Драгољуб Збиљић: Српски и хрватски лингвисти као антиподи

Фотографија: Р. Крстинић

● Српски лингвисти се данас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму, а већина српских лингвиста не схвата важност тога језичког јединства (и) код Срба

   Владислав Ђорђевић је недавно, између осталог, записао: Српски језик јесте двоазбучан, али то не сме бити и српски народ.

   То је оно што не схвата огромна већина српских политичара и српска интелигенција. Нажалост, то још не разуме ни надмоћна већина српских лингвиста јер су ограничени појмом богатство двоазбучја. Они мисле да, пошто српскохрватски (како га они најрадије зову званично још мало па сто година) језик јесте двоазбучан, па и српски народ мора да има оба писма у свакодневној употреби службеног, званичног, учевног (књижевног, стандардног) језика Срба.

   На пример, хрватски лингвисти су разумнији. И они знају да је тај језик двоазбучан, они чак сада тврде да је (и) ћирилица хрватско писмо“, али никада нису насели на грешку да хрватски народ треба да буде двоазбучан у свом свакодневном службеном језику.

   Показало се кроз историју лингвистике, на жалост Срба и њиховог језика, да су хрватски лингвисти разумнији у вези с решењима питања језика и писма. Хрватски лингвисти никада нису насели на промашај да негују хрватски књижевни језикна оба изговора и оба писма у оквиру службеног, званичног језика. (И) они знају да нам је исти језик и двоизговоран, али не предлажу да хрватски народ буде двоизговоран у свом књижевном језику, за разлику од Срба. Дакле, на нашу жалост као Срба, морамо признати да су српски лингвисти мање разумни од хрватских. И, наравно, зато Хрвати, као народ, немају такве озбиљне грешке као што су „богатство двоизговорности“ и боагатсво двоазбучја, јер они одлично разумеју да то не обогаћује народ, него га разбија. Зато су Хрвати на основу суштински српског језика створили „хрватски језик“, па на основу (и) језика објединили свој народ на једном изговору и једном писму и, на основу (и) тога, објединили хрватску државу и на оним територијама које су раније биле већински српске (на пример, део Славоније, Приморја и сл), а српска држава и Срби разјединили су се на „богатству двоизговорности и „богатставу двоазбучја“ у учевном језику, па су смањили Србију и отима нам се данас територија Косова и Метохије, највише зато што су се Срби, за разлику од Хрвата, раздвајали на разне начине, па посебно и на основу разбијања учевног (књижевног, стандардног), у основи српског, наравно, народног језика.

   Нормално је да су у народу различити говори у зависности од историјских и других околности у којима су живели делови истог народа, али у учевном језику не сме бити свих особина из језички разбијеног народа. Зато и постоје лингвисти који имају основни задатак и обавезу да на основу језика и писма учевнојезички обједињавају народ нормирајући јединствен језик за један народ.

   Хрватски лингвисти су одлично схватили своју улогу у лингвистици и народу, а српски лингвисти, на велику жалост нас Срба, ту улогу још нису у већини схватили на прави начин. Зато су само Срби (и) данас још богати и двоизговорно и двоазбучно у свом учевном језику.

   Српски лингвисти се данас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму. А српски лингвисти се за то јединство још не залажу, у чему много касне за хрватским лингвистима који су то јединство и једност у буквару већ остварили.

   Без обједињавања и српског народа на једном изговору (екавском, као погоднијем из више разлога) и једном  (ћириличком) писму у српском језику (како су то у пракси били остварили М. Крајишник и Р. Караџић док су били на власти у Републици Српској, па то лингвисти после њих поново разбили) – нема нормалног и неизбежног јединства Срба. Како би се објединили на нејединственом језику (како је то у овом часу још код Срба)?

   Нема, дакле, успешног и срећног јединственог народа без јединственог (и) службеног језика на једном изговору и једном писму.

1. новембар 2020.


Аутор: Драгољуб Збиљић


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

2 thoughts on “Драгољуб Збиљић: Српски и хрватски лингвисти као антиподи

  1. Све похвале за ово објашњење: СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

    Обавезу имају сва средства обаештавања тако да се понашају. Да не објављују ништа на српском језику латиничким писмом. Сви имају ту уставну обавезу, али је само СКЦ примењује с пуним правом, али и под уставном обавезом. Нажалост, готово сва друга средства обавештавања објављују српски језик и латиничким писмом или чак само латиничким писмом, и тако сва крше Устав Србије, Члан 10. То треба власт да објасни свима и да коначно почне, после дугих 14 година кашњења, примењује уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије.

