Одбор за стандардизацију српског језика: Холандија остаје Холандија

Поштовани читаоци,

иако су неки чланци наоко бајати, увек можемо да их ставимо у рубрику Актуелно, или како то новомодернисти српског језика кажу “евергрин”. 

Холандија или Низоземска, Немачка, Алеманија или Германија, Јапан или Нипон (старији се сећају), Бурма или Мијанмар итд. 

У сваком случају, тачна је реченица која се код нас одомаћила, а то је: “језик је жив и мења се”, али да ли у свему томе постоји и “силовање језика”? Размислите и закључите сами. Увод нам је свакако дала професорка Рајна Драгићевић с чланком “Речник који одузима речи“.

.Милорад Ђошић

Одбор за стандардизацију српског језика: Холандија остаје Холандија

Одбор за стандардизацију српског језика заузео је у петак 10. јануара званичан став да се у Србији и даље употребљава назив Холандија

Дилеме више нема – Холандија остаје Холандија. Одбор за стандардизацију српског језика заузео је у петак 10. јануара званичан став да се у Србији и даље употребљава назив Холандија, иако је та европска краљевина одлучила да од 1. јануара користи искључиво своје право име Низоземска.

„Препорука Одбора је да се остане при називу Холандија, као што је већ устаљено у Србији. То није никакав преседан, јер већ имамо низ примера попут Немачке, Грчке, Финске или Јапана, држава које имају другачије изворне називе. Када неки термин уђе у језик, притом не мислимо само на називе држава, не постоји ваљан разлог да се мења. Немамо никакву обавезу да преносимо оригинални назив, уосталом нико то од нас није ни тражио“, изјавио је за Н1 председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић, закључујући да треба наставити са постојећом праксом и традицијом.

У прилог препоруци Одбора иде и став амбасаде ове државе, чији су званичници истакли да се „измена назива односи на брендинг, а не на промену имена“.

(Н1, 10. 1. 2020)

Политика: Холандија или Низоземска – питање за локалну употребу

Избор имена је интерна одлука Холандије о томе како ће се представљати и не би требало да утиче на то како ће се земља називати на неком језику, појашњавају у амбасади ове краљевине у Београду

Појам Холандија односи се на само две од 12 покрајина у земљи (Фото: Пиксабеј/Политика)

За годину у којој ће бити домаћин Евровизије и један од домаћина Европског првенства у фудбалу Холандија је спремила велику стратегију ребрендирања, која, између осталог, предвиђа да од 2020. званичан назив земље буде Низоземска (Nederland у оригиналу). До сада су се паралелно користили називи Низоземска и Холандија, па је и званични туристички сајт земље http://www.holland.com, а налог на „Твитеру” @visitHolland. Иако су и сајт и Твитер налог још увек активни под овим називима, многи медији у свету и код нас објавили су да Холандија као земља више не постоји.

Како су нам рекли у амбасади ове краљевине у Београду, промена се односи на брендинг, а не на промену имена.

„Ово је интерна одлука Холандије о томе како ће се представљати и не би требало да утиче на то како ће се земља звати на ком језику”, наводи се у одговору који су нам послали након консултација са Министарством спољних послова у Хагу.

Дакле, земље које су је до сада звале Холандија, укључујући Србију, Турску, Пољску и друге, могу да задрже тај назив. Он се избацује из маркетиншког материјала у самој краљевини, а компаније, амбасаде, владине службе и универзитети мораће да користе само појам Краљевина Низоземска или како би се дословно превело Краљевина Ниских Земаља.

У суштини, ова густо насељена земља са 17 милиона становника много је више од Холандије. Тај појам се односи на само две од 12 покрајина које су 19. веку биле центар привреде и богатства: Северну Холандију којој припада Амстердам, и Јужну Холандију, где су Ротердам и Хаг.

„Помало је чудно у свету рекламирати Холандију која је само мали део Низоземске”, рекао је портпарол министарства спољних послова када је у октобру представљена кампања брендирања. Влада је тада рекла да не забрањује употребу назива Холандија, али да се одлучила да га више не користи у службеној комуникацији.

У употреби је и нови логотип који је одбацио реч Холандија, а национални симбол лала је знатно суптилније изражен као део стилизованих слова НЛ. Задржана је наранџаста као боја владајуће краљевске породице.

Фокус је заправо на новој стратегији развоја туризма, да се странци подсете да ту има још нечег сем Холандије и усмере на мање посећене делове земље, а растерете они који већ пате због инвазије туриста. Они углавном иду на исте локације унутар Северне и Јужне Холандије, првенствено у Амстердам.

