ВОЖДА ЈЕ УБИЛА ХЕТЕРИЈА

    Црни Ђорђе је потпуно неочекивано  прешао у Аустрију с оружјем, златом и Грцима. Разочаран, напустио је Србију октобра 1813. године, у друштву грчког митроплита Леонтија и Недобе, које је сматрао за највеће виновнике пропасти устанка. После његовог одласка, Србија је спаљена, део народа одведен у ропство, а Србска црква се нашла у још тежем положају него за време дахијске управе, сада још више подчињена Грцима.

    Постоје различите приче око Вождовог изласка из Србије, укључујући омамљивање и насилан прелазак, јер Хетерија је преварила Вожда да напусти Србију, којој је касније тајно и приступио! Уосталом, сам Црни Ђорђе је признао, да му је гроф Ивелић 1812. године донео писмо од руског цара, у коме стајало, да је царска воља и наредба, да Вожд остави Србију, како би Турци ушли, а цар ће после послати војску да ишћера Турке из Србије.

    Грчке интересе представљао је Фанар кроз руску политику на Балкану, о чему пише и француски академик Сен Рене Таљандије, у књизи „Србија у деветнаестом веку“. Отуда, не може се прескочити значајна улога рођеног сплеткароша митрополита Леонтија, који у писму из Кишињева, 1817. године, обавештава кнеза Милоша о Карађорђу: Курјак је био и курјак оће да умре. Нема Србина који ће желити да види јоште једен пут такога издајника и крволока серпскаго, и који согласи с њему. Он је горе издајник и Циган а не Србин.[1]

    Леонтије је као турски и фанариотски шпијун, од самог почетка устанка гледао како да поново подјарми Турцима побуњену рају, па је Србљима претио да ћеду сви врућим гвожђем на челу бити жигосани от Турака, ако мусахила и пашу међу се не приме и Турцима се не окрену. Путујући широм Србије, овај фанариота је говорио народу да им је „сада горе него под Турцима. „Под Турцима сте плаћали, али бар нисте војевали, а саде и плаћате и војујете и кулучите”. Судбоносне 1813. године, он лично, и преко својих ухода, ширио је лажне вести како је „Карађорђе болујући у Тополи умро“. Да Светог Краља кивот шкрипи, а то је знак да Србија ове године мора пропасти”. Уместо да, по личном налогу Карађорђа, наложи молебан за победу србског оружја, фанариота Леонтије је на крају сваке службе заједљиво додавао: Да ће Господ спасти онога, који има лађу, да се у Немачку преко Дунава превести може.

    Отуда, књаз Милош је исправно схватио важност духовне власти србских архијереја. Заједно с архимандритом Мелентијем Павловићем, донео је 1816. године Уредбу за свештенство, која је ограничила злоупотребе и похлепу грамзивих грчких владика у Србији. Њима је  Скупштина забранила да иду у народ и прикупљају димницу. Одређена им је стална годишња плата и установљене таксе за обављање богослужбених чинова, док је данак патријарху почео исплаћивати из државне касе.

    Још у време Првог устанка, основано је тајно друштво Хетерија са седиштем у Одеси а предводници овог свејелинског покрета били су Грци, који су заузимали висока места у руској дипломатији и у војној хијерархији. Новојелинска струја хетерије, имала је своје приврженике не само у Русији,  него у Немачкој, Француској, Швајцарској, па  чак и далекој Америци. Филики Етерија је била тајна организација 19. столетја, чији је циљ био стварање независне грчке државе.[2]

    Чланови друштва су, углавном били фанариоти из дунавских кнежевина, Русије уз локалне грчке вође. Друштво је покренуло локални грчки рат за независност у пролеће 1821. године. Рат је вођен оружано уз помоћ Русије, Велике Британије, Француске и осталих европских сила. Завршен је 1832. године коначним признавањем Грчке (двојне) државе, која пре тога никада у историји није постојала!

    Филики Етерија је била под јаким утицајем масонерије, а њене вође су називали „невидљива моћ”. Од самог почетка она је била обавијена мистеријом. Њени чланови су били и значајни странци, као на пример руски император Александар I, који је  до руског престола дошао завером и оцеубиством.[3]  М. Ласкарис  и В. Ћоровић кажу, да је Карађорђе и раније имао веза са грчким локалним покретима и да је био познат у круговима њихових родољуба. Још за време Првог устанка, Црни Ђорђе потпао под утицај хетериста, поверивши Петру Ичку дипломатију, а Родофиникину сина Алексу да га васпита и научи грчки.

