Јевропејци

Трг краља Александра (Фото архива Јужних вести)

Пишем ову причу у спомен на господина Михајла Голубовића (1872–1936), чији су фељтони почетком двадесетог века редовно објављивани у „Политици” под насловом „Калчине приче”. Фељтони су писани на старонишком језику и приповедали су о приликама и догодовштинама у тадашњем Нишу.

Еве, кол’ко има к’ко станумо кандидати и к’ко ни почеше отпирају овај поглавља, а ја ништо. К’ко тутмак, ич се несам ујдурисаја за улегање у туј Јевропу. А там, кроз двајес–тријес године, к’д викну „Браћо Срби, ако ве још има на овај свет, извољевајте у четврту јевропејску лигу!”, што ћу работим?

Оно истин је, малко сам се и спремаја. Сашија сам си поширокачке гаће и тој без учкур, да ги за ч’с см’кнем. Што да ми ги цепу и на силу см’цају. Ал’ неје тој ништо, Јевропа иска нови човеци, и затој цврсто реши да се променим и душевно и у снагу и у аљинке, такој да ме ни рођена мајка неће позна.

Најпрво, има напудим овуј моју домакицу и да гу врнем на мајку, а ја ћу си нађем неко убаво момче па ће се сваку недељу држимо за руке и ће одимо на овеј параде на понос. Фала ти, господе, што ћу и ја доживим да се с’с ништо поносим.

С’с овија моји кардаши има напраимо невладину организацију „Ил’ Јевропа ил’ ладна Нишава”. Одма ће искамо да се суди на војводу Мишића, затој што је овија најголеми Јевропејци тепаја по Цер и Колубару и давија ги к’ко ћорави мачики по Дрину и Саву. Има се одрекнемо и од деде, и од парадеде, и од татковци, затој што су слушали војводу Мишића и што су не с’с тој тепање и давење млого орезилили. Неће се смиримо, свртку неће имамо, док га не отерамо у Хаг. А Јевропа ако се сети сети, па ни, к’ко на овеј дос’гшње невладине организације, суне нику пару, има, бре, и веру да променимо и крсну славу да забаталимо, па сви да славимо с’лте Св. Валентина и ноћ на вештице и вампири.

Него мислим си ништо на овај мој памет, куде ћемо, бре, у Јевропу, ја и овија моји кардаши, с’с овија наши имики. Бива ли тој, кум се вика Ђорђија, ја Нишавац, јед’н Јован, други Драган, трећи Милан, а искамо да смо барабар с’с овија Скотови, и Гузенбауери.

Што не бива, не бива. Него, да си ми мењамо имики, а кум што не је крстија нек прошћева. Викају да ће ни с’г турају овија чипови и кодови, јал на уши к’ко на говеда, ил под кожу к’ко на кучики. И још викају да там неће писују имики. Сваки од нас ће си добије нумер и тој ће му бидне и име и презиме. И за тој да се не утепујемо с’с швапски имики, одма да си бирамо нумер.

С’г к’д ти туру тија чипови и кодови, нема куде да бегаш, нема куде ни да се скуташ. Жена с’лте обрне телефон и викне:

„Ало, тој ли је Авакс?”

Отуд, к’ко из бачву, чује се нико зборење: „Овде Авакс, овде Авакс, извољевајте, госпођо.„

„Молим ти се, синко, к’ко на Господа, назрни малко у тај Авакс, да видиш куде се маје овај моја замлата нумер 018. Сарме ће се оладу, прајене су од овој вештачко месо и генетски модификован купус, па к’д се слојанишу, мож’ ги с’лте фрљиш.„

Па се чује из телефон пи, ту-ту, „нумер 018 је сврнуја од пијац куде једну комшику на кафе и муабет. А тој што работу и к’ко работу, нећу ви казујем, јер мож’ бидне да сте млађеји од 18 године.„

И такој, а се променим а мен ме фати ники мерак. А, бре, малко ли је тој кандидат, барабар с’с Турци и Црногорци. Несмо ми к’ко овија Албанци и Северномакедонци, они су с’лте кандидати за кандидати.

Мислим си ништо на овај мој памет, што је тој кандидат. Питујем овија учовни човеци, чатим овеј философске и црквене књиге, слушам што збору белосветски политичари и ништо, ники не знаје.

Море, мора да је ништо млого убаво, чим се толко радујемо.


Аутор: Драгослав Петковић, колумниста, Ниш

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.