Холандија је 2018. имала 18 милиона посетилаца, више него што има становника. Прогнозе су да би тај број за десет година могао да нарасте на 29, а можда чак и на 42 милиона годишње. Национална туристичка организација је у програму развоја за следећих 10 година навела да је уместо промоције дестинација време за „управљање дестинацијама”. Прошлог маја је објавила да ће престати да активно рекламира земљу због претеране навале туриста на највеће атракције и да ће овог пролећа затворити канцеларије у Шпанији , Италији и Јапану, а отворити их у земљама из којих долази већи број пословних путника.

Уведене су још неке мере да се смање хорде туриста. Прошле године је повећана боравишна такса и сада је са три евра за ноћ међу најскупљим у Европи. Од ове године забрањене су вођене туре по амстердамској четврти црвених фењера.

Холандски сајтови пишу да нови лого, који је коштао 200.000 евра, има верзије на осам различитих језика, али не наводе на којим. У енглеском, данском, шведском, немачком и још неким језицима облик је приближан изворном холандском Недерланд. На хрватском и чешком је Низоземска, односно Низоземско, што је заправо превод имена. Ту варијанту превода имају и Французи, Шпанци и Италијани (Пејба, Паисес Бахос, Паези Баси). Русија и Украјина је зову Нидерланди, односно Нидерландија, Турци Холанда, Румуни Оланда, а Пољаци Холандија.

Јелена Чалија

(Политика, 10. 1. 2020)

Преузето са: Стање ствари

Приредио: Милорад Ђошић

Можете ли замислити Куленовића као потписника „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“?

ОД ДРЕЗДЕНСКОГ КОНГРЕСА КПЈ ПРОШАО БЕЗМАЛО ВЕК, АЛИ ЊЕГОВЕ ОДЛУКЕ И ДУХ – ЈОШ МАРШИРАЈУ

  • Ако се 1928. заузети ставови, па и неке формулације, упореде са текстом „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“, који је првобитно потписало 86 „истакнутих личности са простора некадашње Југославије“, упадљива је њихова подударност
  • Изворни дух Дрездена распомамио се поводом масовних протеста православних верника и народа у Црној Гори који се не слажу са успостављањем правног основа за подржављење, односно имовинско отуђење и отимање цркава и манастира који вековима припадају Српској православној цркви, и то у држави коју је темељно, у истинској „симфонији“ са световном политиком, Црква и створила
  • Какве везе имају с тим „званични Београд“,  некакав „великодржавни патронат“ и фамозна „идеја велике Србије“?
  • У последње време три пута су неки поводи, као лакмусов папир, на простору бивше Југославије изазвали „дрезденску“ грозницу и реакцију, и то је оно што је веома забрињавајуће у погледу будућности народа којима је судбински задато да живе заједно или, бар, мирно и цивилизовано једни поред других. То су: додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, збивања у Црној Гори и обележавање Дана Република Српске у Бањој Луци.  Различити догађаји, али реаговања у складу са истом, антисрпском матрицом, и несуздржаном мржњом
  • Апсолутна искључивост и стално произвођење мржње осујећује досезање и оних животних мета и политичких циљева који би, да је бар мало добре воље, можда могли бити остварљиви

ОД ЧЕТВРТОГ конгреса КПЈ у Дрездену, одржаног новембра 1928. године, прошло је већ скоро цело једно столеће, али је дух његових одлука и даље жив и делатан у суженој свести својих несвесних (а можда и свесних?) следбеника и верника.

Уверићемо се у то прочитамо ли, рецимо, делове закључака Конгреса у којима се констатује да су „већ самим стварањем државе СХС створене многобројне и дубоке супротности унутар државе СХС, које неизбежно воде у сусрет новоме рату и које се могу решити само сломом те државне творевине. Док су при претварању предратне Србије у садашњу државу СХС победнички империјалисти Антанте оставили више стотина хиљада Словенаца и Хрвата под јармом италијанског империјализма, они су ставили под власт великосрпске буржоазије не само Словенце, Хрвате и до рата независне Црногорце и оставили под њеном влашћу 1913. године освојени највећи део Македоније, него су јој прикључили знатна албанска, бугарска и мађарска подручја“.

Даље се налаже југословенским комунистима да поведу беспоштедну борбу против великосрпског хегемонизма, за рушење мрске „версајске“ творевине и ослобађање свих народа које српска буржоазија немилосрдно тлачи и који треба да добију своје независне државе, а мањинске заједнице право да се отцепе.

О некаквим правима српског народа нема, наравно, ни речи.

Познато је како се све даље одвијало, иако је и сама КПЈ касније одустала од императива разбијања јединствене државе, већ се определила за њено одржавање, али под својом идеолошком влашћу у знаку „братства и јединства“.

У неку руку, наши савремени „дрезденци“ су својеврсни дрезденски фундаменталисти, јер се тврдокорно и доследно придржавају изворног текста одлука донетих 1928.

