Ћирилица на Мирогоју

Чак и они који су свесни да су ћирилицом исписани сви културни трагови српског народа, сви важни записи о постојању Срба кроз векове, често занемарују овај део сопственог идентитета. У жељи да се приближе другима и буду прихваћени, миц по миц тако се удаљавају од себе самих. А ћирилица остаје да у миру почива једино на загребачком Мирогоју.

Три важна историјска тренутка намећу се некако ове године, што због округлих годишњица, што због тога што илуструју један важан аспект живота Срба у Хрватској. Ради се о једном од дистинктивних елемената припадника српске националне заједнице на овим просторима и односу према њему. О ћирилици. Статус ћирилице на овим просторима осликавао је често и статус и положај српске заједнице. Иако су многи владари и освајачи на овим просторима и раније доносили законске одредбе које су се тицале језика и писма, па тако и ћириличног, па га тако и забрањивали, она од пре тачно 80 година илустративна је за ову тему.

Закон о забрани ћирилице на територији НДХ донет је пре тачно осам деценија и, с обзиром на то да је био праћен незамисливо суровим злочинима и геноцидом, некако је увек био у сенци тих злочина као готово занемарив. А заправо је тај закон претходио првој масовној ликвидацији. У истом том рату, првог дана рата на тадашњој територији Краљевине Југославије, прва мета немачких авиона приликом бомбардовања Београда била је – Народна библиотека. “Бомбардовали смо Народну библиотеку Србије јер је она чувала вишевековни културни кôд српског народа”, рекао је после рата пред војним судом генерал коме је лично Хитлер поверио овај задатак. То су његове речи, а не речи “ћириличара”, како се данас у јавности често погрдно називају они који говоре о вредности и важности овог писма.

Тачно 50 година након Закона о забрани ћирилице, односно пре 30 година, наступило је, слободно га тако можемо назвати – безакоње (иако је било неких званичних напутака за ове процесе, они су се одвијали и спонтано, уз широк дијапазон еуфемистичких образложења). Мислимо на “чишћење” полица школских, градских и других библиотека од непоћудних наслова и аутора, а пре свега – ћирилице. Овога пута као реакција на ратне страхоте и злодела, као инстинкт немоћног, а жељног освете.

У “књигоциду” (како је у литератури касније окарактеризован) уништена су толика вредна дела која нису важна само за националну историју и културу Срба на овим просторима, већ за све људе независно од нације, па и изван ових простора. Како је до тог тренутка језик, макар званично, важио као јединствен, ћирилица је била главни разликовни национални елемент. Па је у националном ратном сукобу, као обележје оног другог, оног ко је непријатељ, и она страдала.

Данас је 2021. година, 21. век. Хрватска је део Европске уније и има више законских докумената којима се гарантује не само заштита, већ и подстицање употребе српског језика и писма. И Уставни закон регулише употребу ћириличног писма. На бројним папирима је тако печатирана употреба ћириличног писма, а сви ти папири могу се предочити свима који у ове слободе и права посумњају, странцима, телима Европске уније… Иако је употреба српског језика и ћириличног писма законска обавеза у 20-ак општина и градова, и закон је прописао на који начин та употреба треба да се реализује (од материјала за седнице већа до назива улица), у ретко ком месту у Хрватској је све у потпуности испоштовано.

Тако је, дакле, текао напредак кад је статус ћирилице у питању – од закона о забрани, преко безакоња, до закона о употреби и афирмацији. Међутим, тај напредак се много боље види на улицама бројних градова на којима се ћирилични натписи задрже тек толико док их неко са чекићем у руци не уочи. Чекићи су, наравно, оруђе хулигана, а хулигани су, срећом, у мањини. Али се поставља питање које оруђе користе државне институције надлежне за спровођење закона. Или још битније – које оруђе користе они који ћирилицу препознају као цивилизацијску вредност и као део свог културног наслеђа.

На примеру недавних васкршњих празника, али и у многим другим поводима, многи од нас су имали прилике да се подсете колико је савремени човек на одређени начин заправо слободан и колико му се избора нуди. Без обзира на име и презиме, на традицију која се у некој кући одржавала вековима, на извод из матичне књиге рођених/крштеницу… ко је хтео да буде коректан, морао се добро замислити да ли да неком познанику честита Васкрс или не. У веку када се и пол може променити, а камоли вера или невера, није пристојно за нека опредељења ни питати, а камоли их подразумевати.

Међутим, слобода избора није заправо права слобода ако је избор на било који начин наметнут. Данас, видели смо, постоје закони и одредбе који тврде управо супротно – да је право коришћења властитим језиком и писмом у одређеним законски предвиђеним условима Србима у Хрватској – гарантовано.

Али постоје они тешко мерљиви показатељи тзв. атмосфере у друштву. Постоји званично и незванично и постоји појавно и суптилно. То суптилно често и оне који су свесни да су ћирилицом исписани сви културни трагови српског народа, сви важни записи о постојању Срба кроз векове, нагони да занемаре овај део сопственог идентитета. У жељи да се приближе другима и буду прихваћени, миц по миц се тако удаљавају од себе самих. А ћирилица остаје да у миру почива једино на загребачком Мирогоју и преосталим локалним гробљима док и она не буду проглашена напуштеним.

 

Аутор: Оливера Радовић 

Извор: П- портал

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *