Историја затирања ћирилице: Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица

Коментар ФБГ: У Одељењу за српски језик САНУ, попут оног Јапанца који још није сазнао да је II светски рат одавно завршен, па у рову и даље чека Американце да се појаве, старци још нису сазнали да је Југославија пропала, па и даље раде на „Речнику српскохрватског језика“! За српски народ није никаква срећа што му име језика и број писама прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица. Овде је изгледа још на снази она аустријска забрана „ић“

`ајмо од почетка

 

Поделом Римског царства на источни и западни део, источном делу су припале Цариградска, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска патријаршија, а западном делу Римска и Картагинска. Падом Картагине под власт муслиманских Арапа у VII веку Рим је остао једина патријаршија у западном делу Римског царства. У свим земљама западне Европе свештенство Римске патријаршије је преношењем хришћанства искорењивало сва затечена писма (азбуке) осим латинског. Тако су за сва времена нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне (Енглези, Шкотланђани, Ирци), скандинавске руне (Норвежани, Швеђани, Финци, Данци), германске, пољске, мађарске руне, глагољица, ћирилица, готица. Преношењем хришћанства и у ваневропске просторе искорењени су и илочко писмо на Илочким острвима (Филипини) и бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке.

 

Аустро-Угарска

 

У Аустријском и Аустро-Угарском царству католичанство је било државна вера, па је римски верски центар преко двора, цркве, војске, судског и школског система вршио сталан и суров притисак на српско становништво да се одрекне православне вере, ћирилице и јулијанског календара и да пређе на католичку веру. Граничарски официр Филип Радотић је био осуђен на смрт само због тога што није пристао да пређе на унију. Србима је било забрањено да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле данашња презимена пречанских Срба: Петров, Бошков, Марков, Попов, Бугарски, Рудински, Поморишац, Бечејац, Перичин, Ненин, Курјаков, Каћански, Коларов, Сувајац… У српским школама је била забрањена ћирилица и наређена латиница као обавезна. Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, па су они то чинили кришом по шумама, ливадама, утринама, крај путева, по својим двориштима. Србима је било забрањено да цркве граде без дозволе власти, а власт је дозвољавала само „барокни стил“ („језуитски стил“), па би цркве саграђене у православном стилу биле одмах рушене. Све ово је био облик организованог притиска католичког двора и државе на православне Србе да пређу на католичку веру. У време најсуровијих притисака двора, Срби су ћирилицу доживљавали као суштинску одлику свог верског и националног идентитета, и свим средствима су је бранили као свој живот! И у таквим условима ћирилица је Србима била једино писмо. Крајем XIX века одлукама Берлинског конгреса Босна и Херцеговина је додељена на управу Аустро-Угарској. И овде је двор покушао да Србима ишчупа ћирилицу, али је отпор народа заједно са његовом црквом и трговцима био несаломив. После тога Срби више нису морали да се одазову на суд ако им позив није био достављен – баш на ћирилици! Године 1914. Хрватски сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. Године 1915. и Босански сабор је забранио ћирилицу и у Босни и Херцеговини.

Стварањем Краљевине СХС 1918. године Ватикан је наслутио нову шансу да Србима избије из главе ћирилицу. Оно што није успело насиљем аустријског режима „споља“, пробаће се преко Словенаца и Хрвата „изнутра“. У Краљевини СХС и Краљевини Југославији Срби су сва званична документа писали двоазбучно, из обзира према Хрватима. Хрвати и даље – само латиницом. Па ипак, и тада је ћирилица била једино српско писмо. Године 1941. и НДХ је забранила ћирилицу у Хрватској.

После II светског рата у Југославији власт преузимају католички народи Словенци и Хрвати преко Броза, Кардеља и Бакарића. Ово је за Ватикан била нарочито повољна прилика да преко „атеиста своје вере“ зада коначан ударац ћирилици код Срба. Хрватски шлосер Броз је преко српског кројача Александра Ранковића издејствовао „договор“ српских и хрватских лингвиста и књижевника познат као Новосадски договор из 1954. године.

