Ћирилични брзопис у средњовековној Босни

Брзописни тип ћирилице који се формирао у дворској или државној канцеларији за владавине краља Милутина постао је у току XIV века општим канцеларијским писмом за акта писана на нашем језику у дубровачкој, а доцније и у босанској државној канцеларији, за владавине Твртка I. Много раније, дакако, брзопис је био одомаћен у Хуму, заједно са Требињем, Конавлима и Стоном, који су још били у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице.

Брзопис је био мање или више познат и на западу од хумске земље, у приморској области која је ушла у састав босанске државе за Тврткове владавине. Ћирилица се у тој области чврсто држала нарочито у делу између Сплита и реке Цетине. То је позната жупа Пољица, која је имала свој статут написан 1440. године, без сумње ћирилским брзописом, а најстарији сачувани препис је с краја XV века. Од XVI века појављује се документација која је писана брзописом и у другим нашим крајевима западно и северозападно од некадашње босанске државе. У њезину саставу се у Твртково време нашла у вазалском односу и личка област, у којој се већ тада ширила ћирилица.

Писар првог сачуваног брзописом писаног акта Тврткова могао је доћи из Хума. Сва остала Тврткова брзописна акта (једна повеља и шест писама), почевши од 10. априла 1378. па до 12. јуна 1389. године, урадио је логотет Владоје, који је савршено познавао дипломатички брзопис и који је, највјероватније, био раније писар у канцеларији кнеза Лазара. Увођењем рашког брзописа у своју државну канцеларију Твртко је и тим спољним обележјем хтео показати да је прави наследник и следбеник славних Немањића.

Употреба брзописа у државној канцеларији наставила се без прекида и за владавине Тврткових наследника. Поред брзописа, као што смо раније видели, поједини писари су употребљавали и устав, и то само за писање повеља. Тако је и Владоје написао уставом повељу коју је Твртко издао 1380. године војводи Хрвоју Вукчићу. Владојев врсни ученик и наследник Томаш Лужац, писар краља Стефана Дабише (1391-1395) и краљице Јелене (1395-1398) написао је пет аката, од којих су три писма и две повеље, од којих је једна писана уставом и издана жупану Вукмиру и његовој браћи, а друга брзописом и издана Дубровачкој општини. И Дабиша и Јелена поред Лушца имали су још по једног писара, којима међутим не знамо имена, а писали су само писма и то брзописом. Последње Јеленино писмо је из 1399. године када је веч владао краљ Остоја (1398-1404, и 1409-1418). И у његовој канцеларији повеље су писане и брзописом, а писма само брзописом. Писар Стипан Добриновић писао је две повеље уставом, а Хрватин повељу уставом, а писмо брзописом, док је Томаш Бућанин, који је био писар за друге владавине краља Остоје, повељу написао брзописом. Од четвртог, непознатог Остојиног писара остало је шест писама. Краљ Твртко II (1404-1409, и 1421-1443) има шест писара и сви су забележили своја имена. То су Новак Гојчинић, Душан, ВладићРадосав, Павле и Радивој Храстић, а написали су свега осам аката, од којих су четири повеље, од њих су три писане уставом. Само брзописом су се служили писари Душан, Радосав и Радивој. За кратке владавине Стефана Остојића (1418-1421) радила су два писара, Владић, који је после био писар и  Твртка II, и Новак Гојчинић, који је раније такође био код код Твртка II, и једини писар за његове прве владавине. Као што већ знамо, оба та писара писала су уставом, а за Стефана Остојића су написали две повеље. Краљ Стефан Томаш (1443-1461) оставио је пет докумената, од којих само једно писмо, а била су три писара: Рестоје, Твртко Секуловић и један непознат. Рестоје је написао једну повељу брзописом, као што су чинила остала двојица, а другу своју повељу је написао уставом. И на крају, од Стефана Томашевића (1461-1463) остало је пет повеља, а писао их је брзописом дијак Бранош у Јајцу, прву повељу 23. новембра, а остале четири 25. новембра 1461. године.

Са Браношем престаје рад босанске државне канцеларије, али не и документована историја развитка рашког брзописа у босанској држави.

Као што је најстарија документација за историју брзописа у босанској држави настала изван државне канцеларије, у јужном делу државе, у Хуму, тако се та документација наставила и после затварања краљевске канцеларије. Последњи сачувани документ је из 1493. То је признаница коју су „дубровачкој господи“ издали посланици „хумских војвода“ Жарка и Тадије Влатковића. Биле су још две доцније признанице браће Влатковића, из 1496. и 1498. године, које су објављене по оригиналима, а они су се после изгубили.