  2. Поштовани Весна и Ђошићу,

    Хвала Вам што сте мој текст „Српски и хрватски лингвисти као антиподи“ ставили под ознаком „Истичемо…“. То је знак и радост што сте схватили у чему је важност тог текста. А важност је у томе што предочава зашто су код нас српски језик и писмо у великом проблему. За тај велики проблем највећи кривци су они који се тиме баве професионално, за новац, за плату и за углед. А то су свакако српски лингвисти. У тексту је јасно предочено зашто само (Срби) ми имамо проблеме те врсте. Наши лингвисти не раде као што раде у језику и писму сви други лингвисти. Једино су наши лингвисти увели своме писму туђе писмо, параписмо (хрватску латиницу). Хрватски лингвисти то нису хтели да ураде у правопису, него су, као свио други лингвисти, увели своје, једно писмо за свој језик. То су учинили сви, па и Хрвати. Наши су лингвисти себе схватили као оне за које не важи уставна одредба у Члану 10. па су увели друго, туђе писмо које Устав ниједне земље у Европи и свету не дозвољава и нема других лингвиста чији је правопис противан Уставу у решењу питања писма. Њихова борба за ћирилицу је потпуно лажна, јер у пракси не показују да су стварно за ћирилицу на једини нормалан, уставан начин, примењен у целој Европи. Начин какав се примењује код свих других лингвиста.
    Зато Вама двома много хвала и одајем вам признање, посебно зато што сте схватили у чему је суштински проблем српског и језика и, нарочито, писма код Срба. Хрвати могу да немају никакво решење питања и језика и писма ни у њиховом Уставу ни у закону, па опет не би имали никаквих проблема ни у језику ни у писму, јер њихова деца и народ имају у језичкој науци и правопису решено питање језика и писма тако да не могу имати никаквих ни тешкоћа ни дилема како ће звати свој језик, каква му је норма (наравно, јединствена и у изговору и у писму) и којим се писмом пише. Њиховим лингвистима није пала на памет уникатна глупост да се баве обмањивањем преко српског „богатства двоазбучја“.
    Друга је ствар што се у Хрватској не показује брига о српском народу и његовом писму, али како очекивати ту бригу код Хрвата када у Србији ни српски лингвисти ни власт не показују никакву стварну бригу за српско писмо које је у Србији данас заступљено са свега десетак процената у општој јавности. То се никада до сада није нигде другде догодило у свету да нечији лингвисти и власт дозволе понижење свога писма противно и уставу и општој пракси у свету. То се предуго дозвољава у целој Европи и свету само у Србији, пропустима и српских власти, али, пер свега, пропустима српских језичких плаћених стручњака за нормирање јединственог учевног језика Срба и у изговору и у писму. Само српски лингвисти, пре свега, али и власт, раде тако наопако према свом језику и писму у службеној, званичној употреби. Нигде се другде у Европи и свету тако не односе ни лингвисти ни власт према матичном језику и писму. Само у Србији. А онда и лингвисти и власт само вербално (празно), тобож, дају лажну вербалну подршку српском језику и писму. Једно причају, а сасвим друго, наопако, раде.
    Нажалост, српски народ — као ни било који други народ — не може сам добити рат за свој јединствен, обједињујући за цео народ, учевни (књижевни, службени) језик и своје (матично, народно) писмо које ће га обједињавати ма где делови тога народа живели. Зато једино ми Срби имамо делове свога народа који су у језику ближи неком другом (новоименованом или старом?) народу него целини свога народа у Матици Срба (Србији). Зато се и догодило да су се Хрвати (на пример, али и Бошњаци и Црногорци) боље објединили на српском вуковском језику, него што су се на том истом језику објединили у изговору и писму сами Срби чији је то матични језик.
    Проблеми српског учевног, књижевног, службеног језик, дакле, пер свега су у српској лингвистици, па онда и у политици. Може се рећи и обрнуто: у власти и лингвистици, али не у самом народу, јер народ не ствара учевни језик и не бира писмо појединачно, него свуда то имају задатак да чине плаћени лингвисти и власт који из народног језика створе — успоставе нормирани учевни, књижевни службени језик чији је главни задатак да обједињавају свој народ.
    Да смо у праву, показује чињеница да ни један једини познатији лингвиста у Србији не реагује на наше научностручне анализе и предлоге и неће да пишу о томе. А неће зато што не могу ништа да кажу насупрот овоме, а у пракси неће да примене наше предлоге, то јест, оно што примењују у пракси сви други лингвисти у Европи и свету. . Зато се тако дуго и продужавају српски проблеми у учевном, стандардном језику и, нарочито, у нестајању (замењивању) српског писма у српском језику, а српски лингвисти никако неће да признају да је проблем међу њима, а не у српском народу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.