По налогу власти, спровођење овог „договора“ су започели лингвисти и књижевници, а протицањем времена прикључили су му се – свесно или несвесно! – и остали сегменти у српском народу – државни органи, културне, научне институције; касније сами просветни радници, па информатичари, систем администратори, модератори на разним интернет форумима, и коначно, што је за ћирилицу било и најпогубније – српска омладина! Свако од њих је додао по лопату земље на гроб ћирилице. Идемо редом:

 

Ученици и студенти

Очекивати да ова средина изнедри снагу довољне критичне масе да постигне преокрет у примени ћирилице у животу српског народа је исто што и очекивати да књиговођа са правоснажном судском пресудом за проневеру новца своје установе „причува“ паре прикупљене за неку добротворну акцију! Српски ученици и студенти, као и огромна већина младих, су главни носиоци подсмеха и презира према ћирилици. (Обиђите продавнице мобилних телефона, где раде искључиво млади, и питајте да ли постоје модели који би могли да писане поруке шаљу на српској ћирилици, и пратите њихову реакцију!) Они нису „кривци“, они су жртве средине у којој су рођени и одрасли. Од када су се родили, сви прехрамбени, хигијенски и одевни предмети који су због њих уношени у кућу, имали су натписе искључиво на латиници; све играчке и технички предмети које су у детињству добијали на поклон – сликовнице, бојанке, бицикли, фотоапарати, рачунари, мобилни телефони и слично – имали су искључиво латинична слова; сви цртани филмови које су гледали на телевизији, на рачунарима и мобилним телефонима, имали су искључиво латинична слова. У продавницама на етикетама индустријских производа готово и не постоји ћирилица. Они су одрасли уз латиницу, па су доведени у ЗАБЛУДУ да је „латиница – наше писмо“, а да је ћирилица – „остатак прошлости, превазиђено, застарело и неупотребљиво писмо“, па су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Зато ми и кажемо: они нису „кривци“, они су жртве!

Ја сам мом унуку набавио мобилни телефон који је могао да писане поруке шаље на српској ћирилици. Коме год је од својих другара послао поруку, нико му није одговарао! У личном сусрету са њима, другари су му наводили различите разлоге или изговоре: те „латиница ми је лепша од ћирилице“, те „мој телефон не исписује ћирилична слова“, те „непријатно ми је што и ја теби не могу да одговорим на ћирилици“, итд. И, шта се десило? Дете ми је … вратило поклоњени телефон:

„Деда, не вреди, другари ме избегавају, као да сам шугав“…

Ово се догодило у Србији – земљи ћирилице!

 

ТВ СТАНИЦЕ

 

Телевизија Београд је почела са радом 1958. године и читавих 20 година, до 1978, користила је искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Пуних 20 година српска деца су крај ТВ екрана одрастала уз латиницу као „своје писмо“. За ТВ „Пинк“ избегавање ћирилице је „питање престижа“, статусни симбол! ТВ „Б-92“ ћирилицу користи једино у емисијама за пољопривреднике, чиме одлично одражава менталитет људи који у њој раде, и који ћирилицу доживљавају као „народну ношњу“, као „остатак прошлости“, као „својство села и земљорадње“. Све три ове станице емитују телетекст без коришћења ћирилице, па на РТС имамо „у цетвртак облацно са кисом“; на „Пинку“ – „певацица снимила плоцу“; а на „Б-92“ – „Срби су злоцинацки народ“. Политичка гарнитура у панонском делу Србије је применила подвалу о „српској латиници“, па у Новом Саду чак и називи улица са таквим именима као што су Свети Сава, Вук Караџић, Матица српска, Доситеј Обрадовић, Ћирило и Методије, су на латиници, а РТВ је само испостава те политичке гарнитуре. Можемо ли очекивати да ове куће помогну очувању ћирилице!

 

Штампа

„Политика“ и „НИН“ више нису у српским рукама, и нереално је очекивати да тамо неког још интересује судбина ћирилице. Теофил Пнчић је већ рекао да је „Време“ почело да излази на латиници, и да се тамо и не размишља о ћирилици. За њега је сахрана ћирилице већ завршена ствар. „Вечерње новости“ рекламе објављују претежно на латиници, иако је то од оснивања 1953. године ћирилични лист. Манојло Вукотић у разговору са председником „Ћирилице“ примењује метод дисквалификације унапред и на невиђено, полазећи од става: „Ја сам студирао књижевност, а ти технику, и ти не можеш бити мој саговорник“! Чију књижевност је он студирао? Арапску, германску, романску, или…? И Менгеле је имао диплому лекара! Да ли он мисли да су људи који су студирали право изузети од правне одговорности самим тим што су студирали право? Замислите адвоката који возилом прође на црвено светло, а после саобраћајцу прича како је он студирао право, и овај не може да му буде саговорник. Можемо ли да се уздамо у овакве људе из штампе да помогну у очувању ћирилице?