Е сад, ако се тада заузети ставови, па и неке формулације, упореде са текстом „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“, који је првобитно потписало 86 „истакнутих личности са простора некадашње Југославије“, упадљива је њихова подударност са онима од пре скоро сто година.

„Реч је о још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе. Своју државну независност, укинуту након српске окупације 1918. године, Црна Гора је обновила на референдуму 21. маја 2006. /…/ Упозоравамо да су механизми дестабилизације Црне Горе једнаки онима осмишљеним деведесетих година прошлог века. И њихов циљ је исти: задржавање Црне Горе под београдским великодржавним патронатом најсигурнији је начин очувања идеје велике Србије. ‘Споменици’ такве политике званичног Београда су геноцид, етничко чишћење и масовни ратни и злочини против хуманости почињени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову“.

Изворни дух Дрездена распомамио се поводом масовних протеста православних верника и народа у Црној Гори који се не слажу са успостављањем правног основа за подржављење, односно имовинско отуђење и отимање цркава и манастира који вековима припадају Српској православној цркви, и то у држави коју је темељно, у истинској „симфонији“ са световном политиком, Црква и створила.

Какве везе има с тим „званични Београд“,  некакав „великодржавни патронат“ и фамозна „идеја велике Србије“? А да не говоримо колико је ван памети, и непоштено, „гарнирати“ овакав апсурдни памфлет флоскулама о „геноциду, етничком чишћењу и масовним ратним злочинима“!

Тихе литије са крстовима и иконама, као јединим симболима, представљају се као потенцијално геноцидне злочиначке фаланге. O tempora, o mores!

Али, оставимо моралну страну ове тужне приче савести оних који су имали храбрости да потпишу такав „Апел“.

Није се чудити неким хронично „дрезденски“ инфицираним потписницима који су, на функцијама које су обнашали и на јавним пословима којима су се бавили, битно допринели смрти Југославије, а сада су,  иако у већ поодмаклим годинама, са комсомолским полетом похитали да ставе свој потпис под овај злоћудни текст.

Не изненађује ни интересно укључивање појединих припадника оних несрпских народа које је „угњетавала  версајска Југославија“, а који још увек преко српских леђа настоје да са њом коначно сведу рачуне. Има ту и осведочено острашћених заробљеника антисрпске хистерије, фрустрираних лучоноша некаквог накарадног анационалног мондијализма и глобализма, којима пролази време…

Није пријатно, и донекле је изненађујуће, међутим, видети и потписе појединих интелектуалаца који би, као историчари и политиколози, морали стручно знати да је највећи део онога чему потписом дају веродостојност једноставно нетачан или, бар, крајње проблематичан.

Отприлике као она комотна Клинтонова (и не само његова) тврдња да су Срби, тј. Гаврило Принцип главни кривци за Први светски рат, а да је влада Краљевине Србије била његов непосредни налогодавац.

У последње време три пута су неки поводи, као лакмусов папир, на простору бивше Југославије изазвали „дрезденску“ грозницу и реакцију, и то је оно што је веома забрињавајуће у погледу будућности народа којима је судбински задато да живе заједно или, бар, мирно и цивилизовано једни поред других.

Додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, збивања у Црној Гори и, пре дан-два, обележавање Дана Република Српске у  Бањој Луци.  Различити догађаји, али реаговања у складу са истом, антисрпском матрицом, и несуздржаном мржњом.

Опет неизоставно, а и неодговорно и опасно, обилато помињање злочина, геноцида, великосрпства…

Како уопште живети као држављанин бошњачке националности у „геноцидној творевини“?

Разумљиво је постојање политичких разлика и неподударних националних интереса на простору бивше Југославије, односно начина на који их некадашњи Југословени и њихове политичке елите сагледавају, али чему толико заслепљене мржње и неспремности да се прихвати да и други имају право на своје виђење ствари?

Потписник ових редова имао је почетком деведесетих година прилику да у Салцбургу разговара са Звонимиром Шепаровићем, тадашњим ректором Загребачког свеучилишта и блиским Туђмановим сарадником, у чије се хрватско родољубље и домољубље свакако не може сумњати.

Била су то тешка времена. Готово ни у чему се нисмо могли сложити, али је хрватски колега смогао снаге да као сасвим логично, природно и, што је најважније, легитимно прихвати да „ви у Србији то све јамачно видите другачије“, како се изразио.

Колико ли смо само далеко од тог минимума, доњег прага толеранције?!

У складу са дијалогиком Мартина Бубера, постојимо „ја“ и „ти“, а у простору између нас настаје наш свет. Какав свет може настати, и какав живот, ако се тај простор насушне дијалошке интеракције немилице засипа и трује непријатељством и мржњом?

То је велики и прави проблем, а не ово или оно неодмерено и непримерено реаговање на поједине поводе и очигледна неспособност оних којима је у овом тренутку поверена народна судбина да изађу из зачараног круга „дрезденске“ догме.

