Патафизика – озбиљно бављење неозбиљним стварима

Можда су неки од вас одлучили да, док траје забрана кретања, ипак прошетају до позоришта. Виртуелно прошетају до виртуелног позоришта. Надам се да сте се том приликом лепо обукли, да сте стигли на време и да сте имали добра седишта. Уколико нисте, ништа страшно – у виртуелном позоришту то није важно.

Недавно смо имали прилику да, свако у свом изолованом атељеу, гледамо култну представу Атељеа 212 „Краљ Иби“. Моје друштво и ја смо се договорили да управо тако проведемо пето вече ванредног стања.

„Краљ Иби“

Будући да припадамо генерацији која није имала прилику да ову представу гледа уживо, као и да нико од нас раније није ишао у виртуелно позориште с друштвом, може се рећи да смо имали једно крајње необично искуство. Додавши томе садржај самог комада, чини се да је бизарно адекватнија реч.

После позамашних количина смеха изазваног не у потпуности јасним форама, које су током читаве представе упорно ометале покушаје да се допре до неког дубљег смисла, сви смо остали помало збуњени.

Но, најчудније је што збуњеност са собом није носила нелагоду која је обично прати већ неку врсту безбрижности и неког осећања да човек треба понекад и да буде збуњен, те да се само смеје својој збуњености.

Али, пошто смо такође генерација „гуглаша“, то осећање није дуго потрајало, па смо напали своје претраживаче упитима о „Краљу Ибију“, Алфреду Жарију и сличним одредницама којих смо успели да се докопамо, не бисмо ли успели да свом разуму мало боље објаснимо ову неразумну представу.

Каламбури и патафоре

Баш нас је ту Жари и чекао, као вероватно многе пре нас. Што се више „гуглало“, то су ствари постајале мутније. Галиматијаси, каламбури, патафоре и још бројне речи чије се рогобатно значење наслућује у рогобатној звучности.

Све то разумног човека може само да наведе да се избезуми, али можда ништа више од страшне сулудости појма патафизика.

Зашто је важно да сада говоримо о патафизици? Ни због чега. Баш због тога желим да искористим прилику да причам о њој.

Да бисмо успешније „нањушили“ шта заправо значи ова зачудна реч, није на одмет нањушити и човека који ју је измислио. Француз Алфред Жари, како сјајно запажа аутор текста о њему Ђорђе Косић на порталу Култур Кокошка, данас би се могао окарактерисати као хипстер – првенствено због тога што је био бркати тип на бициклу.

Као и сваки прави хипстер, био је склон уметности, и то оној неконвенционалној. Нешто прецизније – био је писац и драматург, довођен у везу са правцем симболизма и често истицан као претеча дадизма и надреализма.

Већи део свог кратког живота провео је у друштву свог револвера, бицикла, „зелене богиње“, како је тепао Апсинту и свог неизмерно досадног и неизмерно забавног лика Ибија.

Жаријева дела, по угледу на свог творца, шокирала су публику, остављала је у ребусу и нелагоди, али је уједно и незаустављиво терала на смех.

И то смех изазван оним најнижим форама, скаредним играма речи, пластичним истицињем оних делова тела којих би требало да се стидимо и сличним примитивизмима који вређају укус „пристојних“ људи.

Међутим, поред тог првог, очигледног нивоа смеха, Жари је своја дела обогатио још једним, апстракнијим нивоом смешног.

Тај смех се буди као реакција на крају – када схватите да вам ништа није јасно по питању тога шта је писац хтео да каже и када сте приморани да повучете армије разума пред нападом густих небулоза и бесмислица.

Тада сваки озбиљан човек долази до неизбежне чињенице да ће поступити озбиљно само уколико се одрекне озбиљности.

Ох, па та физика

Патафизика је једна филозофија која подразумева управо једно такво озбиљно бављење неозбиљним стварима. Тачније, када је Жари измислио патафизику, он ју је описао као једну научну дисциплину која се бави имагинарним феноменима и њиховим имагинарним решењима.

За разлику од науке која се бави општим, која утврђује правила и константе, предмет патафизике су појединчане, односно изузетне појаве а циљ јој је да утврди правила која постоје у тим изузецима, а закључци до којих она долази су, готово без изузетка, апсурдни.

Ако узмемо у обзир чињеницу да је лик Ибија Жари осмислио инсипирисан својим наставником физике из средње школе, ког је, заједно са својим школским друговима радо исмевао, јасно је да је још у младалачким данима имао нешто против физичке науке, те да је за све оне који нису могли да поднесу дотичног професора изсмислио Ибија, а за оне којима физика није била јача страна, патафизику.

Водећи се филозофијом патафизике, Жари се за живота шалио, а тако је дочекао и смрт – последња жеља му је била да му неко да чачкалицу.

Но, након његове смрти, многи су схватили патафизику нешто озбиљније. Па тако током двадесетог века основани бројни интитути за патафизику широм света.

Патафизичари на тим институтима озбиљно раде на томе да ништа не схватају озбиљно, чак ни саму патафизику. Звучи парадоксално? И треба.

Но, патафизика нас учи једној важној ствари – неозбиљно може бити корисно док год смо у стању да у њему уочимо духовито, без икаквих даљих објашњења.

Постоји ли дубљи смисао у Министарству смешног хода Летећег циркуса Монтија Пајтона? Не. Смешно је управо због тога што нема икакве везе с реалношћу и икаквог рационалног објашњења. Смехпурсмехизам, ако ми допуштате.


Аутор: Вишња Печенчић

Извор: РТС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.