Религијска еволуција света (инфографички видео)

Пуковник Милорад Ђошић, председник удружења СКЦ “Ћирилица” Београд и главни  уредник истоименог веб-сајта, проследио ми је повезницу на овај видео, коју је и сам добио од пријатеља.

Закључке ћете лако извући сами, али да кажем и своје утиске:

Застрашујуће, јер се види да бела хришћанска раса не да губи, него је већ изгубила трку.

Предивно, јер је очигледно да је инфографички видео нови медиј који правим ствараоцима даје додатне могућности да информишу публику, која је, са појавом интернета, одавно, постала несклона читању и гледању дужих форми.

Волео бих да видим и српску инфографичку видео продукцију, рецимо да се “Макроекономија” удружи са неком од оних кућа које тренутно производе углавном сликани радио, емисије типа Уредник и “веома драги гост” (који ће, мада ретко и само ако је искусан и упоран, успети да састави неколико реченица пре него што Уредник постави нови доказ своје стручности и природне генијалности).



Приредио: Александар Јовановић, на Дебијан Линуксу

Извор за видео: EVOLUTION MONDIALE DES RELIGIONS

Извор: Ћирилизовано

Многи турски народи пишу ћирилицом!

Ћирилицом пишу: Киргизи, Казаси, Узбеци, Чуваши, Башкири, Кумици, Тувници, Алтајци, Балкарци, Карачајевци, Каракалнаци, Јакути, Хакаси, Шорци и Гагаузи, који броје преко 50 милиона становника!

С обзиром да је ислам раширен на Балкану непосредним дјеловањем Турака, онда је разумљиво да су већини наших људи – ислам и Турци као синоними. Међутим, турских народа има преко 30, од којих трећина нису исламске вјере, већ православне или католичке, а има и будиста (Тувинци), док су Тофалари сачували прастаро шаманство.

Седам турских народа исповиједају православну вјеру, док 17 турских народа, који броје преко 50 милиона становника, пишу ћирилицом!

Ћирилицом пишу: Киргизи, Казаси, Узбеци, Чуваши, Башкири, Кумици, Тувници, Алтајци, Балкарци, Карачајевци, Каракалнаци, Јакути, Хакаси, Шорци и Гагаузи.

Татари су углавном муслимани (сунити) али је једна њихов дио (Нагајбаци) у 17. вијеку прешао на православље. И они пишу ћирилицом!

Туркмени су до 1929. године писали арапаским писмом, затим до 1940. године – латиницом, а од тада – ћирилицом!

Азарбејџанци у Ирану и Ујгури у Кони пишу арапским писмом, док припадници ова два народа који живе у бившим совјетским републикама – пишу ћирилицом!


Извор: Седмица

Бранко Анђић: УМНОЈ ПАТЊИ НЕСТАСАЛИ

Без трунке стида млађани британски „инфлуенсер“ Фреди Бентли тврди да предавања о Другом светском рату и његовим жртвама штете менталном здрављу деце. Једна анкета међу београдским ученицима завршне године средње школе показала је да огромна већина њих нема појма шта је Берлински зид


Бранко АНЂИЋ

Многи кажу да је данас тешко пронаћи тачку на глобусу где се живи добро и спокојно. Оазе богатства и благостања, наравно, одувек постоје, као и цикличне кризе, али људи широм света почињу да се питају зашто упркос напретку науке и технологије, све више њих живи све горе. Зашто толико људи данас нема посао, а ако га има, нема времена ни да се поштено испава? Јасно се сећам нечег што је данас незамисливо: после свог радног дана, мој отац је имао времена и воље да после ручка мало прилегне, да посвети пуно сати свом сину и да има хоби – који се с годинама мењао, од сликања и прављења украсне грнчарије, преко скупљања и поправљања сатова до билијара. И, наравно, имао је времена и за моју мајку. Данас његова скромна свакидашњица личи на неостварив сан милиона људи, и то не у заосталим, него у многим напредним земљама. Довољно је осврнути се на протесте и незадовољство у Чилеу и Аргентини, а богами и у многим деловима развијеног света. Неки криве глобализацију, неки превише либералну економију, неки корупцију, а неки (владаоци) – народ. Да не говоримо о малтусовцима који тврде да нас, једноставно, има превише.

Реакција на живот у којем обичне ствари постају луксуз – пре две деценије сам се томе чудио у кући добростојећег професорског пара на Харварду, у рафинираном, богатом Бостону, који се жалио да је прави луксуз имати домаћицу, бебиситерку, где се свакодневно мора читати дебели приручник за паркирање и други, за бацање смећа, где је „нормална“ храна (тзв. органска – несрећно изабран термин, као да постоји нека неорганска) прескупа – за многе мање ратоборне је анестезија, бекство у незнање и апатију, као што се види по београдским кафићима и ресторанима Буенос Ајреса, на пример, где пасиван став „што мање знам, мање се нервирам“ пише на челу гостима за шанком. То се, једноставније речено, може свести на синтагму „блажено незнање“, што је еуфемизам за бекство од живота и његових изазова.

Колико вреди реч

Недавна анкета у Британији показала је да огромна већина средњошколаца не зна кад је био Други светски рат, а ни имена његових протагониста им нису баш блиска. Јавност и друштвене мреже су, дакако, на то с негодовањем реаговале, али је занимљив одговор генерације рођене с трећим миленијумом: у неколико острвских телевизијских дебата између старијих и млађих, став ових потоњих је био „шта нас се тичу Први и Други светски рат, као да нема довољно данашњих проблема којима треба да се посветимо“! Сем тога, како без трунке стида тврди млађани британски „инфлуенсер“ (дивне ли речи!) Фреди Бентли, предавања о Другом светском рату и његовим жртвама штете менталном здрављу деце (?); подучавати их у школи колико је људи изгинуло, када, како и зашто може да повреди дечју осећајност. Треба, дакле, те ратове избацити из школских програма, као штетне. Мада ниједан психолог ни социолог није научно потврдио овакву тезу, очигледно је да младеж жели да се удаљи од ружне стране човечанства и да се склони – у незнање. Старији су јасно крикнули до неба да деца не могу да се држе под стакленим звоном и да морају бити свесна да је 50 милиона људи животом платило њихову данашњу слободу и (релативни) мир.

Готово истовремено, једна анкета међу београдским ученицима завршне године средње школе показала је да огромна већина њих нема појма шта је Берлински зид нити када је срушен, а још мање шта је то значило за ток савремене историје. То је било такорећи јуче, али размишљати о симболу Берлинског зида и његовог рушења подразумева размишљање.

Мрђан Бајић, Црвено или црно, 2017, Галерија Рима, Крагујевац

Можда свет данас живи како живи јер се превише људи – од неписмених до владајућих режима – труди да сведе мишљење на најмању нужну меру. У новинама се то зове свођење наниже; спуштање нивоа информисања и драстично упрошћавање садржаја, језика, свега што би подразумевало делимичну проактивност читалаца. Све је унапред сварено, а ко баш хоће да види (не да размишља о томе) шта се догађа, има Инстаграм. Одавно је речено да једна слика вреди стотину речи. Питање је, међутим, колико вреди права реч.

Заштићено ментално здравље

Данас се нико не стиди незнања. Млади понајмање. Пошто је будућност у већем делу света све неизвеснија, шта ће нам поуке прошлости? Амнезија је заједнички именитељ свих народа – да није тако, зар би људи у толико земаља демократски враћали на власт оне који су их убијали, упропашћавали, пљачкали, доводили пред стечај, само неколико година после катаклизмичних криза? Па кад је већ тако, можда изрека како нас „историја учи да нас историја ничем не учи“ није само пример вицкастог енглеског хумора? Да ова сумња није оправдана, зар бисмо могли да појмимо откуд опет у Европи и неким ваневропским земљама васкрснуће фашистичких доктрина? Зар 50 милиона колико јуче страћених живота није довољно да се човечанство никад више томе не врати? Кад у школама, не само британским, деца постану апсолутно заштићена од ружних историјских поука, кад њихово „ментално здравље“ буде апсолутно заштићено од размишљања, можда ће свет заиста постати једно велико, кротко стадо послушних потрошача, „умној патњи нестасало“ – како је то некад рекао Брана Петровић – ничим узнемиравано, идеалан народ о коме сањају сви апсолутисти, популисти и други демагози света. Ако још важи она да на младима свет остаје, крајње је време да се ти млади пробуде из летаргичног сна и схвате да су сами одговорни за своју будућност.


Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 16. новембар 2019; додатак Култура Уметност Наука, стр. 4)

Пренето са: Словенски вѣсник