    Јаков Ненадовић се са Карађорђем налазио у депутацији на двору код цара Александра I у Петрограду 1816. године. Том приликом  Миловановић и Пљакић  су прислушкивали разговор између Карађорђа и грофа Ивелића, који је разоткрио тајне односе с руском, а уствари грко-цинцарском дипломатијом. Присутни Јаков Ненадовић је тада замерио Карађорђу, што није обратио пажњу на тако провидну интригу хетерије.

    Вожд дошао у додир с вођством Хетерије 1816. године, док се налазио у Петрограду, у аудијенцији код цара Александра I. Овде га је с идејама Хетерије упознао гроф Јоанис Каподистријас, руски министар иностраних послова. Онда је Карађорђа преузео хетериста Ђорђе Олимпија, звани „капетан Јоргаћ”.[4] Он је тајно увео Црног Ђорђа у кућу принца Константина Ипсилантија, где је примљен у хетерију, уз заклетву да ће радити на ослобођењу ришћана.

    Карађорђе је имао састанак у Петрограду, с Ипсилантијем и представницима Влашке и Молдавске, махом Грка, у подземној одаји палате кнеза Пашкова. Говорило се грчки, а користила тајна хетеријина азбука.  Имена учесника била су дата по измишљеним псеудонимима. Црни Ђорђе је добио псеудоним Матропулоки – Црна птица. После надахнутог говора Јоргаћа, за вођу балканског устанка изабран је Карађорђе. Хетеристи су много полагали на Карађорђа као вођу револуције од репутације, у Србији и на Балкану.

    За тајни повратак Вожда Србију, заменик руског конзула и хетериста у Јашу, дао је новац и пасош на име руског племића Михајла од Леонарда, с мотивом одласка на лечење. У пратњи Карађорђа ишли су Грци: Јоргаћ и Наум Крнар. Хетериста Наум Крнар је упућен Карађорђу као тумач и главна веза између Карађорђа и Хетерије. Наум је био кадар да погине за Карађорђа, али је исто тако био готов и да га убије у свако доба, као његов анђео хранитељ или анђео смрти, у складу с интересима Хетерије.

    Не само да су контролисали Црног Ђорђа, већ су фанариоти хетеристи претили и радили о глави и Милошу Обреновићу, јер није прихватао налоге Хетерије, да Србија буде „топовско месо“, па се није укључио у грчки устанак у Влашкој, иако је редовно откупљивао грчко робље. У Трговишту је 1821 године убијен Тудор Владимереску, јер није хтео да пролива влашку крв за Грке. Хетерија је учествовала у убиству и самог руског цара 1802 године, па зашто не би убила Црног Ђорђа?

    За убиство Вожда перфидно је окривљен читав србски народ!  Његово убиство је вешто подметнуто кумовима, који су дали троструку веру Црном Ђорђу! Вујица Вулићевић, војвода Радич и Милош Обреновић, нису имали ама баш никакав рационалан мотив, да убију свог политичког противника, који је после неуспешних преговора од читавих девет сати, сутрадан требао да напусти  Србију!

    Али, необављен посао никако није одговарао онима који су и послали Вожда у Србију! За Хетерију је Црни Ђорђе био признати ауторитет, који је требао да окупи Србе и Влахе, како би они послужили као „топовско месо“ у остварењу циљева Хетерије. Само, Вожд није испунио договорено, па је постао непотребан баласт кога се требало ослободити, у циљу остварења зацртаних планова.

 

приредио С. Филиповић, из књиге „Нови Фанар“ Срђана Новаковића

Књигу можете наручити на телефон 064/343-3854 или на мејл: novak@tiscali.it

 

Извор:  Индивидуална филозофија

О србском камену из Сирбина: Законик из VIII века пре Христа!

Слика 1. Општи изглед обелиска из Сирбина (Ксантоса)

„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова (1). Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици (2). Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета (3)“.

Слика 2. Текст на северној страни обелиска у Сирбину према препису Ернста Калинке

„Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне стране, приказан је на слици 1, а на сликама 3. до 6. детаљније су приказане западна, јужна и источна страна. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка (5). Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (6) (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је овде на слици 2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.

Слика 3. Поглед на споменик са западне стране (северна је лево)

„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’ (8), где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.

Слика 4. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед на јужну страну (западна је лево)

„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић (13). Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“

Слика 5. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед са југа слева и са истока здесна

„Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“

Слика 6. Део натписа на обелиску из Сирбина

Кад камен говори – дискусије нема.