Документациони период употребе брзописа у босанској краљевској канцеларији обухвата 85 година, а бар 125 година у канцеларијама феудалних господара у јужним и југозападним крајевима. За тих 125 година написано је 95 сачуваних докумената, а потичу од седам властеоских родова. Напоменимо одмах да су само два документа написана уставом, о чему је већ било говора.

Најстарији документ је писмо хумског жупана Санка Дубровачкој општини писано пре 1369. године. Од Санкових синова Бјељака и Радича Санковића имамо две повеље из 1391. године, поред повеље из 1399. године која је писана уставом.

После Санковића по старини сачуване документације долазе некадашњи господари Попова поља Николићи. Од њих су остала два писма, из 1393. и 1417. и једна повеља из 1418. године.

Даље иду Јабланићи, са 14 докумената писаних 1397. до 1454. године, почевши од Павла Радиновића (једна повеља). Од његовог сина Радосава Павловића има 10 аката (4 су повеље) и његових синова Иваниша, Петра и Николе – три акта.

Господари Доњих крајева Хрватинићи оставили су свега три акта, најстарији је из 1404. г. а издао га је Хрвоје Вукчић, затим долази писмо Хрвојева зета Твртка Боровинића из 1430. године и повеља Хрвојева синовца Јурја Војисаљића из 1434. године.

Први акт хумских господара Косача писан је 1410. године. То је писмо Сандаља Хранића, од којег је остало још шест аката, последњи је из 1430. године. Његов синовац херцег Стефан Вукчић има од 1435-1466. године 15 аката, од којих су две повеље. Стефанова трећа жена Цецилија, пореклом Италијанка, оставила је један акт из 1467. године, а Стефанов старији син Владислав – 11 аката од 1450-1487. године, а млађи синови Влатко и Стефан заједнички су издали 19 аката – признаница 1467-1470, од самога Влатка има пет аката из 1466-1470. године.

Из властеоске породице Драгишића, који су били у сродству са Сандаљем Хранићем, остале су три признанице писане 1437. и 1438. године. Издали су их, сваки посебно, кнезови Стјепан, Радосав и Остоја.

Последњи се јављају Влатковићи, са својих девет сачуваних аката писаних 1452-1493. године. Први је уговор о савезу са Дубровником хумског војводе Иваниша и браће. Остало су углавном признанице о пријему новца.

У канцеларијама обласних господара за 125 година измењало се више од 50 писара, а за 40 од њих знамо и како су се звали. Као што је то обично у сачуваној документацији, највећи број писара оставио је само по један спис, а ређе по два или три списа. Само пет писара је написало по више исправа. Вукман Југовић, један од писара браће Драгишића и Стефана Вукчића, има четири исправе, а по пет исправа оставили су Остоја и Иван, писари Радосава Павловића. Владислав, један од писара Владислава Херцеговића, има седам, а девет исправа је оставиоИвко, један од писара Влатка и Стефана, потоњег Ахмед-паше Херцеговића.


Извор: Расен.рс – Срби у Босни и Херцеговини

(преузето из књиге Петра Ђорђића, „Историја српске ћирилице – палеографско-филолошки прилози“, треће издање, Београд 1990, стр. 145, 154-156.)

ЏАРЕД ИЗРАЕЛ НА УДАРУ: Прете му јер раскринкава Сребреницу

Амерички публициста и издавач за “Новости”, о захтевима групе бораца за људска права да га се Универзитет Харвард одрекне. Желе да оспоре то што сам утврдио многе контрадикторности сведока о Сребреници

 

 

Изјава Џареда Израела, публицисте и издавача из САД, како је значајну улогу у етикетирању Срба геноцидним због Сребренице, одиграо Ватикан, изазвала је бурне реакције неколицине публициста, бораца за људска права и новинара из Босне и Херцеговине. Десеторо потписника саопштења, од којих половина живи у иностранству, тражило је од Универзитета Харвард да се огради и осуди свог бившег студента Џареда Израела. Исти захтев послала је британска академска НВО посвећена сећању на Сребреницу.

Одговарајући на оптужбе, Израел каже да се не плаши напада, а своју огромну документацију спрема да објави, уверен да су оптужбе против Срба последица не необоривих доказа, већ, пре свега, медијске хајке.

Наиме, на међународном научном скупу у Бањалуци „Сребреница, стварност и манипулације“, пре четири дана, Израел је објаснио да се иза оптужби Срба за геноцид заправо крије намера да се заборави јасеновачки геноцид над Србима у Другом светском рату, који су починиле усташе и НДХ. Због тога су неистомишљеници послали писмо Лоренцу Бекоу, директору Универзитета Харвард.

