Тзв. Думенов устанак, данас готово заборављен, не само да се збио 1572. године, већ представља и прву побуну на просторима поробљене Србије. Списи говоре о томе да је подигнут на светога Илију, када се 5000 мушких глава окупило испред цркве на Власини Рид. Није то био класичан устанак који би покренуо и друге крајеве, већ побуна власинских рудара због намета и тешких услова рада. У дефтеру стоји да су се рударима прикључили и земљопоседници, тј “власници хасова и егрека” на челу са Војихном који је заједно са Думеном (вероватно вођом рудара) утицао да се устанак подигне.

Жупа Иногоште постепено губи на значају, да би крајем 19. века назив потпуно ишчезао из званичних докумената и списа. Тај назив памте старине овога краја о чему сведоче путописци у својим делима. Чак је и краља Александра Обреновића дочекао натпис приликом посете 1894. године.
Ово је само почетак писања о Иногошту. Биће још текстова о њему, јер се мора разбити мит о томе да наш крај нема историју. Ово тврде људи који је не знају.

Извор: Волим Сурдулицу