Реч чије се значење потпуно променило.
Данас када за некога кажемо да је мангуп то најчешће мислимо у позитивном смислу – да је шмекер, доказао се у друштву или је несташан. Са друге стране, када старији људи, обично за млађе, кажу да је мангуп, мисле да је безобразник, неваљао или особа слабих моралних и радних особина.
Међутим, према српском закону из времена Обреновића, тај турцизам је имао потпуно другачију дефиницију, и користио се да означи изгубљену стоку, која тумара селима и за коју се не зна ко јој је газда.
Такве ситуације су биле честе у сељачкој Србији 19. века, па су мангупи, њихове врсте и поступање према њима били строго утврђени законом.
Члан 1. Сва она стока и домаћа животиња, која се нађе да тумара којекуда, а газда јој је непознат власти и мештанима, сматра се за мангупа.
Члан 2. Чим се за каквог мангупа дозна, општинска власт има о њему водити старање.
члан 3. Мангуп-стока дели се на: крупну, ситну и одојчад.
Под крупном мангуп-стоком разуме се: во, крава, јуне, коњ, кобила, омица, магарац, мазга итд
под ситном мангуп-стоком разуме се: вепар, крмача, ован, јарац, коза, самсов, кер, рт, чобански пас итд; под одојчадима разуме се: теле, ждребе, јагње, прасе, јаре и све од крупне и ситне стоке, што сише и велику негу потребује.
Као овај последњи вид мангупа сматра се и сва домаћа перната животиња.
Како смо дошли од изгубљене стоке до шмекера и фрајера није познато, али сигурно неће утицати на то како ћемо наставити да користимо ову реч која је дубоко укорењена у нашем народу.
Извор: Србија данас
