Матица српска: Објављена књига „Величина и опадање евроамеричке културе и криза света“

    У оквиру Одељења за књижевност и језик објављена је књига Владимира Вујића Величина и опадање евроамеричке културе и криза света. Књигу је приредио и предговор написао Владимир Димитријевић.

    Владимир Вујић (1886–1951) коаутор виталистичко-прагматистичког манифеста „Нови хуманизам“ и аутор „Спутане и ослобођене мисли“, био је српски филозофски писац, преводилац и књижевни критичар. Ученик Михаила Петровића Аласа у области математике и Божидара Кнежевића у области филозофије, Вујић је еволуирао од следбеника идеја Анрија Бергсона и Вилијама Џејмса, преко прихватања историософије Освалда Шпенглера, до усвајања хришћанске мисли и идеологије „светосавља“, као, по Николају Велимировићу, „православља српског стила и искуства“.

    Пред читаоцем ове књиге су текстови Владимира Вујића у којима се он бави кризом Европе и европоцентризма у међуратној мисли самих Европљана. Основне тезе свог погледа на овај проблем Вујић нуди у тексту „Тржиште и храм (Криза евроамеричке културе и криза света)“, који осветљава и остале огледе објављене у овој књизи. У поглављу „Књижевност и криза културе“ пратимо Вујићеве ставове о улози значајних књижевника у тумачењу епохе: ту је први Анатол Франс, писац из доба у коме Европа није сумњала у себе, и када је изгледало да ће њен монтењевско-просветитељски космополитизам бити трајан; одмах затим, Лав Толстој, човек који је уметности поставио захтеве морала, одбацујући ларпурлартистичку „одвезаност“ у сваком њеном облику; и, наравно, Достојевски, кога Вујић не сматра само писцем него и пророком, што за Запад не разуме, али кога ће Словени, градећи будућност човечанства, одлично разумети, не само као писца него и у државотворној и културотворној пракси.

    У поглављу „Читање кризе“, дати су Вујићеви текстови који се баве кризеолошком мишљу Мигела де Унамуна, Жилијена Бенде, Гуљерма Ферера, Ј. Л. Фишера, Хермана Кајзерлинга, Пола Валерија. Поглавље „Човек, техника и пропаст Запада“ доноси два Вујићева огледа о Шпенглеру.

    У поглављу „Постоји ли трећи пут?“ дат је оглед „Видовданска размишљања о култури“, који је нека врста сазирања алтернативног културног модела који би Словене зауставио да не иду у корак са остатком Европе, која је, по Вујићу, потонула у мрак без освита. Зарад контекстуализације Вујићеве мисли, потписник ових редова је, на крају, понудио оглед „Траговима биографије“.

 

Извор: Матица српска

Драгољуб Збиљић: ДВОАЗБУЧНА ФРУЛА СРПСКОГ ОДБОРА ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Све док српски Одбор за стандардизацију српског језика дува, као струка, у двоазбучну и двогласну врбову фрулу – српској ћирилици не може помоћи неструка, па макар и на клавиру  свирала још 15 година после Б. Брборићеве неискоришћене уставне шансе за  спас српске азбуке по слову Члана 10. Устава Србије.

Драгољуб Збиљић

Прочитасмо данас (14. априла 2021. на страни Културе у „Вечерњим новостима“ „кукање и бес“ српских водећих лингвиста над судбином српске савршене, а протеране и из Србије ћирилице.

Ти лингвисти, тамо поређани, рачунају се у врх српске лингвистике данас. А они су, са својим погледима и ставовима, велика данашња, као и оних јучерашњих стручњака, исказана на делу беда српске „уникатне“ лингвистике. Они су ударили буквално у зид пред ћирилицом, који су они сами сазидали тако што су пристали да се судбина српске ћирилице измести из струке у неструку и сада чекају, бесни што неструка не разуме проблем српског писма у српском разбијеном учевном (књижевном) језику у два изговора и у два писма, при чему се туђе писмо разбашакрило на 90 одсто српске језичке територије до данас. А сви други на које су српски лингвисти тек данас бесни („Ћирилица“ је бесна и на једне и на друге због црне судбине ћирилице већ 20 година, док су лингвисти спавали и одбијали да читају наша доказиавња у више од 20 књига да је антићирлички вирус већ убио преко 90 одсто српских слова на рачун живота хрватске наметнуте гајице као „равноправног писма“).

Што се српске ћирилице и њене очигледне црне судбине тиче, Одбор за стандардизацију српског језика, преко своје пробране редакторске екипе заклетих двоазбучњака у српскохрватском језику, зашиљила је глогов колац за српску азбуку којим су проболи у измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика из 2010. године у коме је предност ћирилици намењена тако што је предвиђено да сваки Србин нормативно пише свој језик на два писма, али обавезно с распоредом: „ћирилица па латиница“. А то што је тај распоред и „првенство“ писама у јавности давно окренуто у корист туђег писма, редакторска екипа правописаца у Одбору поставила је записану тврдњу: „ћирилица није егзистенцијално угрожена“. Како да буде угрожена кад су јој Одборови правописци одредили (у својој бујној машти) предност да буде на првом месту, испред 90-процентно владајуће хрватске гајице! То је струка у Одбору тако, спасоносно за ћирилицу записала на 15. страни Правописа 2010.

Тако су, коначно, српски водећи лингвсити из своје струке пребацили бригу о ћирилици на неструку – да им она нормира српски језик у вези с писмом! Српски водећи лингвисти данас су бесни на све из неструке, а једино нису бесни на себе, јер су први противуставно нормирали за српски језик и „латиничко писмо из српско-хрватске језичке заејднице“ иако је та „заједница“ одавно нестала из лепог и глупог српског лингвистичког „сна снова о „српскохрватском језику“ (који се и данас негује у САНУ-овом Институту аз српски језик у најкапиталнијем делу сваког народа – у речнику. У Речнику српскохрватског књижевног и народног језика. Ови други из неструке, због вике на њих од српских водећих лингвиста, сада одбијају да донесу заакон о ћирилици, који би био противан струци, а нестручњаци знају за јадац, па неће да преузму обавезе струке о језику и писму. Неструка очигледно види, да им је струка поставила замку: нормирала је српски језик на два писма, а од неструке очекује да она практично забрани оно што је изабрала струка, па да буде оптужена да је забранила нешто што је струка дозволила.

Мисле лингвисти да могу да надиграју српске правнике и адвокате.

Не дају се нестручњаци за језик и писмо да их струка (која је заборавила своју струку) тако лако насанка.

У Новом Саду

(14. април 2021)

Драган Стојановић: Без ћирилице далеко смо од себе и света

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

БЕСКРАЈНИ плави круг и у њему писац и професор др Драган Стојановић и његов роман “Тамна пучина” (едиција “Студентски град”, Београд 2020).

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

Аутор: Јованка Симић

Извор: Новости онлајн