Мала школа србске митологије: Посвећено дрво Запис

 Овај чланак о Запису, посвећен је Радомиру Петровићу, који је са још 12 људи одржао обичну литију  у селу Породин на Ђурђевдан 1949 године. Осуђени су од јагодинског Окружног суда,  укупно на 176 година робије, а одузета им је сва имовина!?  Петровићу,   који је имао 22 године, супругу и сина, одузето је 30 хектара земље, кућа, парни млин, вуновлачара и кафана. У пожаревачком затвору лежао је осам година и осам месеци. Често су га тукли, вређали и терали да носи мокро одело, како би што пре умро. У киблу му је свакодневно убациван канап да се обеси. Петровић, који је још жив и има преко 80 година, рехабилитован је судски  јануара 2007. године, а враћено му је само десет хектара  земље († Синиша Јаконић).

Литије

Табуисано дрво Запис је од Бога a има функцију писма, јер се на њему  „записују“ (урезивањем) крстови у верском опходу литије (крстоноше). Тумачи се и као магијска пракса бајања и врачања која се користи за лечење. Појам „Запис“ за табуисано дрво, најчешће из рода храста, семантички је као и „писмо“ од аријског корена пис, инф. писјати, писати, развити (мисао), простирати, повећати (обим), кретати…

Запис се такође зове и облик бајалице, која се држи у навоштеној крпи или троугластој дрвеној (или металној) кутијици (везми), или на оловној плочи која се закопава у земљу. Постоје различити записи, урочници (амајлије) који се од искона користе у медицини: од грознице, тресавице (злодуси) или нежита, смрти, непогоде, зубобоље, за породиље, против уједа змије… „Записи“ се користе за лечење, а потврду у србском језику даје реч „лек“ (медицина), од ариј. лек’а, запис (= ариј. лéк’а, Бог), рукопис. Овај духовни појам задржао је код Срба изворно значење „рукопис“ и „Бог“, а потврду даје изведеница „лекар“, ариј. лек’ара, спремност на писање.

Запис је обредно место и божанско станиште, где се на дрвету или камену „записује“ (урезом или клесањем) крст на западној страни, у циљу заштите села,  најчешће од болести и непогода. Налази се у сред села, али има и оних који граниче сеоске потесе. Посвећено дрво Запис уз развијену медицинску праксу лечења, има улогу најстаријeг храма у природи о сеоској слави заветине, крстоноша или литије, славског молепствија у троструком ретроградном опходу по слици еклиптике или кола небеског.

Космосом владају мале силе које пресликава литургијска функција опхода око Записа, која се може упоредити са хомеопатијом или лечењем малим количинама, чији је смисао упоредан народној изреци из свакодневног живота: Мали камен кола преврће. Реч „литија“ је од ариј. литја, инф. литјате,  ситан, мала количина, безначајан, мали, одакле је и енг. litle. Посвећено дрво Запис је упоредно „дрвету од светлости (или живота)“ у митолошкој представи света (ариј. ашват’а), па се бог Сунце у улози Створитеља зове „дрводеља“. Корен „дрвета света“ је на небу, а гране и лишће које представљају веде на Земљи. Ко то види тај је видовит (БГ).

Сврха обредног опхода око Записа о литији (крстоноша), има за циљ заштиту у простору обиласка, а постиже се хармонизацијом енергије. Молитва жреца се упућује Запису који је обично храст, дрво са највећим процентом воде која има способност да граничи поље сила. „Жива“ вода дрвета прима информације од значаја, али и реагује на њих. На тај начин, жрец преко дрвета оперативно управља преко неиспољеног јединственом универзалном енергијом (А. Манојловић) која се зове „слава“, а избачена је из науке под именом „етар“.

Обредни Запис је обично ограђен, а са њега се код Срба ни дан данас не сме откинути ни најситнији листић. Баш, како је то записано у Махабхарати, где се „божије дрво“ на ариј. зове дева-тару, одакле је реч „дефтер“ (тефтер), бележница, јер се на Запису или „божијем дрвету“ крстовима записују похвале и молитве, а писмо у србском народном предању симболише пресликану васељену. Приликом „записа“, учесници су као и на слави окренути према истоку и источном хоризонту водоравне линије просторног крста.

Сви Срби које зову Словени из разлога прикривања општег србског имена, имају исту реч за појам „писати“ наглашава Луј Леже. То је својеврстан доказ старости србског писма и културе из Подунавља Хелма, „која је свим осталим народима дала реч“. Писмо је божанска креација с 22 слова винчанске културе Подунавља у континуитету, коју су наши преци још у протоисторији пренели на Исток.

 

Слободан М. Филиповић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.