 

Просветни радници

 

Покажите ми једног јединог учитеља, наставника или професора у Србији који је ученицима или студентима умео да каже зашто су они као Срби – и у целом свету једино Срби – за свој језик учили још једно писмо. Не постоји! У првој генерацији просветних радника у време доношења Новосадског „договора“ 1954. г. то нису смели да кажу, јер су били свесни да је то била политичка одлука, па су се бојали за своја радна места, а у каснијим генерацијама просветних радника, који су већ рођени и одрасли у окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ то нису ни знали да кажу, јер су и сами одрасли на заблуди о „латиници као нашем писму“.

Године 2009. на крају трећег разреда основне школе деца су на табли исписала поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године приметио је на табли да су се од целог разреда само два детета потписала ћирилицом! У трећем разреду! Мислите ли да је учитељица ово уопште приметила? Мислите ли да је деци поводом тога било шта рекла? Мислите ли да је на почетку следеће школске године деци поводом тога било шта рекла? А шта и да каже када је и сама одрасла на заблуди о „латиници као нашем писму“!

Већ сам навео какав је однос ученика и студената према ћирилици – подсмех и подругљивост. Шта мислите, колику „заслугу“ за то имају сами просветни радници? Пресудну! Ученици и студенти и младе генерације уопште су само одраз њихових учитеља, наставника и професора. Можемо ли да се уздамо у овакве просветне раднике да допринесу очувању ћирилице! Можемо ли да се уздамо у бесправне градитеље да допринесу поштовању урбанистичких планова?

 

САНУ

Ова установа још само по традицији носи име „српска“. Она је постала привезак и „украс“ режима. Њен председник Никола Хајдин је приликом избора рекао да његова победа „представља пораз меморандумских снага“, и тиме је режиму показао да „зна за јадац“. Тај човек као ни цела САНУ никад ни једну реч није рекао у одбрану ћирилице. На његовом Грађевинском факултету ћирилица је већ протерана, а он сад са новог положаја брани те „тековине“. У Одељењу за српски језик САНУ, попут оног Јапанца који још није сазнао да је II светски рат одавно завршен, па у рову и даље чека Американце да се појаве, старци још нису сазнали да је Југославија пропала, па и даље раде на „Речнику српскохрватског језика“! За српски народ није никаква срећа што му име језика и број писама прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица. Овде је изгледа још на снази она аустријска забрана „ић“…

 

Матица Српска

 

Је заиста била „српска“ једино у Аустро-Угарској, када је у најтежим околностима умела да чува и негује српску културу, па и српску ћирилицу. Ни у овој установи чичице са лептир машнама ни једном нису изговориле ни упозорење, а камоли протест због нестајања ћирилице. У оваквој Матици „српској“ је измишљена нова подвала српском народу у виду „српске латинице“, што је само нова степеница на укупном путу затирања српске ћирилице и њеног замењивања хрватском латиницом. Ова најновија подвала је награђена од стране аутономашких политичара наградом за животно дело, а Матица српска је постала Матица војвођанска.

 

Вукова задужбина

 

Такође ништа не чини да се нестајање Вуковог писма прекине и поврате редовне прилике у погледу употребе ћирилице у животу српског народа. Захваљујући народној успомени на Вука људи у Вуковој задужбини су нашли ухлебљење, па опет мирно посматрају нестајање ћирилице. Они чак и електронску пошту шаљу на латиници, као да додатно желе да се наругају Вуку и српском народу, а када неко њима пошаље пошту на ћирилици, они је проглашавају за вирусе и одбијају да отворе поруку! Најновији „изум“ им је израда уџбеника за ђаке прваке – на латиници! Ни они не желе да изостану у додавању лопате земље на гроб Вуковог писма.