„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина, нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје, има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста. Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом? Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је место на стубу срама!“

Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.

Град који се сада зове Ксантос.

Википедија о њему пише: „Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века пне. улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне. био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је 42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици, којих има две врсте:

·         уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда,·         високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија’ из VI века пне., назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа мање богато украшен зидном пластиком ‘споменик нереида’ у виду јонског храма на високој основи из Vвека пне. Оба споменика спадају у најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи споменик ликијске писмености – ликијско-милијска стела (око 380. г. пне.)“.

Изгледа да та стела и јесте Законик. Овде су наведена и два нова изворника, (14) и (15).

Моје читање натписа.

Привукла ме је основица обелиска, на којој сам видео натписе. То је иста фотографија која је и на слици 5, поглед са југа. На избоченом камену с осветљене стране може се прочитати двапут написана реч МАСКА у два реда (горњи ред читам у инверзној боји). Ниже и улево, на другој избочини написана је реч ЯРА (ЈАРА). Још мало ниже чита се израз МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ). Најзад, на равној површини, на фрагменту у белом оквиру, могу се прочитати речи РУСЬ ЯРОВА (РУСКА ЈАРОВА – Руска: стари назив Русије). Као што се види, откривено је мало речи, али се из њих може закључити да је град СЕРБИНА, исти и СИРБИНА, исти и КСАНТОС у Ликији исконски улазио у Јарову Руску.

Слика 9. Ернст Калинка

Гледајући са запада на основицу обелиска, види се низ ликова. Највећи од њих се налази на бочној страни леве плоче и подсећа на лава гледаног спреда, благо окренутог улево. На лику унутар оквира може се прочитати реч РОД, а испод оквира – реч ЯРА (ЈАРА). У доњем делу лава може се видети још један лик, мушки, спреда. Десно од носа може се прочитати реч РОД. Горе десно налази се мало мушко лице спреда, нагнуто улево. Испод браде је исти натпис – РОД.

На десном камену је огроман лик спреда. То је мачја њушка. На челу је натпис МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ), доле, на бради – ЛИК МИМЫ (ЛИК МИМЕ). Горњи десни део тог лика образује самосталан лик спреда, такође налик на животињску њушку. На врху носа и десно написана је реч МАРА. У оквиру је написано ЛИК ЯРА (ЈАРОВ ЛИК), а лево од оквира налази се нешто искривљено мушко лице спреда. Најзад, изнад левог ока миме Јара налази се омање женско лице оштрог носа и браде, профил окренут удесно. У висини браде може се прочитати натпис МАРА ЯРА (ЈАРОВА МАРА). Сматрам да то још нису сви ликови и натписи.


Разматрање.

Јован Деретић ми је познат по његовим наступима на Међународним конгресима о доћириловској писмености. Сада он има сопствени сајт, тако да се можемо упознати са његовим истраживањима и пре него што дође на Конгрес. Овог пута је подсетио на то да је у доба антике постојао град Сербина (тј. „Српски“) у Ликији (Људеји), који је потом добио назив Ксантос. Тамо и дан-данас стоји обелиск са мешовитим натписом на руско-српском језику. Нажалост, сада је натпис нечитљив због тога што су слова многима, укључујући и мене, непозната. Тај натпис је прочитао Светислав Билбија, али нисам пронашао на интернету дослован превод. Могуће је да се он чита управо онако како га је тај истраживач прочитао, али можда и није тако. Међутим, мени је била занимљива основица обелиска, на којој сам пронашао ликове и натписе сличне ликовима и натписима на култним каменовима. Другим речима, те плоче су вероватно још старије од самог обелиска. Мала Азија је, испоставља се, улазила у Јаров свет, али да ли је улазила у Јарову Руску, не зна се. Нејасно је и то да ли постоји још неки натпис изведен истим словима, такође написан на српско-руском језику.


