Србски или српски?

У последње време на друштвеним мрежама, али и у штампи и књигама, води се полемика око тога да ли се правилно пише србски или српски. Како нама у имену стоји варијанта са б, осећам потребу да напишем чланак на ову тему.

Пре свега треба напоменути да је језик жив. Мења се временом, уводе се правила и измене.

Када читалац наиђе на придев србски написан у облику српски, прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора. „Не знају за једначење сугласника по звучности“ је прво што се помисли, или „Ови нису чули за Вука“. Али да ли је баш тако?

СрБски буквар 1856

Облик србски, углавном користе људи који су упознати са тим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега. А многи се изненаде када чују да је и сам Вук Караџић користио облик са словом б, србски.

Не само што је први Вуков речник штампан као србски речник, него и сам Вук о овом питању кореспондира са Владиком Лукијаном Мушицким. У свом писму он наводи: „У рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски“. На овај део Мушицки одговара: „…србски, Србкиња мора остати… и Немци кажу Хабсбург а не Хапсбург, и ми кажемо Љубко а не Љупко… Да знам да ћете печатити Српски а не Србски, расписивао бих на све стране, и викао из петиних жила да вам не дају ни крајцаре“.

Многи који критикују нису прочитали буквар до краја, а никада нису чули за СрБски буквар

Шабчанин, Србкиња, Његош. Србске новине, Србски речник…

Са оваквим ставом би се сложио и наш познати песник Павле Поповић ШаБчанин, и песникиња Милица Стојадиновић СрБкиња. У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу славе, а свом имену је сама додала наставак СрБкиња. Вук је са њом био у врло добрим односима, и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.

Ту су и „Новине Србске“ прве србске новине штампане у Кнежевини Србији.

Његош је такође писао србски а не српски.

Дакле, облик србски је доминирао у другој половини 19. века, а у првој половини сербски или сјербски.

Свети Сава је први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима!

Како је правилно, србски или српски ?

Стандардизацијом језика „Матица Српска“ усвојила је облик српски. Тако да је сада српски стандардно, али је србски коренито.

Данашњи лингвисти, међутим, наводе разумљиве аргументе у одбрану облика са словом Б.
Тако проф др Љубомир Грујић каже: „Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица? Друго правило каже када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику. Не мења се у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од властите именице СРБ“.

Како и зашто смо ми Срби променили име сопсвеном језику?

Опет се враћамо на Вука, и његову реформу. Опште је познато да је Вук живео и радио у Бечу. У то време је Турска империја била већ у стању распада. Неколико деценија касније се коначно и распала, а за превласт на Балкану су се борила два царства, Аустроугарско и Руско. Балкан је тада био у геополотичком погледу најбитнија тачка у свету. Сила која контролише Балкан, контролисала би и коридор Исток-Запад. То ривалство  Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог светског рата, у коме су нестала оба царства.

Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану. А као словени, и то православни словени, били су врло блиски Русима. Беч је ту везу покушавао максимално да ублажи, па је финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана на нож.

Између осталог дошло је и до иницијативе да се „срБски“ мења у „срПски“, јер немци нису могли друкчије да изговоре. О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи „Тајне Вукове Реформе“. Ови примери говоре о страном утицају и да се своди на одрођавање Срба од православних словенских народа.

Можда најочигледнији доказ је офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије. Није страшно што Срби пишу српским а не србским језиком, ако знају шта пишу тим језиком. Какве и чије симболе и у какве сврхе користе. Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру. У том случају неће бити изненађење да за пола века или век, на Балкану живи мало племе Српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу, Ватикану.

У питању је „мека окупација“ која траје предуго

Мала дигресија, сви словени кажу тисућа, само ми Срби кажемо хиљада. Како то није запало за око свима који се буне када наиђу на чувара језика који пише срБски? Да ли је то аутошовинизам, или примитивно вређање саговорника када остане без аргумената, остаје за неки други чланак да обрадимо.

Као што је на почетку речено језик се мења, и како користи већина (50%) то постаје стандард.