 

Информатичари, систем администратори

Представљају најжалоснији пример жртава штетног утицаја подвале о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ на школовање младих генерација српског народа. Баш овде се најбоље види како и најобразованији кадрови могу остати „слепи код очију“, односно – рачунарски неписмени! Они су рад на рачунару учили на енглеском језику уз латинско (наглашавам: латинско, а не „енглеско“!) писмо, па нису у стању да у установама у којима раде (банке, библиотеке, факултети, институти, велике фирме) пишу текстове на српском језику.

Кад су све државне институције заказале, кад лингвисти у Србији нису на страни ћирилице, кад националне установе – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик – не маре за ћирилицу, остаје само – народ. Народ је јачи од њих под условом да зна шта хоће.

Ово је двоструко тачно. И да је у средини у којој ни држава, ни политичари, ни лингвисти, ни просветни ни културни радници, ни научници, ни штампа, ни ТВ станице не маре за судбину ћирилице – народ последња снага која би могла све претходно побројане да доведе у ред, и да је услов за то да – народ зна шта хоће! Од бројних разлога нестајања ћирилице, овај последњи је најболнији – да сам народ не зна шта хоће. Сви побројани би могли бити против ћирилице, ништа им то не би вредело кад би народ био на страни ћирилице, као у време Аустро-Угарске царевине. Садашње генерације српског народа, рођене и одрасле у окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ и саме су одрасле на заблуди о „латиници као нашем писму“. Оне не знају да је Новосадски „договор“ из 1954. г. имао своје објављене циљеве („равноправност писама и богатство двоазбучја“) и своје необјављене циљеве (искорењивање хиљадугодишњег српског ћириличног писма и његово замењивање хрватском латиницом). Оне не знају да је:

–    У Југославији после II светског рата из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена српска ћирилица са 30 слова за 30 гласова српског језика и замењена латинском абецедом са само 26 слова.
–    У војсци, на Пошти и по предузећима телепринтери су имали само латинска слова.
–    Наређено избацивање из употребе писаћих машина са српским ћириличним словима и њихово склањање у подруме, складишта и магацине, и забрањена њихова даља производња и увоз.
–    ТБ Београд првих 20 година свог постојања користила искључиво хрватску латиницу.
–    До 1961. г. чак 4 републике су имале ћириличне регистарске таблице на возилима, а само Словенија и Хрватска латиничне.

 

Регистарске таблице до 1961. године.

–    На етикетама индустријских производа по продавницама постојала је ћирилица за македонски, латиница за хрватски и словеначки језик, а једино српски језик није могао (ни данас не може!) да има своје ћирилично писмо.

–    У бившој ЈНА (Југословенска Народна Армија, оружане снаге СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“. Понављам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако: у војном школству – уџбеници, учила и дипломе – искључиво латиница; у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, техничка документација за оружја, оруђа, инжењеријске машине и возила – искључиво латиница; предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница; војна штампа, периодика и стручни часописи по родовима, до последњег примерка – латиница; у војнофилмској установи „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. Године 1980. (још за Титовог живота!) војници и морнари у гарнизону Пула су приметили да родитељска писма војницима која су била адресирана ћирилицом – нису стизала у касарне! Неки дежурни „чувар ћудоређа“ или у војсци, или већ на самој Пошти, ћирилична писма је скретао у кош. „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ!“ „Поступи по необјављеним одлукама Новосадског „договора“!“
–    Рачунари у тренутку своје појаве нису имали једино – српско ћирилично писмо.
–    Међу мобилним телефонима не постоји ни један једини примерак који би фабрички био оспособљен да пише српском ћирилицом. То могу само они примерци које су сами грађани сопственим знањем и снагама оспособили.

Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све то је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“ из 1954. године! Не „равноправност писама“, него искорењивање хиљадугодишње српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! „Равноправност писама у Југославији“ никад није поштована, него је поступно, миц по миц (необјављена одлука Новосадског „договора“!) жонглерски преокренута у „равноправност писама – у Србији“! Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“!

Па добро, рећићете, кад већ умеш свима да упућујеш критике и солиш памет, шта си ти сам учинио за очување ћирилице?

