Касиопи спава

О љубавној ноћи солуског ратника и Гркиње

– Касиопи* спава! – Молим деда? – шапућем. – Да, спава.

Приметих да деда бунца у сну.
– Ко је Касиопи деда? – почео сам тихо да га испитујем да га не бих пробудио.
– Девојка, зар се не сећаш да сам ти прич`о.
– Ниси ми причао – лажем ја бело, него, размишљам брзо, можда ће нешто ново да ми каже.
– Био сам тешко рањен. Арнаути ме погодили с леђа баш кад сам био близу Везировог моста, преко кога су ме пренели онако клонулог Лека Милин и Јосиф Станков. Јадни, носили су ме на смену. Говорио сам им да ме оставе, али нису хтели. Веле, док можемо носићемо те, а после нека нам је Бог у помоћи. Рекли су ми после да су ме једва унели у талијански брод који нас је довезао на Крф.

Бојао сам се да се деда не пробуди па сам тако јако стегао песнице да су ме руке болеле.
– И даље – рекох тихо.
– Довезли су нас на Крф, а мене су као најгорег са једнакима пребацили на Змијско острво, тако смо звали Видо, пусто Видо… Ниједно дрво, а киша сваки дан. Знаш да сам те водио тамо кад си напунио осамнаест година.

– Знам деда, сад има дрвећа и ти си једно посадио – још сам тише шапнуо.
– Јосиф и Лека су се пријавили да и они пређу преко, да би видали борце. Јосифу је мајка дала два таина за не дај Боже, а Леки је деда спремио чутурицу вина. Сваки дан су ми давали помало. Тај Јоса је био болничар и знао је правила. Парченце таина и чеп вина, видиш како се римује, могла би и песма да се напише. Знам ја да ти вантазираш по тој песничкој науци.

Лагано сам се дизао у људе . Био сам гладан као старопланински вук при крају зиме, док ми Јоса једног дана не рече да могу мало више да поједем, јер нас пребацују назад на Крф у Дасију. Стигла нека италијанска прасетина. Лажу оно за Вранцузе*. Каква њихова лађа. Наплатили су нам последњу пертлу у злату и подвалили гранате за други калибар топова кад нам је било најтеже. Срећом Шумадинци у Крагујевцу су за ноћ решили муку.
Ух, што сам се слатко најео.

Остависмо иза себе 8000 другова, Митиће, Тошиће. Посебно се истицао бата Толе Пироћанац, јуначина. Умре од гангрене. Погодио га шрапнел у ногу. Није издржаа. Нису издржали.
Потону нам младост.

У Дасији је била наша јединица. Добили смо од Енглеза шаторе. Претргли се. Кад нисмо имали занимање могли смо да се крећемо.

Недеља. Ма реко’, морам да се попнем на Пантократор, највиши врх Крфа. Има тамо манастир. Пораним и устанем у четри сата. Обријем се, обучем чисту кошуљу па пут под ноге. И стиго’. Нисам ништа разумео од појања, али су се крстили као и ми. Дадоше ми после литургије мало хране и кренух назад, али уместо десно скренем поглед на лево и видим море и неке куће. Ближе је него Дасија. Идем на ту страну па ћу после обалом. Стрмо, али није страшно. Сунце зубато, али лепо греје. И пођо’. Низбрдо ми је онда било лакше, а сад ни по равном не могу. Наиђо’ на прве куће, а кад сам прошао село и био близу мора, појави се она.

– Добар дан, где сам ово? ¬– упитах је, показјући на село.
– Касиопи, – рече, додирујући са обе руке груди, а онда десном показа на село.
– Касиопи – понових.

– Не, не* – рече. Тада сам схватио да је то њено име, а после ми рекоше да је то село. Баш лепо, Касиопи. Сећаш се да смо имали једну ждребицу коју сам тако назвао.
– Касиопи. Коса црна, нос раван, зуби бели. Мала, права Гркиња – смеје се.
– Ела, ела – показивала је.

– Разумео сам. И ми кажемо јела овам’.
– Ушао сам у кућу која је била на крају села. Мала и трошна, исто као и она наша на Старој планини. За сваки случај сам ставио руку на нож. Приметила је и ухватила ме је нежно за руку одвајајући је од бајонета. Схватио сам да смо сами. Посадила ме је на столицу и дала ми је неке мале поморанџе. После ми Јоса рече да то само на Крфу расте. Никад нисам ништа слађе јео. Тада и никад више.
– Вече се примакло, а ми смо се гледали. Преко зенице ока јој пређе последњи зрак сунца тога дана, а онда је устала и загрлила ми је главу. Загњурих у њу као кад се умивам у Пасјачкој реци…

– Полако сам се извукао из кревета као млада када бежи из куће. Нисам затворио врата да је не пробудим. Окренух се. Касиопи је остала да спава.
– Где си до сада – рече Лека, свуда смо те тражили.
– Био сам на Пантократору да се помолим. Грешан сам. Сутра идем Гордани и деци. Одавде се иде само у победу у Србију.
– Него шта ме то испитујеш, балавче један – промрмља деда окрећући се на другу страну.
– Ништа деда, ништа.