Ако се овако настави, сигурно неће бити среће, без обзира на то колико неко мисли да је у свему апсолутно у праву. Апсолутна искључивост и стално произвођење мржње осујећује досезање и оних животних мета и политичких циљева који би, да је бар мало добре воље, можда могли бити остварљиви.

Рајко Петров Ного

Сред садашњих невеселих прилика, признајем, носталгично прелиставам књигу Рајка Петрова Нога „Запиши и напиши“ ( Београд, 2011). У њој овај велики песник, кога потписници „Апела“ и сличних „дрезденских“ урадака вероватно сматрају српским националистом, топло пише о својој браћи по перу из бивше државе, међу којима их је и неколико из муслиманске средине.

У сећању на Скендера Куленовића, помиње тако и њихов заједнички боравак у Крушевцу, на свечаности поводом 600. годишњице Косовске битке: “ Од свега што се тамо збивало мени је заувек у уву остао глас Скендера Куленовића док је крај Његошеве бисте говорио „Стојанку“… То није глас ни лелек, већ нека библијска ломљава, тутањ и земљотрес, од чега се костреше власи и нагони суза“.

Из садашње перспективе, надреалан призор! Муслиман Куленовић, на свечаности поводом шест векова од Косовског боја, поред статуе великог владике који се данас, у Црној Гори ослобођеној од српске окупације, вероватно у гробу преврће, изговара стихове своје чувене песме посвећене болу непреболном једне српске мајке, јер тада је то била свака босанска мајка, док се данас само српским мајкама не признаје да су у последњем рату оплакивале синове.

Можете ли замислити Скендера Куленовића како потписује „Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“?

Скендер Куленовић

Није свакако случајно баш овај часни човек 1949. године спевао „Збор дервиша“, сатиричну поему против Резолуције Информбироа, с маштовитим илустрацијама Зуке Џумхура, а на наговарања да одустане од подршке аутору једне, од стране „другова“ забрањене и уништене антологије реско одговорио: „Што сам рекао, рекао сам“.

Своју белешку о Скендеру Ного је речито насловио „Бег је бег“.

Куд се дедоше такви бегови?

Бег овде значи Човек. Јер, и Џафер Куленовић беше од истога рода. Он би се данас, по свој прилици, боље сналазио…

Од Дрездена је прошао читав век, а од Скендеровог одласка у вечност мање од половине тога времена. Мора ли зло баш увек бити дуговечније и делотворније од добра, а мржња од љубави?


Аутор: Проф. др Дарко Танасковић

Извор: Све о Српској

„Кустендорф“ 13. јануара по тринаести пут

Тринаести Међународни филмски и музички фестивал „Кустендорф“ биће одржан од 13. до 18. јануара 2020. године у Дрвенграду, на Мокрој Гори, у организацији продукцијске куће „Раста интернешнел“ и под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, Мећавник града и ТНСО.

Јутрос у Дрвенграду на Мећавнику је мирно и тихо уочи почетка „Кустендорфа” који заправо карактерише експлозија уметничке енергије младих и нешто искуснијих светских филмских аутора.

Међународни филмски и музички фестивал „Кустендорф“ је основан 2008. године са идејом да на једном месту окупи великане савременог ауторског филма и младе, неафирмисане филмске ствараоце.

„Кустендорф“ је посебан фестивал – без црвеног тепиха, билборда и реклама, у потпуности посвећен филму, музици, дружењу и размени креативних идеја и енергије.

Гости тек пристижу, а међу првима ће стићи Амжад Абу Алала чији филм ће бити приказан у оквиру програма „Савремене тенденције“, а потом и Пауло Вирти, члан жирија и Гари Мајуз који ће вечерас одржати и прву радионицу на Фестивалу, али пошто га свечано отвори у 19 сати министар културе и информисања, Владан Вукосављевић и Емир Кустурица, оснивач Фестивала.

Како доликује домаћинима, и овде ће бити организован дочек Нове године по јулијанском календару, а свираће руска џипси-фолк-рок група „Хетерси“.

У такмичарском програму фестивала биће приказан 21 ауторски филм из 14 земаља изабраних између 722 пристигла дела.

Програм Фестивала „Ретроспектива великана“ биће посвећена Паолу Виртију и Пуриши Ђорђевићу који такође данас долази на Фестивал, а њему ће бити уручена и награда за животно дело.

У оквиру програма Нови аутори биће представљена три нова, млада филмска аутора. Биће приказан и нови филм Иване Младеновић, а у музичком делу фестивала свираће и македонски „Џамбо агушеви“ оркестар, француско-румунско-пољски састав „Клик хир“, Биг бенд Дејана Петровића и „Лав хантерси“.

Фестивал се затвара у суботу доделом фестивалских награда, Златно, Сребрно и Бронзано јаје.


Извор: РТС