То је право питање! Мој одговор на ово питање послужиће као огледало у коме ће сваки Србин моћи да види своје право лице! Најефикаснији начин очувања ћирилице је да је Срби користе у свом животу и раду и да њоме – ПИШУ! Ево како сам ја то чинио:

Моја писаћа машина купљена 1973. г. има ћирилична слова. Моји рапидографски шаблони за величину слова од 5 – 10 мм су на ћирилици. Моја чековна картица је на ћирилици. Мој рачунар има оперативни систем на српском језику и на ћирилици. Ја, моја деца и моји унуци сви имамо рачунарске тастатуре са фабрички обележеним словима српске ћирилице. Ја сам самосталним радом своја четири мобилна телефона још 2007. године оспособио да СМС поруке шаљу на српској ћирилици. Кад већ дечија одећа на себи има некаква слова, моји унуци на одећи имају српска ћирилична слова.

Да ли је могуће да обичан грађанин постигне више? Колико српских председника Републике, академика, министара, универзитетских професора, политичара, бораца за људска права и бораца против дискриминације може ово да покаже?

 

Аутор: Жељко Филиповић

Извор: Форум београдских гимназија

Др Хенри Маков: Десет одговора на “отровну мужевност”

Феминизам, промискуитет, порнографија, хомосексуалност…све то служи да нас припреми за комунистичку тиранију с којом се данас суочавамо.

И структуирано је тако да мушкарца обезмужеви и убеди га да нема ништа за чега се вреди борити, нарочито не жену и породицу.

Па се нађосмо ту где смо, да безвољно посматрамо претварање друштва у комунистичку дистопију.

Друштво су својим намерама подвргли Јевреји из централних банака и њихова слушчад масонистички политичићи, наши “лидери”, иста сорта што стоји иза ковид преваре.

1. Стварни садржај, и порука, “отровне мужевности” је да је сва мужевност отровна. Сатанистички друштвени инжењери подривају значење и смисао полног идентитета дуже од једног века. Мужевност је отровна само за њих, сатанисте.

2. Мера наше подложности сатанистима је прихватање концепта “џендера”, који је онечовечујући, обезмужавајући и самоуништавајући.

3. Шта је мужевност? Храброст. Зорност. Далековидост. Снага. Самопожртвованост. Вођство. Домишљатост. Част. Што је све опасност за комунисте. Погледајте на шта сад личи холивудчарлија, све дечкић до дечкића. Данас Тоби Мегвајер, некада Вилијам Холден.

4. Шта је женственост? Самопожртвовање. Оданост. Љубав. Скромност. Непорочност. Лепота. Милосрдност. Што је све опасност за сатанисте који би да затру природни покретач: активно-пасивно, јин-јанг. Да истисну мушкост.

5. Већина жена тражи власност мушкарца којег воли. Али не власност силом, већ вечитом љубављу и оданошћу.

6. Мушкарац неће преузети тешке дужности брака и очинства ако не осећа да је властан, да је главни у својој дружби, у којој су му жена и деца.

7. Мушкарац и жена нису створени за међусобно надметање. Једно постају самозатајношћу жене у име љубави. Хушкајући жене да уместо љубави траже власност, феминисткиње их обезглављују, захтевају да страће оно неколико година када су на врхунцу плодности, кад их мушкарци доживљавају неодољивим.

8. Сексуална верност је симбол хетеросексуалне везе. Сексуални однос је чин мушког поседовања жене. Жена жели да је поседне мушкарац којег воли. Човек мора да зна да су њена деца његова. Људи су створени да се покоравају Богу. Жене су створене да слушају богобојазне мушкарце.

9. Хетеросексуалност: сва снага у замену за сву љубав. Можемо се мало играти, али хетеросексуалност се заснива на вољности да предузме први корак мушкарца и задобијању поверења жене. На стрпљивом савладавању отпора. Жена воли да верује свом човеку.

10. Мушкарац је кућа, жена – дом.

“Муж мора да жени искаже дух који она може да пригрли. Мушкарци углавном користе новац или моћ да би привукли жене. Међутим, мушкарац је много више од добављача или обављачаа. Извршилац је Бога. Има Божански задатак и сврху на земљи. Што га прожима самопоузданом мушкошћу, која се обраћа вишим природним поривима жене.

Да ли жене губе свој идентитет у овом процесу? Да. Делом. Психијатар Мери Робинсон ово назива „суштинским човекољубњем“. Жене су смишљене да јаство изнађу у свом мужу и породици. Што је добро. На крају крајева, женама није до световних достигнућа. Испуњење налазе у давању и примању љубави. Оне су створења љубави, створења Бога оца.

