НАРОДНИ ДУХОВНИК – мање позната српска историја

Почетком 18 столећа, у време када верска гоњења смењују кугу и ратове, Срби из Будима се жале на католике, који нагоне „шизматике“ да славе њихове обреде, а свештенике излажу руглу и подсмеху: Високо су небеса, а тешка наша телеса!

У тим смутним временима, живео је народни духовник, који себе назива „писцем“, а с поносом истиче да је ученик Кипријана Рачанина. Он је иконописац, илуминатор, филозоф, преписивач, поета, језикословац… Књижевност Гаврила Стефановића-Венцловића на народном језику, била је по упрошћеном правопису, с умекшавањем сугласничких група! Читавих 100 година пре Вука, он је дао слова Џ,Ћ и Ђ. Осим, реформе правописа и језика, увођења народних назива за црквене празнике, и сакупљања народних умотворина, залагао се за Свето писмо на народном језику.

У својим беседама напада одређеност племства од народа, и отуђеност свештенства од пастве. Они нису помагали народ, па им Венцловић пребацује: Свој род и племе презирете, како бисте туђине невернике и своје душмане прихватили и помогли! Они нису помагали оскудне србске цркве у књигама и одећи, већ јерусалимске Грке, које никада нису ни видели! Нарочито је агитовао против турчења, да се не допусти ни једној души погинути!

За физичку лепоту каже, да је онаква кавом је Бог створио, а за душевну напомиње, да је не треба гледати очима, већ ваља умом! По души свако може бити леп, ако не може по телу. Јер, за разлику од спољашње, унутрашња лепота се мења човековом вољом. Благородност није по крви и новцу, већ по делу! Народ је за њега говорио: Клетва му је сабља у језику! А клетва простог народа, пре или касније увек постиже циљ.*

Венцловићева паства су били грађани, трговци, занатлије, учитељи, бирови, ђаци и војска. То је Венцловићев народ. Стално им је говорио, да крађа није само „харамлук“. Постоје и мирни разбојници, законити отимачи. Осуђивао је лаж, превару или закидање на мери, а таквима, ситним свакодневним преварантима, који редовно иду у цркву, држе пост, па чак и подижу задужбине, Венцловић поручује: Где је икада од туђих суза ваљала задужбина? Или: Није пост само не јести мрсну храну… већ и не јестиљудско месо“.

Венцловић се залагао, да се права побожност везује за знање. Где влада незнање и примитивизам, ту нема ни Бога међу људима. Јер, у лењу и злу душу мудрост не улази! Отуда, просветитељска улога се намењује мирској пастви, у свакодневном рационалном животу, а не само монаштву, које живи у ирационалном свету. Родољубље, Венцловић ставља изнад вере, истичући неравноправан положај жене.

Венцловићево дело је било вишеслојно, намењено различитим друштвеним слојевима. У своје списе је уносио читаве збирке народних умотворина. Библијске текстове је тумачио језиком шајкашких паора, давао поуке из астрономије, налажећи сличност између васионе и човековог тела, састављао рецепте за мирисе и балзаме, или давао лекарске поуке. Интересовао се за народне изреке, пословице и загонетке, а његова збирка има око 700 пословица и прича (загонетки).

Такође је први поделио народне песме на женске и јуначке, уводећи народни језик у беседништво. Он је 100 г. пре Вука увео народне називе за црквене празнике, због чега је полагао рачуне црквеним великодостојницима! Пише на народном језику по библијском узору. Православне беседе Гаљатовског и Барановича, преводио је на народни језик. Уз један навод апостола Павла 1753 године, даје коментар: Писмо које се својом памећу не разбира, оно бије и мори људе!

Венцловић се залагао, да се Свето писмо преведе на народни језик. Заступао је Оригенову поделу Светог писма на материјалну, психолошку и духовну садржину. Материјални садржај је значење списа, психолошки има морални смисао, а духовни има пророчки и мистичан значај.

Моћ, да класичне изворе стави у службу потреба свога времена, омогућила је старој мудрости, да бљесне у новом руху народног језика, модерно и актуелно, захваљујући Г. Венцловићу, који је мудрост саобразио времену у коме је живео. Отуда, у јеванђељу по Матеји и стоји: Мудрост не рађа само мудрост, она је мајка свему!


Приредио С. Филиповић, из књиге Милорада Павића, „Гаврил Стефановић-Венцловић“, СКЗ, Бгд. 1972.

Извор:

Индивидуална филозофија

ТВ водитељке реформисале Вука

Поштовани читаоци,

     Од нашег сталног сарадника и оснивача првог ћириличног удружења из Новог Сада добили смо текст који је данас објављен и у троброју дневног листа “Политика” за 24, 25. и 26 април 2020. године у рубрици “Култура”на 17. страни.

ТВ водитељке реформисале Вука

    Тешко је баш тачно временски одредити када се то тако масовно догодило на српским телвизијама, али је лако запазити да већ извесно време на малим екранима владају водитељке које су фонетски реформисале Вука. Да је извршено исправљање Вука у изговору српских гласова, лако је запазити чим укључимо свој ТВ-апарат и чим почнемо да гледамо емисије типа „Добро јутро“, „После ручка“ и сл.

    Реформу српског језика је – упркос вољи тадашњих српских језичких институција у повоју, упркос отпору и Српске православне цркве која је позната по томе да се држи српске традиције у свему, па и у језику и писму –извршио први и коначни (до данас) реформатор српског учевног језика и писма Вук Стефановић Караџић између 1814. и 1847. године. Та његова реформа ослобођена је коначне забране у српској држави 1868. године и од тада се учи у школи па се зна како се исправно изговарају сви српски гласови који, у служби фонетских јединица функционишу у изговору у српским речима, реченицама, у краћем или дужем говору.

    Познато је да је Вук добио сва српска, али и светска признања за то што је успео да уведе у службени, учевни језик Срба готово у потпуности чист народни језик и народно писмо које је добило 30 слова и исто толико, функционалних изговора тих слова. Редак је случај у свету да се у другим језицима изврши такво стапање  словних знакова с њиховим изговором у говорном језику.

    И, најзад, ево како су српске водитељке у ТВ-програмима данас извршиле „поправљање“ Вука. Увеле су нови глас, нови изговор коме још треба само да измисле словни знак да бисмо сви лакше „научили“ како да га изговарамо и пишемо. Реч је о једном грленом гласу који је тешко описати. Ми бисмо га назвали „пропратни глас“ или „глас поштапалица“ који њима помаже да премосте време између нове мисли и нове реченице.

    Онима који знају мало више историју српског језика и писма, тај нови глас може личити на „мукли глас“ који је обележаван тзв. танким или дебелим „јер“. Реч је о непотпуно изговореном гласу који је следом историјског развоја у српском језику дао рефлексе и у неким другим данашњим балканским језицима (бугарском и македонском, на пример), а који су се развили најчешће у глас који се бележи данас словом „а“. На пример, уместо старог изговора и писања: „бъчва“ и „сън“ после Вукове реформе добили смо у изговору „бачва“ и „сан“. Дакле, тзв. рефелкс „а“.

    Истина, наше водитељке су то „надоградиле“ тако да су тај тзв. мукли глас из ранијег периода драстично у звуку „појачале“, те нам свакодневно безброј пута између речи, између њихових „синтагми“ и нових мисли у новим реченицама изговарају тај ранији мукли грлени одјек у виду праве „грлене бомбе“ које некад краће, а некад дуже делују на наш осећај за фонетику и говор који се учи у добрим предавањима професора српског језика. Њихов изговор тог данас новог гласа има учинак готово праве, разарајуће „бомбе“ на мозак и осећај за леп и течан говор. Једини лек за тај пратећи глас јесте да искључимо тон на ТВ-апарту и да гледамо само слику.

    Наравно, среће се то, иако мало ређе, и код мушких водитеља који иначе предњаче у афазичности, тј. у специјалном нецеловитом изговарању појединих гласова у посебним ноћним разговорима о појединим, обично политичким, темама.

 

Драгољуб Збиљић