Могућа варијанта првог читања и тумачења ”Обелиска из Ксантоса” у преводу Светислава Билбије (Magnum Crimen). Слике можете видети у већој резолуцији ако отворите десним кликом у новој табли.
Закључак:
Број светих „каменова“ које сам истраживао постаје све већи, па и на плану секундарног коришћења. Литература ДЕР: Деретић Јован С. Србски Законик из VIII века п.н.е. 18. новембра 2010. године. Сајт http://www.serbijana.com/Istorija/zakonik%20VIII%20vek.php
1 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
2 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.10, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
3 Strabon : „Geographie“, XIV, 1.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm
5 Kalinka Ernst: „Tituli Liceae, Tituli Asiae Minoris, Vindobonae“, collecti et editi auspiciis Academiae Litterarum Vindobonensis, v. 1-2, Denkschriften (Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse) – Nr. 1-2
6 Sventon ( Svetislav) S. Bilbija: „The Mummy of Zagreb and other Atruscan, Lydian and Lycian Written Monuments“, pp. 70-105, The Institute of Etruscan Studies, Chicago, 1989.
http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm
8 „CatenaMundi– Српска хроника на светским веригама (зборник)“, уредио Предраг Р. Драгић – Кијук, Том II, с. 901-911, Ибарске новости – Краљево и Матица Срба и исељеника Србије – Београд, 1992.
http://en.wikipedia.org/wiki/Lycia
10 http://www.flickr.com/photos/profilacktisch/1744875911/sizes/l/in/photostream/
11 http://www.flickr.com/photos/sueandmartin/409040273/sizes/l/in/photostream/
12 http://www.flickr.com/photos/andreamichael/812268434/sizes/l/in/photostream/
13 „Обелиск из Ксантоса: Законик правних, обичајних и моралних начела Срба пре 2600 – 2800 година), Ликија (Мала Азија), превео Светислав С. Билбија“, приредио Радомир Д. Ђорђевић, Сербона, Ниш, 2003.14 Тreuber O. Geschichte der Lykier, 188715 Houvink ter Cate Ph.H.J. Тhe Luwian population groups of Lycia and Cilicia Aspera during the Hellenistic period, Leiden 1961.
Аутор: В.А. Чудинов
Преузето са: Србски

Ко се то бави личним именима?

Пише: мср Душан Стефановић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

Полазећи од тога да су се лична имена појавила заједно са настанком језика за потребе комуницирања и да су она звучна ознака сваког појединца, бављење њима поставља се лингвистима као обавеза.

Речник САНУ под одредницом име наводи више значења: а) лични назив човеков који званично добије по рођењу и који с презименом представља пуну ознаку идентитета; б) потпунији назив личности који чини име и презиме (често и име по оцу), или само презиме; лично написан такав назив, потпис; в) назив изведен од имена са хипокористичним или пејоративним значењем; г) назив који се измисли за некога, који се надене коме (обично према некој физичкој или психичкој особини), надимак; д) посебан назив за појединачно митолошко биће, а Петар Скок у Etimologijskom rečniku hrvatskoga ili srpskoga jezika наводи да се изведенице праве од двеју основа, од imen- и ређе од im-.

Личним именима бави се антропономастика (грч. ántrophōs – човек; ónoma – име), чија је јединица антропоним. Поред имена, у антропонимски систем једног језика улазе још и презимена и надимци – лични и породични, а све наведене категорије предмет су ономастике. Уз антропониме, ономастика се бави још и проучавањем топонима, хидронима, зоонима, оронима, итд.

Најважнији подухват у српској лингвистици који се тиче личних имена јесте Речник личних имена код Срба Милице Грковић, објављен 1977. године. У овом речнику могу се наћи подаци о пореклу и начину грађења српских имена, те тако, на пример, можемо сазнати да је корен имена Звездан посведочен у старом слов. сложеном имену Звездодраг, да је сложено име Миомир настало према имену Драгомир, да се име Касија у народу почело давати услед утицаја романа Касија царица Милована Видаковића, да је Харалампије онај који блиста од радости, али и да је име Трајан повезано са глаголом трајати и да је давано као заштитно име.

Ако сте се икада запитали да ли су Првослав и Радослав једнако распрострањена имена данас као што су била у прошлости или ако вас пак занимају порекло и семантика појединих имена, одговоре на та и слична питања можете наћи у радовима ономастичара. Све чешће њихов предмет проучавања јесте и анализа имена у појединим књижевним делима, чиме се формира поддисциплина ономастике – литерарна ономастика (= стилистичка ономастика). Резултати истраживања српских ономастичара објављују се, поред обимнијих студија, научних чланака и релевантних речника, и у Ономатолошким прилозима – гласилу Српске академије наука и уметности. До датума писања овог чланка објављено је 26 бројева часописа.

Лична имена везују се за одређену групу, културу и нацију и развијала су се махом на бази аутентичне српске традиције, а како је ономастика уско повезана са етнологијом, дијалектологијом и етимологијом тако су и ономастичка истраживања важна за проучавање језика, али и за културу, историју и традицију једног народа.

 

Извор: Језикофил