Суштина женскости је мајчинство. Жена негује и порашћује. Свом мужу и деци пружа безусловну љубав. Слично томе, суштина мушкости је очинство Супруг даје смернице, сврху и сигурност својој жени и породици. Све што води ка браку је припрема за ове сродне улоге.

Брак је мистична заједница. Мушкарац и жена постају једно. Мач у корицама. Ово јединство у љубави је целина коју сви тражимо. Предуслов за срећу и лични развој. У супротном , копамо у месту, опседнути сексом. Да би дошло до сједињења, жена мора да свој лични интерес поистовети са супруговим и обрнуто. Она постаје део њега. Он постаје део ње. Једно су.

“Независни“ парови су у утрци, противници. Не могу сазнати истинску блискост и задовољство.

 

Аутор: Др Хенри Маков

Извор: Bring Back Toxic Masculinity – henrymakow.com

Љетопис: Цар Душан

“Крунисање цара Душана”, Паја Јовановић (Ова слика је у јавном власништву у Сједињеним Америчким Државама...)

На данашњи дан, 16. априлa 1346. године српски краљ Душан Немањић у Скопљу, на Васкрс, крунисан је за “цара Срба, Грка и Арбанаса”.

Истовремено је проглашена Српска патријаршија сa првим српским патријархом Јоаникијем. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе. По територији је била већа него икад: сем земаља раније српске краљевине, обухватила је Мачву, Захумље, Албанију, Епир, Тесалију, Етолију и сву Македонију изузев Солуна. Држава је почивала на начелу законитости: према Душановом законику закон је јачи и од супротне воље владара. Прерана смрт спријечила га је да створи државу која би замијенила Ромејско /Византијско/ царство, ослабљено турском најездом, чију је опасност најбоље осјетио и покушао да са земљама Запада организује заједничку одбрану, али је то онемогућено, највише због суревњивости угарских краљева.

Већ као дечак научиће да се у један правац морају усмјерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон, царска круна и магија коју је она носила више од хиљаду година. Биће то циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота. Први српски цар, Душан Силни, сматран је за “најбољег војника свога времена“. Био је рођени побједник, изузетна личност српске, али и европске историје. “Цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом, висок, прекрасног изгледа и тјелесно врло лијепо грађен”, Душан је био гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе. Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знао и да смирено остварује своје намјере. Умио је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живио, и које није красила сентименталност.

Образован, волио је луксуз, о чему свједоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Држао је бројну војску и ону најамничку, најбољу која се тада могла набавити у Европи.  Душанов дјед, славни краљ Милутин, ослијепио је његовог оца Стефана Дечанског и послао их у прогонству у Цариград, што је озбиљно утицало на његов живот…

Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно мјесто рођења је Цариград, “зеница хришћанске вјере”, који је у сјећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне љепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сјенку на дјечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце.

У овом граду Душан ће први пут, као дијете, спознати себе, али и свој циљ, смисао живота – освајање Цариграда, тог “огњишта васељене”. Већ као дјечак научиће да се у један правац снагом воље морају усмјерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон и царска круна, циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота.

Први српски цар ступа на историјску позорницу 28. јуна 1330. године у бици на Велбужду када његов отац Стефан Дечански побјеђује бугарског владара Михаила Шишмана. Битка код Велбужда била је прекретница, не само за Србију већ и за остале балканске земље, посебно Бугарску. Та побједа над Бугарима ударила је темељ српској превласти на Балкану. Било је то доба блиставе најаве великог српског владара потоњег цара Душана. “А овај млади краљ се веома прослави у том рату“.  Побједом код Велбужда српска властела није била задовољна аранжманом који је Стефан Дечански утаначио са Бугарима. То је био озбиљан проблем за Стефана Дечанског јер се значајан дио српске властеле окренуо његовом сину Душану, хероју са Велбужда. Незадовољне српске велможе су у њега полагале наду да ће ојачалу Србију повести у нова освајања. Што се и десило. У недјељу 8. септембра 1331. године Душан је крунисан за краља. Душан је имао тек 23 године, “висок и лијепог тела, изнад многих људских синова, и страшан својим непријатељима”, ступио је снажно и одважно на европску историјску позорницу.