Дакле то што пишемо срБски је одбрамбени механизам у циљу очувања нашег језика и културе, али и повезаности са другим словенским народима. Све што глобалисти и светски моћници желе да униште, културу, традицију, веру, националност,  породицу, ми морамо да бранимо. Могу нас етикатерити као националисте, клеро фашисте, није нам битно њихово мишљење, они су на „браво комшије“ нивоу свести.
Ми ћемо поносно бранити све што је СРБСКО.


Извор:

Србске Новине

Прве Србске Народне Новине.

Туђице

  Поштовани пријатељи,

    Након солидног броја дана проведених на коронарном одмору све почиње помало да кородира или рђа, па и човек. Срећом постоје људи као што је мој Христовни брат Душан Девић који ме је, спомињући причу о Завештањима Великог жупана српског Стефана Немање свом сину Светом Сави Милета Медића, покренуо да напишем овај чланак о вечитој борби нашег језика са туђицама, које се као црви вековима увлаче у црвену јабуку србског, а сада српског језика. Због свега, ово размишљање посвећујем Душану Дулету Девићу.

    Бинџовање* мозга се наставља

   Неки дан лутајући по свемоћном Самсунг сокоћалу које прети да угрози славу свемоћнијег сокоћала званог компјутер, како се некад звао рачунар, наиђох на информацију о бинџовању. Наиме, реч је о некој серији о неком новом Џорџу који језди улицама града Чикага. Да ли постоји рогобатнија и накараднија туђа** реч размислите сами, али да нам је јабука коју споменух у уводнику озбиљно избушена – непобитна је чињеница.

   Шта нам је све донео глобализам и жеља да будемо нешто што нисмо, која се нарочито пробудила у 19. веку уочавате сваки дан на мегафармама у којима се сви па и они најглавнији такмиче да транспарентно предиктују* како ће нам бити у скорој или даљој будућности. Наслањајући се на трулеж (слика) није ни чудо да се здрава воћка здува (поквари), како се то у Пироту на тимочко-лужничком дијалекту и дан данас каже, па није ни чудо што нам је стање језика пуно од инфлуенсера* до мерчендрајзера* и када нам трендсетери* креирају размишљање, односно када нам дневно бинџују мозак туђицама.

   У писму које нам је послао, Душан нас подсећа на великог руског научника Сергеја Кара-Мурзу који у својој књизи Манипулација свешћу каже “језик као систем појмова и речи, у којима човек појми свет и друштво, главно је средство потчињавања” и даље наставља његовим речима да “методична и брижљива замена речи домаћег језика страним речима-амебама није никакво кварење или обележје некултуре. То је преко потребан део манипулације свешћу. Када социјална класа користи језик својих угњетача она постаје коначно угњетена”. То исто је у својим Завештањима сажето и лепо написао како рекосмо и наш књижевник Миле Медић.

   Ушавши преко Солунског фронта у Србију енглески језик је освајачки за мање од 50 година изгурао традиционални дипломатски француски и технички немачки језик, мада шајбне, шрафцигери, моторцангле и сл. и даље неприкосновено владају. Ипак док размишљамо о језику, као дигресију* треба да споменемо, због знања и равнања да, док су неки правили спрент-шајбне и контра-мутер, нашем професору Вукобратовићу у Институту “Михајло Пупин” Јапанци су се дубоко клањали због достигнућа у роботици.

   Још мало о енглеском освајачком језику. Наметнувши се пре свега преко Холивуда, глобални енглески језик који није толико званичан ни у САД колико ми мислимо, није отприлике ни победио за онај чувени глас о коме се причају приче. Ипак чињеница је да је његова владавина на врхунцу и да је еглески језик на стеиџу*, а сви остали у бекстеиџу*, заједно са нама који смо у дубоком бекграунду, па је изрека “говори српски да те разуме цео свет” само пуста истраживачка јава наших дубоких историчара.

   Док завршавам размишљање ћерка ме са осмехом прекида и каже, јер зна шта пишем, да је завршила вебинар. То је семинар преко веба, који је у ово време популаран. Шта рећи, а не подсетити се речи непознатог човека којег је један наш пријатељ повезао. Када га је питао који му је став о ћирилици и језику старина је рекао “да смо имали тврђи став о ћирилици и језику до овога свега не би дошло”.