– Ужаснути смо вишегодишњим срамним ангажманом вашег дипломца господина Џареда Израела, на страни злочина и оптужених ратних злочинаца из времена агресије на нашу домовину, Републику БиХ – наводи се у писму. – Последња у низу његових нечасних радњи која је прелила чашу је недавна изјава, у којој је негирао, пресуђени, од стране два међународна суда, геноцид у Сребреници.

Поред осталог, десеточлана група сматра да је Израел нанео и да наноси и даље непроцењиву штету Универизтету Харвард, тражећи да Харвард јавно осуди Џареда Израела и огради се, како је написано, од његових срамних и нечасних радњи и изјава.

– Стварни кривци постају хистерични – коментарише за „Новости“ Џаред Израел нападе на њега после скупа у Бањалуци, где је говорио о монтираним оптужбама против Срба за злочине у Сребреници. – Ово су напади којима би желели да оспоре то што сам након осам година истраживања исказа сведока утврдио многе контрадикторности и лажи.

Наш саговорник као пример износи сведочења председнице Удружења мајки Сребренице Мунире Субашић:

– Осим што тврди да је Милошевић жив, пошто су га заједнички спасли ЦИА и Руси, на једном суђењу је сведочила да је избегла у Сребреницу 1992. године, други пут – 1993. Једном је рекла да је бежала боса, други пут камионом… И сада, у нападима на мене, понављају се контрадикторности. Једни ми оспоравају компетенцију, док други траже да се Харвард огради од свог бившег студента.

Тврдње Израела, које су наљутиле творце писма су да је у непосредној оптужби након догађаја у Сребреници одлучујућу улогу у пропаганди геноцида и бомбадовања Републике Српске имао блиски пријатељ папе Војтиле и специјални изасланик генералног секретара УН Тадеуш Мазовјецки. Како је рекао, Ватикан је усмеравао оптужбе на Србе за геноцид над Хрватима и муслиманима, и био покровитељ неоусташке Хрватске, како би се заборавио јасеновачки геноцид над Србима у Другом светском рату, који су починиле усташе и НДХ.

ПРАВИ ГЕНОЦИД

Како је Израел објаснио, Сребреницом покушава да се замени Јасеновац на начин да се каже „усташе су биле лоше, али, ево, видите да су Срби много гори“, што је, каже, недопустиво. Како је рекао, тврдње да је у Сребреници почињен највећи геноцид после Другог светског рата нису тачне, јер је прави геноцид, у којем је убијено око 2.000, а протерано 250.000 Срба, почињен у Републици Српској Крајини током акције „Олуја“.

Сребреница, стварност и манипулације

Поштовани читаоци,

У прилогу Вам достављамо завршни докуменат са Конференцији о Сребреници која је одржана у Бањалуци дана 12. априла текуће године. Србски културни центар “Ћирилица” Београд  је претпрошле године активно у учествовао у разбијању лажи око Сребренице па се овог пута захваљујемо организаторима на позиву да као посматрачи учествујемо на конференцији.

Милорад Ђошић

 

фото: Нови Стандард

 

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР МЕЂУНАРОДНЕ НАУЧНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
“СРЕБРЕНИЦА – СТВАРНОСТ И МАНИПУЛАЦИЈЕ”

ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРЈЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
НЕЗАВИСНИ УНИВЕРЗИТЕТ БАЊА ЛУКА
ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СТРАДАЊА СРБА У XX ВЕКУ БЕОГРАД

Из објављених и презентованих реферата, те проведене расправе на Међународној научној конференцији „СРЕБРЕНИЦА – СТВАРНОСТ И МАНИПУЛАЦИЈЕ“, одржаној у Бањој Луци 12. и 13. априла 2019. године, УЧЕСНИЦИ Конференције дана 13.04.2019. године сагласно у с в а ј а ј у и д о н о с е

ЗАВРШНИ ДОКУМЕНТ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

1. Међународна научна конференција „СРЕБРЕНИЦА – СТВАРНОСТ И МАНИПУЛАЦИЈЕ“, на којој је презентовано 48 реферата 52 аутора и коаутора, од којих је 16 са простора изван подручја бивше Југославије (Русија, САД, Енглеска, Француска, Аустрија, Холандија, Португалија, Швајцарска и Бугарска), представља научно стручни национални пројекат, чији је основни циљ утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице у протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини.