На Васкрс 1332. године Душан се оженио Јеленом, сестром новог бугарског владара.  Био је далеко испред времена и у односу према жени, царици Јелени, коју је истински уважавао и чије је мишљење цијенио, не либећи се да то често и јавно истакне. Ниједна српска владарка из династије Немањића није имала толики утицај на двору, нити је, пак, толико истицана уз мужа као што је то био случај са царицом Јеленом. Такав статус нису достигле ни Немањина Ана, као ни потоње српске краљице. У повељама које је издавао разним манастирима, Душан и као краљ и као цар наводи да се са Јеленом договара око даривања манастира. У тим повељама Јелена се помиње као “благочастива и христољубива и превисока краљица”… Значај, мудрост и утицај Јелене најбоље се видио приликом сусрета са Јованом Кантакузином, тада византијским пребјегом – када се одлучивало шта треба чинити у датој ситуацији. У својим мемоарима Кантакузин говори о Јелени као изузетној владарки која је узимала равноправно учешће у најсудбоноснијм тренуцима по државу, процјењујући бриљантно политичке односне и снаге, предлажући рјешења која су прихватили и краљ Душан, као и његова веома утицајна властела на челу са велможом Јованом Оливером. Први пут у српској историји једна жена равноправно са мушкарцима улази у отворену дискусију о политичким питањима.

Све је било спремно да се краљ Душан крунише за цара што се и десило на Васкрс 1346. године у Скопљу “благословом руком преосвештеног патријарха Јоаникија и преосвештеног патријарха бугарског Симеона, а и молитвама и благословом свечаног сабора Свете Горе и свих игумана и стараца сабора светогорскога”. Крунисање Душаново био је најважнији догађај у српској средњевјековној историји. Србија је тако издигнута на ниво Бугарске и Византије, два јој сусједна царства. Душан је постао у ”Христа Бога благовјерни цар”, а његова жена Јелена “благовјерна и христољубива царица царства и августа”. Њихов син Урош добија титулу краља.

У доба експанзије и ширења царства он у Скопљу на празник Вазнесења Господњег, 21. маја 1349. године, доноси свој Законик, први и главни дио кодекса који данас препознајемо под именом Душанов законик. Пет година касније на сабору у Серу овај Законик, који је имао 135 чланова, је допуњен са још 66 чланова.

Душан није био владар који је себе доживљавао као “закон који дише”. Његов Законик је једно од најзнаменитијих дјела, не само српског законодавства, већ и читаве српске културе. Сматра се и својеврсним уставом средњевјековне Србије. Посебно је чувен члан у коме се каже да не треба судити у страху од царства: “Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара” У позној византијској традицији церемонијал царског крунисања завршавао се бирањем камена од кога ће се изградити царев гроб, што је симболично требало да подсјети новокрунисаног владара да су власт и земаљски живот пролазни – да се цар не узохоли.

Као и његови славни претходници и Душан је одлучио да подигне своју задужбину. Диже манастир Светих Арханђела који је себи намијенио за гробницу.

Манастир Светих Арханђела недалеко од Призрена грађен је у периоду од 1343. до 1352. године. Душан је намјеравао да његова богомоља превазиђе све задужбине претходника. Један љетописац из петнаестог вијека записао је да “не вјерује да Душановој задужбини има равне под Сунцем”.

Ипак, Душан није успио да оствари свој сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намјерама, спријечила га је прерана смрт. Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна гдје тачно. Његова смрт је донијела “велику жалост и плач српској земљи и његово тијело би пренесено…с великим погребним сјајем у манастир Св. Арханђела код Призрена, који је сам сазидао”. Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вјечност може да им заповиједа, а историја суди. Њему је уздизање на царство било мост за бесмртност, за освајање Цариграда. Међутим, Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свијести као светионик и недостижан идеал.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор:

https://mitropolija.com/2021/04/16/ljetopis-car-dusan/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=ljetopis-car-dusan

За СКЦ “Ћирилица” Београд приредио, згрожен што је слика у власништву највећих масовних убица у свеукупној историји, америчких коњокрадица, и тек сад разумевши зашто Кусовац ниподништава Пају: Александар Јовановић