*Речи обележене звездицом намерно не објашњавам, па ко хоће да бинџује и гугла нека се потруди сам, јер би од гуглања и Драган Гуглета*** огуглао.

**Наведимо још неке од туђица: адвертајзинг, транспарентност, океј, дистрикт, дистинкција, бекстејџ, бестселер, фан, бекграунд, дедлајн, фриленсер, фидбек, камбек, флешбек и многе друге.

***Драган Гуглета – фудбалер ОФК Београда и репрезентативац. Жарио и палио шездесетих година прошлог века.

 

Милорад Ђошић

Како гласи тачан назив Дана сјећања који се обиљежава 22. априла?

Данас је годишњица пробоjа посљедње преживjеле групе логораша из злогласног усташког логора Јасеновац

Меморијал у Доњој Градини, Р. Српска

На дан пробоjа 22. априла 1945. године у логору Јасеновац било jе заточено 1 073 преживjелих логораша од коjих jе 600 кренуло у пробоj, а слободу jе угледао само 91 логораш. Истог дана почео jе и пробоj затвореника диjела логора Кожаре, у селу Јасеновац, гдjе jе од 167 затвореника њих 11 преживjело пробоj.

Годишњица пробоја се сваке године обиљежава у Р. Србији, Р. Српској и Р. Хрватској.


Јуче, 21. априла 2020. РТРС је објавила вијест/најаву под насловом:

“Обиљежавање Дана сјећања на жртве холокауста 26. априла у Доњој Градини”:


Данас, 22. априла 2020. РТРС је објавила исту најаву са измјењеним насловом и поднасловом:

“Обиљежавање Дана сјећања на жртве усташког злочина 26. априла у Доњој Градини”:


Данас, 22. априла 2020. СРНА је објавила вијест да се данас обиљежава “Дан сјећања на жртве Јасеновца”:


На данашњи дан прошле године, РТРС је објавила вијест под насловом:

“Дан сјећања на пробој логораша из Јасеновца” а у поднаслову да се обиљежава Дан сјећања на жртве Јасеновца:


На интернет сајту Култура памћења, који је покренут у Р. Српској као мјесто дискусије и размјене мишљења, знања и искустава наставника који су похађали семинар Образовање о холокаусту, геноцидима у Независној Држави Хрватској и превенцији геноцида а која би требао имати улогу медија путем којег ће заинтересована шира јавност бити обавјештавана о кретањима у областима науке, меморијализације и образовања, на глобалном и националном нивоу, о геноцидима почињеним током Другог свјетског рата а нарочито у НДХ и на простору Краљевине Југославије, нема обавијести о обљетници која се обиљежава данас:


На интернет сајту Републичкog центрa за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, у чијој ингеренцији је и страдање у Другом свј. рату, нема обавијести о обљетници која се обиљежава данас:


Постављамо питање:

Како у Републици Српској гласи тачан назив Дана сјећања који се обиљежава данас, 22. априла?


На интернет сајту Музеја жртава геноцида у Београду 22. априла 2020. објављена је вијест под насловом:

“Обележавамо 75 годишњицу пробоја у живот”


На интернет сајту Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Р. Србије, пише да је Чланом 5. Закона о државним и другим празницима у Републици Србији (Службени гласник РС, бр. 91/11) установљен Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. Овај дан посвећен је сећању на Србе, Јевреје и Роме страдале у масовним и нечовечним злочинима током Другог светског рата. Обележава се 22. априла у спомен на 22. април 1945. године када је дошло до пробоја групе заточеника усташког логора смрти у Јасеновцу − Доња Градина у тзв. Независној Држави Хрватској.

На истом сајту нема обавијести о обљетници која се обиљежава данас.


Данас, 22. априла 2020. ПОЛИТИКА је објавила вијест под насловом: “Положени венци поводом Дана сећања на жртве Холокауста”:


Постављамо питање:

Како у Републици Србији гласи тачан назив Дана сјећања који се обиљежава данас, 22. априла?


Прилог приредио:

Редакција портала УГ Јадовно 1941. Бањалука


Извор:

Јадовно 1941.