2. Снагом аргумента разобличена је неоснованост оптужби и пресуда усмјерених против српског народа у намјери да му се припише кривица и одговорност за наводни геноцид над бошњачким становништвом Сребренице током јула 1995. године.

3. Освијетљен је и чињенично сагледан историјски контекст злочина и погрома над српским народом у Сребреници током И и ИИ свјетског рата, али и посљедњег грађанског рата у Босни и Херцеговини у периоду 1992 – 1995. година, када је у Подрињу страдао велики број српског цивилног становништва.

4. У протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини догодили су се злочини различитог обима и интензитета на цијелом простору БиХ.

5. Злочин који се десио у Сребреници у јулу 1995. године се, у складу са општеприхваћеном дефиницијом коју је утврдила Међународна Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, а која и данас егзистира као инструмент међународног права, не може се сматрати геноцидом.

6. Не постоји довољно научно и правно верификованих доказа, да је на српској страни у грађанском рату у БиХ, постојао удружени злочиначки подухват о присилном уклањању муслиманског становништва (бошњака) као ни заједничка намјера, нити заједнички циљ за такав подухват, па тиме нема ни доказа о геноциду, односно удруживању ради вршења геноцида (удружени злочиначки подухват је тековина енглеског законодавства, кога се то исто законодавство одрекло прије неколико година).

7. Правне квалификације злочина у Сребреници које је дао хашки трибунал кроз изрицање пресуда одређеном броју оптужених и осуђених лица, нису засноване на научно, стручно и професионално верификованим чињеницама и доказима, већ, углавном, на неистинитим и лажним изјавама одређеног броја свједока из реда бошњачког народа и других, те као такве морају бити подвргнуте научној, стручној и професионалној верификацији.
Тражи се од институција Републике Српске и Републике Србије да покрену поступак и дају све потребне гаранције да сви осуђени у хашком трибуналу из реда српског народа издржавају казну затвора у земљама чији су држављани, односно у Републици Србији и/или Републици Српској.

8. Нема научно потврђених доказа о тачном броју страдалих у борбеним дејствима и ван борбених дејстава у Сребреници у љето 1995. године.

9. Може се, изван разумне сумње, закључити да исељавање цивилног становништва из Сребренице није било присилно, већ је то био једногласан избор представника цивилне власти и локалног становништва, команде 28. дивизије и одређених механизама међународне заједнице.

10. Постоји довољно поузданих чињеница да је злочин у Сребреници циљано добро осмишљен, детаљно испланиран, дуго припреман и успјешно реализован од стране оперативаца страних обавјештајних служби, финансијски и медијски подржан од стране војних моћника западних земаља, бошњачког војног и цивилног руководства, са основним циљем прибављања ваљаног алибија за бомбардовање положаја Војске Републике Српске и српског становништва осиромашеним уранијом, у сврху слабљења позиције Републике Српске и дуготрајног и систематског уништења српског народа у Босни и Херцеговини.

11. Хашки трибунал је незаконита, зависна и пристрасна кривично правна творевина која није примјењивала општеприхваћене стандарде међународног права, већ је судила на основу правила која је сама установила и која нису и не могу бити извор међународног права, па је потребно установити нови законит међународни механизам који би преиспитао све изречене пресуде.
Никакве пресуде, па ни пресуде хашког трибунала, не могу бити преперека за даљња научна истраживања ради установљења цјеловите истине.

12. Потребно је извршити попис свих српских жртава у XX вијеку, па тиме и у посљедњем грађанском рату у периоду 1992 – 1995. година. Потребно је покренути иницијативу за изградњу Меморијалног центра жртава средњег Подриња.

13. Потребно је ојачати институционалне капацитете Републике Српске ради утврђивања пуне истине о протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини ради даљег развоја и опстанка Републике Српске и српског народа на овим просторима.

14. Указујући на бројне пропусте и неистине, научна конференција је утемељила оквире историјске истине о догађајима у Сребреници, над којом се више не могу фабриковати неистине и правити компромиси.

15. У циљу приближавања истине другим заинтересованим странама, али и спречавања даљег ширења лажи и неистина, овај завршни документ и зборник радова, на српском и енглеском језику учинити доступним свим релевантним субјектима домаће и међународне јавности.
Потребно је учинити додатне напоре да се овај завршни документ и зборник радова, или барем апстракти и закључци сваког рада појединачно објаве и на руском и кинеском језику и учине доступним руској и кинеској јавности и најважнијим институцијама Русије и Кине.

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
ПРЕДСЈЕДНИК ОРГАНИЗАЦИОНОГ ОДБОРА
Проф. др Милован Милутиновић