Ћирилица на академској распродаји

Фото: Славица Милетић

Ових дана млади људи бирају и уписују се на факултете. Неки од њих завршиће на катедрама за српски језик и књижевност. Нема их много. Заправо, мало их је. Иза тог малог броја стоји прича о – идентитету. Прецизније, о „српском“ идентитету.

Требало би да је једноставно, а испада да није. „Наши“ универзитетски радници и креатори образовних политика и програма никако да схвате: у школу се не долази по идентитет, у школу се долази са идентитетом. То важи већ за прве разреде основне школе. А за високу школу, то јест факултет, морало би да се подразумева. Али, не подразумева се: у средишту програма и за високе школе стоји циљ: да се формира – који други ако не – национални идентитет. На страну сад што већина заговорника националног идентитета као циља образовања не би умела да каже шта је то идентитет уопште, а онда и шта би то требало да буде национални, дакле „српски“ идентитет. Збуњује чврста вера ових незналица да ће баш оне пунолетним особама утувити тај неки „идентитет“, ако то до тад нису већ учиниле основна и средња школа.

И, шта смо добили? Академски бастиони „српског“ идентитета су на издисају. Не зато што је Србија рашчистила са својим национализмом, јер није. Не ни зато што тај националистички „српски“ идентитет више не доминира јавним простором као раније, јер доминира и даље с истим интензитетом. Него напросто зато што на нивоу реалног живота и обичне свакодневице то више не значи апсолутно ништа. А не значи ништа јер су управо „српске“ националистичке политике обезвредиле живот и свакодневницу учиниле неподношљивом. Па сад деца – мете наопаких „српских“ идентитетских политика и образовних програма – беже главом без обзира из школских производних погона за избацивање нових „Српчића“ по националистичкој образовној модли. Националистичко звоно за узбуну звони већ годинама, али деца не маре.

Вест каже: нема студената на катедрама за српски језик и књижевност на универзитетима у Нишу, Новом Саду и Београду. Добро, није да их сасвим нема, има их: у Нишу негде око пола од одобрених места, а у Новом Саду и Београду мање од трећине. Да би млада особа студирала српски језик и књижевност уопште не мора да ради тест. И са нула бодова са теста уписаће се на студије „идентитета“ – како катедре за српски језик и књижевност схватају они који на њима раде – ако то пожели. Штавише, дете које на време одлучи то да студира, неће морати да запне ни у основној и средњој школи: са осредњим просеком, око тројке, испуњавају се услови за упис на „српски“ факултет. То на крају значи да више нема никакве селекције за било кога ко пожели да једног дана ради у школи и предаје српски језик и књижевност.

Али, зашто да ствар сведемо само на основне и средње школе. То значи да ће с временом практично било ко моћи да заврши као универзитетски професор српског језика и књижевности, јер су критеријуми за то постали… Заправо нису постали него су – нестали. То је нама наша борба за идентитет дала. Читалац сада већ наслућује врзино коло „српског“ идентитета. Слабо селектовани кадрови од највишег до најнижег образовног нивоа стараће се за „српски“ идентитет и радити на производњи нових кадрова. У сваком новом циклусу, ствари ће дакле стајати још горе. Али, то је оптимистична визија. Истина је да се низ ту идентитетску силазну спиралу котрљамо, заправо срљамо већ деценијама. Број младих људи који су помислили да студирају српски језик и књижевност права је мера учинка домаћих идентитетских политика и образовних програма.

Што је опет разлог не за бригу, него за весеље. Пошто се податак може читати и овако – велики број младих људи одбио је да студира српски језик и књижевност јер је с добрим разлозима закључио да су те студије бесмислене. Читалац би сад могао да приговори: неће бити да су студије српског језика и књижевности, за разлику од рецимо студија страних језика, постале непривлачне само због идиотских националистичких идентитетских тежњи креатора тих програма и запослених на њима. Очајно лош положај просветних радника у Србији свакако је утицао на то да се мали број младих одлучи да студира на групама са којих пут за запослење води право у школу. Надаље, број младих људи уопште смањује се у Србији из године у годину. А док се број смањивао, отварале су се нове катедре за српски језик и књижевност.

Више катедри, а мање људи – логично је онда да се број студената преполови на тим катедрама. Ако је тако, то је лоша вест за домаће „идентитетске“ стручњаке: да би се на неким катедрама сачувао одговарајући број студената, друге катедре би требало да се затворе. Што би значило да неки радници на „идентитету“ морају остати без посла. То би био један извод. Али, постоји и други пут: из темеља преосмислити програме на катедрама за српски језик и књижевност, па онда и образовне програме за наставу српског језика и књижевности у основним и средњим школама. Уместо да се ради на утувљивању идентитета, можда би се могао сам појам идентитета расклопити и објаснити ђацима и студентима. Поред тога, можда би им се могло показати да су језик и књижевност много више од симплификоване идентитетске приче и поделе на „нас“ и „остале“.

Коначно, можда би требало потрошити неко време да се размисли шта би још, поред наставничког посла у школама, могли да раде у реалном свету и обичној свакодневници дипломирани студенти српског језика и књижевности. Код нас је сва прича о српском језику и књижевности ослоњена на идентитет и са идентитетом се завршава. Иако нам здрава памет јасно говори да када изађемо на улицу не прилазимо једни другима и не говоримо непрестано – „Добар дан, ја сам Србин/Српкиња“, универзитетски радници и креатори курикулума никако да се помире с том једноставном чињеницом. Њихова образовна решења имала би смисла само ако би обичан живот у Србији изгледао искључиво тако – „Добар дан, ја сам Србин/Српкиња“. Ако не изгледа тако, шта том реалном животу још могу да понуде домаћи стручњаци за „идентитет“?

Од одговора на то питање директно зависи број студената који ће изабрати да студирају српски језик и књижевност. Већ годинама уназад показује се да универзитетски радници очајно лоше одговарају на ово, за њих, егзистенцијално питање. Можемо их разумети – нашли су се у врзином колу „идентитета“. Али их не можемо оправдати. Што је у ствари небитно. Није важно има ли или нема оправдања за њих: с оправдањем или без њега, то је струка у нестајању. Не зато што мора нестати, него зато што су њени „стручњаци“ неснађени – од једног измишљеног идентитета (а сваки идентитет је такав – измишљен) не виде свет.

Пешчаник.нет, 08.07.2021.
pescanik.net/cirilica-na-akademskoj-rasprodaji

ДЕЈАН ИЛИЋ

Дејан Илић (1965, Земун), уредник издавачке куће ФАБРИКА КЊИГА и часописа РЕЧ. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, магистрирао на Програму за студије рода и културе на Централноевропском универзитету у Будимпешти и докторирао на истом универзитету на Одсеку за родне студије. Објавио је збирке есеја „Осам и по огледа из разумевања“ (2008), „Транзициона правда и тумачење књижевности: српски пример“ (2011), „Школа за ‘петпарачке’ приче: предлози за другачији курикулум“ (2016), „Два лица патриотизма“ (2016), „Фантастична школа“ (2020) и „Србија у континуитету“ (2020).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *