Неда Ковачевић: Споменик је концентрат историје

Фотографија: Неда Ковачевић
Фотографисала сам и пописала 1943 споменика у Београду, и објавила књигу. Данас појединац може много, питање је имамо ли новца, идеја, организованости и воље

Задужбинарство представља заветни ковчег, поруку у боци, сваког народа и сваке културе. Током векова сеоба, ратова и ропства, као и у доба политичког и економског успона, српски задужбинари су остављали споменике културе покољењима која долазе. Некада се дешавало да су се поједини потомци бахато односили према тој баштини, да нису били на висини задатка, али то није обесхрабривало нове генерације задужбинара и људи из културе да својим талентом, радом и вером наставе давно започети низ чувајући језик, историју и писмо.

Песникиња Неда Ковачевић на себе је преузела задатак да забележи податке везане за споменике у Београду и до сада је објавила више књига које се баве том тематиком. Њен рад изнова показује да је лична иницијатива важнија од великих прича и сталног чекања на институције, фондове намењене култури или промене партијске номенклатуре.

Можете ли рећи неколико речи о томе како сте се, као неко ко је дипломирао италијанистику, заинтересовали за београдску културну баштину, тачније за споменике који се налазе на отвореном, као и за оне друге који се налазе далеко од очију јавности у различитим институцијама, депоима и магацинима?
— Истина је да сам, као велики љубитељ италијанске историје, културе и језика, студирала италијанистику. Али заправо све време сам по свом првенственом и најважнијем позиву – песник и писац. Пре ове – засад тротомне – монографије БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК, написала сам и до сад објавила три збирке песама и четири романа. Скупљајући грађу за свој роман „Повратак кошаве у Београд“, у коме има много историјских података о Београду, почела сам, по узору на неке старе београдске фотографе (Марко Стојановић, пук. Јеремија Станојевић) да интезивно фотографишем разне београдске мотиве.

Корице тротомне књиге БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК ауторке Неде Ковачевић

Ускоро схватих да имам највише фотографија споменика, а потом и зашто су ме споменици нарочито заинтригирали: они представљају својеврсни концентрат историје. Један су од важних показатеља односа према властитој прошлости, историји. Знаменити људи и догађаји, који су обележили нашу историју и задужили нас. Размишљала сам и питала се како смо се ми њима одужили? И напросто ме је затим заинтересовало – колико то уопште укупно има споменика у Београду, и коме су подигнути. Kоје људе и догађаје памтимо, а које смо некако и заборавили? Колико је споменика било, па их више нема, и зашто…

И тако, систематски, од марта 2012. до сад фотографисала сам и пописала 1943 споменика и осталих скулптура на подручју града Београда. Под појмом споменик ја подразумевам оне скулптуре које се односе на историјске личности и догађаје. Затим се то, некако природно, све трагом скулптура, проширило и на „поглед у вис” c на фасаде зграда, где такође постоји мноштво занимљивих и уметнички вредних скулптура, само што су оне на специфичном месту, и тако је настала и Књига трећа. Фотографисала сам фасадне скулптуре, свих видова, од плитког рељефа до статуа у пуној пластици, на око 1100 зграда у Београду, а пошто на многима има више скулптура, то би било око 1500 скулптура.

Какву сте грађу користили приликом писања књига о београдским споменицима и шта Вам је представљало највећу потешкоћу?
— Користила сам грађу из историјских архива, града Београда и Архива Југославије, разне документе, по заводима за заштиту споменика, архиву разних новина и часописа, вајарске монографије, брошуре с изложби, разнолику литературу. Много сам тога затим пронашла и сама на разне начине, или од људи, који би ми јављали где се све налазе разне скулптуре, међу њима и споменици знаменитим личностима и догађајима… Много је попрсја, а има и фигура у пуној величини ( нпр. споменик Милораду Драшковићу у згради Народне банке Србије), личности у разним ентеријерима. По природи ствари о њима је теже и сазнати, јер за њихово постављање не важе тако строги критеријуми као за оне постављене напољу, на отвореним јавним местима, па нису званично нигде забележени.

Можда најзанимљивије такво откриће ми је споменик „Помирење” знаменитог Ђоке Јовановића, једини уопште на ком су приказани заједно Карађорђе и кнез Милош Обреновић, у згради Патријаршије СПЦ. За фотографисање сам добила благослов Његове светости патријарха Иринеја.

Споменик „Помирење” вајара Ђоке Јовановића на којем су приказани Карађорђе и Књаз Милош (Фото: Неда Ковачевић)

Морам напоменути још једну специфичност зашто је још овај мој рад до сада јединствен: било ми је важно да уз сваку личност и догађај којем је посвећен споменик приложим и текст о тим личностима и догађајима. Само их набројати и приложити фотографије, уз навођење најосновнијих података о вајару и години настанка/постављања, такође је велики посао, али, што се мене тиче, недовољан. Битно је да знамо зашто је нека личност заслужила споменик. Такође, ту је и попис несталих споменика. То се све може наћи у мојим књигама БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА, и зато он носи поднаслов: „Путовање српском историјом кроз споменике у Београду”.

Припремајући књиге у међувремену сам – проводећи време за рачунаром у кућним условима – начинила и 413 кратких филмова, исто поводом споменика, с архивским материјалом, својим фотографијама и текстом, који сам снимила и све монтирала. Данас, уз рачунар, није тешко савладати сву ту технику, доступна је, и није скупа. Нарочито ми је драго што мој филм о краљици Марији Карађорђевић (иначе једини постојећи о њој уопште) на мом Јутјуб каналу до сад има преко 105 хиљада прегледа .

Највеће тешкоће имала сам код истраживања фасадних скулптура. Разлог лежи у оскудности извора и литературе. Осим брошуре из 1965. Завода за заштиту споменика града Београда, коју је урадила Ђурђица Сикимић, и Шаренчеве, иначе изврсне књиге, која обрађује само статуе на фасадама, уз цртеже, никакве друге литературе за полазну основу нисам имала. Пошто сам узела у обзир и остале видове фасадне скулптуре, нигде до тад обрађиване (рељефи, маске, херме), овај мој рад је заправо пионирски. А и ту је код Сикимићеве било на списку 475 зграда, док сам ја потом, исто на разне начине, сама пронашла још око 600.

Рељеф на Палати Деванха у Краља Милана 21 (Фото: Неда Ковачевић)

Кад човек шета градом и баци поглед на неку фасаду, често на њој угледа неку до сад незабележену скулптуру. Због тога је тешко пронаћи ко су аутори многих од фасадних скулптура, иако су то махом најпознатији вајари. У техничкој документацији зграда тих података најчешће нема.

Колико је могуће реконструисати Београд друге половине 19.века и каснију престоницу Краљевине Југославије након бројних ратова и разарања која су девастирали споменике?
— С обзиром да неким чудом постоји прилично очуване грађе, архитектонских планова и старих фотографија, заправо је технички могуће реконструисати већину тога. Али, важније је питање – колико за то има новца, идеја, организованости и воље.

Да ли може да се направи паралела задужбинарства у Срба некад и сада, и колико је нашим савременицима важна национална култура?
— У ранијим временима постојала је у Срба врло јака свест о важности националне културе, у свим њеним видовима, духовној, културној, образовној, привредној, здравственој.

До Другогог светског рата, готово сви богатији људи осећали су то скоро као свету дужност — да оставе потомству различите задужбине. Дизали су цркве, болнице, школе, остављали знатна средства за различите потребе у култури, образовању, здравству. Чини ми се (но, остављам ипак и да је то само мој лични утисак) да савременицима национална традиција и култура није толико важна, као да нису довољно свесни општег добра, као да мисле само на себе… Наравно, не треба генерализовати, има и светлих примера. Али данас и кад нешто раде, као да се некако крију.

Колика је несразмера између споменика посвећеним мушкарцима и споменика женским историјским личностима? Да ли је та диспропорција типична за наше поднебље или је и у другим европским престоницама слична ситуација?
Несразмера је велика и очевидна. У Књизи првој мога БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА од укупно 437 споменика само њих 39 посвећено је женама. Напросто, није их било више. У међувремену, пронашла сам још неколико, али је то и даље огромна разлика.

Посебно је карактеристичан пример да је први уопште икад подигнути споменик једној жени у Србији – постављен у парку Калемегдан 1926. године и посвећен кнегињи Зорки Карађорђевић – срушили титоисти 1945. године, из идеолошких разлога.

Докле сте стигли у свом истраживању и какве планове имате ове 2020.године?
Конкретно, прво ми је на реду да пронађем податке о зградама у Земуну на којима су фасадне скулптуре. Већ сам их скоро све фотографисала, и пописала фасадну скулптуру, то је на око 90 зграда у Земуну. Требало је већ пре неколико месеци да будем по архивима, али је ова ситуација с коронавирусом мало успорила све, пошто установе нису радиле. Иначе, у Земуну постоје врло занимљиве и оригиналне фасадне скулптуре, али, ето, испоставило се да се пре овога мог истраживања никад нико није бавио том темом. Ово ће бити, ако Бог да, прва књига о фасадној скулптури у Земуну уопште.

Попрсје Велимира Теодоровића у његовој гробници у Алеји великана (Фото: Неда Ковачевић)

Ово истраживање заправо нема краја. Подижу се нови, а још увек успевам да пронађем и до сад непознате (барем за мене) споменике у разним унутрашњим просторима.

Све је извесније да ће књига прва БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА – посвећена личностима којима су у Београду подигнути споменици – ускоро добити и свој други том, с новоподигнутим и новопронађеним споменицима. Тако ми је практичније, него да проширујем и допуњујем већ постојећу књигу.

Иначе, све три досадашње књиге објавила сам у властитом издању, на стари добри начин, уз помоћ пренумераната, људи који су ми се јавили и претплатили се на књигу по повлашћеној цени пре него је изишла из штампе. Осим што су њихова имена наведена у књигама, ја увек изнова користим прилику да им се захвалим на поверењу и подршци.

 

Аутор: Стефан Бранисављевић

Извор: Нови Стандард

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.