 

*Касиопи је мало место на Крфу са прелепим стеновитим плажама. Нажалост све више се урбанизује.
* Вранцузи. У староштокавском дијалекту људи су уместо „Ф“ говорили „В“.
* Не (грчки) је „да“ на српском.
На Крфу има потомака наших бораца, а свих тих дана није било ниједног инцидента.

За СРБИН ИНФО
Милорад Ђошић

Прича је посвећена крфским плавогробничким јунацима и другу Драгану Симићу са молбом да напише песму.

Сава Мркаљ добија спомен плочу у родном месту

У клубу „Тесла“ у Београду отворена је изложба о животу и делу Саве Мркаља, реформатора српске ћирилице и језика. Том приликом је најављено да ће спомен-плоча, поводом 235 година од рођења овог претече Вука Караџића, бити постављена у његовом родном месту Сјеничаку на Кордуну у Републици Хрватској на тамошњој недавно обновљеној српској цркви.

О значају лингвистичке реформе Саве Мркаља и њеном утицају на каснији развој српског језика говорио је др Момчило Суботић, научни саветник Института за политичке студије. Он је рекао да је и после два века занемарен значај дела овог најпросвећенијег Србина са почетка 19. века и истакао је потребу да се врати у школске програме.

– У свом делу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ из 1810. године Мркаљ се залагао за примену фонетског писма базираног на народном језику и правилу „пиши како говориш“. Тадашњу старословенску и црквенословенску азбуку, која је имала 46 слова, а према неким изворима и више од 50, свео је на 29, од којих је већина у данашњој нашој азбуци – напоменио је др Суботић.

Аутор спомен-плоче Сави Мркаљу је академски вајар из Београда Љубиша Манчић, а израђена је у уметничкој ливници „Кузма“ у Смедереву уз финансијску подршку а Кордунаша из Чикага Далибора Мркаља, Светозара Данчуо и Петра Влајнића. Поред ове која ће бити постављена у Сјеничаку, исти аутори су и спомен-плоче која је пре две године постављена у Бечу, месту где је пре 185 година умро Сава Мркаљ.

Душан Вукојевић се осврнуо на тадашњу оштру негативну реакцију црквене хијерархије према Мркаљевом делу, али и самом Мркаљу.

Председник „Крајишког привредника“ из Београда Мирко Радаковић је упознао присутне са иницијативом да новосаграђена Основна школа у земунском насељу Бусије понесе име по Сави Мркаљу. Била би то прва школска установа у Србији са његовим именом. Последња школа која се звала по Сави Мркаљу била је у Сјеничаку, али је после прогона српског становништва са Кордуна она угашена.

Председник Српског културног центра „Ћирилица“ Милорад Ђошић је најавио да ће у оквиру обележавања 235. годишњице од Мркаљевог рођења и 185. од смрти, ово удружење бити домаћин научног скупа који је заказан за почетак октобра.

У оквиру обележавања 2018. као Године Саве Мркаља, подсетио је Синиша Рудан, одржане су изложбе у Чикагу и Торонту, а најављене су у Требињу, Винџору (Канада), Трстенику, Војнићу и Сјеничаку, биће штампана и негова Сабрана дела и одржане друге манифестације посвећене њему.

Прву писменост овај српски великан, подсетио је протојереј ставрофор Чедо Савичић, стекао је у свом родном селу у оквиру парохијске цркве Свете Петке која је недавно обележила три века постојања.

Извор: Blic.rs

Објавио: srbin.info

Др Мила Михајловић у Србском културном центру “Ћирилица”

Др МилаМихајловић – рођена Зрењанинка, уметник, римски ђак, комуниколог, новинар, преводилац, књижевник. Члан је УКС, УНС, Историјске секције Српског лекарског друштва.

Истакнута личност Срба у свету, била је почасни гост јубиларног 50. Српског дана на Нијагаринима водопадима на позив Српске народне одбране у Канади. Добитник је Награде Града Зрењанина за 2012, Специјалне награде жирија италијанске књижевне награде „Черуљо“ за 2014, те признања УКС „Благодарје“ за 2014. и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2017.Као најбоље прозно дело године, њена књига „Културно памћење тршћанских Срба“  носилац је повеље „Растко Петровић“ за 2017. годину Матице исељеника Србије.

Ово је њена седма по реду књига историјске садржине везана са односима Србије и Италије.

Ваш Србски културни центар

“Ћирилица” Београд

Прилог: