Захваљујући Галерији 73 београдска публика упознала је Мирјану Маодуш једну од најзнаменитијих Српкиња из свијета умјетности. Она живи и ствара у Паризу и Београду, повремено и у Јокохами.
Мирјанин пространи београдски атеље налази у реконструисаној кући познатог сликара Васе Поморишца, а онај париски некада је користио широм свијета прослављан Хаим Сутин, а посјећивали су га Модиљани, Фужита, наш Растко Петровић и многи други гласовити умјетници.
Мирјана Маодуш није само посебна зато што су њене слике тражене на свим меридијанима. Ова поносна Личанка школовала се у Франкфурту, Венецији и у Паризу. Огромну славу стекла је и у Јапану, отаџбини свог супруга. Ипак, животна судбина која је водила широм планете није промијенила њен однос према личком камену са кога је потекла. Изузетно динамичан живот навео је да, поред матерњег српског, говори њемачки, италијански, француски, енглески и руски, а служи се и шпанским језиком.
Као хуманиста и умjетник, одлучила је да на свој начин кроз сликарство реагује на трагедију Срба. Учинила је то ћирилицом, сликајући писмо свог народа. Због тога се данас убраја у ред најзначајнијих представника летризма у свjетском сликарству.
Радила је фигуративне композиције блиске њемачком експресионизму, затим се усмјерила ка особеном фовизму. Експлозивним бојама, са изузетним осјећањем за материју, користећи слова, ријечи или строфе омиљених јој пјесника извела је много значајних дјела са ненаметљивом, а тако снажном поруком љубави према свом роду. Исто је показала и исписивањем стихова Ђуре Јакшића, посебно оних којима се обраћао Јевропи.
Инспирисана фрескама
Каже да је инспирацију за своје радове нашла у фрескама које је још као дијете видјела у Цркви Светог Јована у родном Медаку.
– Mоје сликарство је врста графита настала под утицајем свjетских трендова. Живим у Паризу у коме је велика концентрација умjетности из читавог свијета. У таквој средини природно је да човјек тражи себе. Ко сам ја?
Мала Мира која се крстила у медачкој цркви. Прве слике које сам видјела биле су иконе. Мама ме је као дијете водила у цркву у којој би док траје црквена служба имала осјећај да уз упаљене свијеће злато са икона има посебан сјај. Читав амбијент је прелијеп, јер и окупљени сељаци након напорне седмице долазе на недјељну литургију обучени у своја најбоља и најчистија одијела. Звуци хора, глас свештеника, мирис тамјана и рефлексија свијећа тај тренутак чини јединственим. Мислим да су те слике заувијек остале исписане у мом сјећању.
Зато сам се одлучила да пишем ћирилична слова која су и естетски врло лијепа. Код нас у Лици литургија је била на старославенском језику, а црквени календар био је исписан старославенским словима. Зато су моји графити исписани на мом језику и мојим словима. Једноставно, то сам ја – прича Мирјана Маодуш.
У њеном животу много тога је необично, па и сам чин рођења.
Рођена у војном логору
Наиме, у јеку Другог свјетског рата, рођена је 14. октобра 1942. године у италијанском војном логору у селу Медак код Госпића.
Каже да јој је мајка причала да је породио италијански војни љекар Коломбо који је, као пелену искористио војничку кошуљу.
– Моја мајка претходно је била заточена у затвору и свако јутро је гледала људе које одводе и бацају у јаму. Чекала је свој ред, да би стражар, видjевши је трудну, наговорио да побjегне уз обећање да ће пуцати у ваздух. Три дана је чучала у жбуњу, а ноћу би ишла док није стигла до Италијана који су тада држали центар Медака. Било је то вријеме када је наш народ Италијане звао „српском мајком”. Они нису дирали жене и дјецу, а код њих су уточиште налазили и Јевреји и Срби. Италијани су прихватали свакога. Ту сам рођена, а можда је то рођење предодредило да ми касније у животу Италија буде судбина.
УНЕСКОВЕ НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ
Слике ћириличних слова Мирјане Маодуш освајале су меридијане, а њој су донијеле и једну од највећих животних сатисфакција.
– У штампарији у којој су штампане Унескове новогодишње честитке случајно се затекао један француски официр из владине војне агенције. С обзиром на то да Унеско узме велики број радова од којих само поједине користи, он је дуго пребирао фотографије неискоришћених слика. За око му је запао један од мојих радова. Тако се десило да је Франкофонска војна владина агенција одштампала мој рад у 10.000 примјерака. Фотографија ћириличних слова завршила је и на њиховој новогодишњој честитки. Неколико година касније помислила сам да је можда баш тај исти официр наредио да се бомбардују Срби, можда и не знајући да је ћирилица наше писмо које је сам изабрао. У симболичком смислу управо ту серију новогодишњих честитки доживљавам као врсту личне побједе.
Мирјана је од малих ногу цртала, али није имала подршку најближих.
– Кад сам била мала увијек сам цртала кријући се од маме. Знајући да међу умјетницима има оних који једва преживљавају или се одају алкохолу, мама се плашила шта ће бити са мном и хтјела је да ми љубав према сликарству истера страхом. Можда зато и данас имам утисак када сам сама, када се затворим и сликам, да радим нешто забрањено. Сликање је мој живот. У ствари, једино то и знам да радим.
Након преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима у Лици током Другог свјетског рата њена породица преселила се у Београд.
– Пресељење у Београд оставило је трагове на језику којим сам причала што је некад наилазило на неразумијевање околине. Ипак, брзо сам стекла симпатије друштва, јер сам захваљујући дједу научила њемачки језик и помагала друштву из школе да га савладају.
Познавање њемачког језика много јој је помогло када је љубав Мирјану одвела у Њемачку гдје је уписала Школу примијењене умјетности у Франкфурту.
– Учећи код Нијемаца стекла сам радне навике и дисциплину која ће ми касније пуно значити у животу. Када сам се срела са радовима изложеним у култном Музеју Штедел у Франкфурту била сам задивљена једноставношћу тамошњих умјетника. Један од мојих професора Јозеф Бојс, кога савремени теоретичари сматрају једним од најважнијих умјетника 20. вијека, био је веома скроман човјек који је возом долазио у Франкфурт да би држао часове студентима. По држању и гардероби није се разликовао од ученика. У Франкфурту се подразумијевало пуно рада. Све што сам током каријере касније стварала оставило је трагове њемачког експресионизма.
Мада Мира Маодуш каже да је стицајем околности школовање наставила у Венецији, стиче се утисак да јој је Италија била суђена. Ведар дух ове медитеранске земље одредио је њену палету, односно допринио је да од тада на њој посебно мјесто заузима црвена – боја радости.
Преласком у Париз 1972, Мира Маодуш се усавршавала на угледном Бозару и наставила да излаже. Стручњаци су запазили њене слике од којих се неке репродукују на Унесковим новогодишњим честиткама од 1988. године. Наредних 12 година штампане су новогодишње честитке са потписом Мирјане Маодуш.
Ништа мање није битно ни то што су сликама Мире Маодуш најбољи француски сценографи изванредно и узорно опремали студио француског националног Другог програма, између осталог за гостовања Жискара Дестена и Карле Бруни.
Јапан као судбина
Током боравка у Италији, Мирјана Маодуш припадала је групи италијанских сликара Макијоли, који су почели своје радове да шаљу у Јапан.
У земљи излазећег сунца прву изложбу је имала 1975. године, да би 1978. године склопила први уговор са јапанским галеристима о излагању својих слика. Прилагођавајући се јапанској култури, са великих формата Мирјана се посветила минијатурама и успјех није могао изостати.
Да је Јапан њена судбина свједочи и чињеница да ју је током боравка у Венецији судбина спојила са животним партнером, јапанским дипломатом, др Риођи Наказато, професором, деканом и предсједником Кјорицу универзитета у Токију.
Свуда тражена и призната сликарка Мирјана Маодуш, како сама каже, исувише цијени своје слике да би тражила медијско присуство.
– Није ми стало до вjештачког публицитета, јер то је краткотрајно. Ако слике ваљају, саме ће наћи свој пут.
Народни музеј у Београду чува и излаже слике Мире Маодуш, а уврстио их је и у монументалну ретроспективу под називом Српско сликарство 20. вијека, приређеној поводом преласка у трећи миленијум. Овај најстарији и најугледнији међу музејима Србије, у сарадњи са Руским домом у Београду, изложбом Мире Маодуш, обиљежио је 1.150 година словенске писмености.
ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић
Српско коло број 52.
Извор: Слободна Херцеговина
