Јасеновац – најчувенија хрватска победа

Више од милион имена

Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај своје најгоре злочине може величати као победе.

Јасеновац

Пре непуних петнаест година (београдски Курир, 11. децембар 2006, 5), могли смо од Стипе Месића сазнати да су “у Другом свјетском рату Хрвати два пута побиједили и ми немамо разлога ником се испричавати… Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња (10. априла 1941. године, на челу с Антом Павелићем – ИП), кад су нам силе осовине признале Хрватску, и побиједили смо послије рата (уз Јосипа Броза – ИП), јер смо се нашли… опет с побједницима” .

И погрешио је, дакако, будући да су Хрвати извојевали много више победа, од којих је најчувенија она у Јасеновцу, у коме су, и за рачун “побједника” брозовске идеје, “побиједили” више од милион “борбених” логораша, скоро све Срба.

Више од милион, наравно, будући да београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитирајући Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

Мимо тога, мора се рећи и да су Хрватима неправедно заборављене победе из Тридесетогодишњег рата (1618-1648), које су у Немачкој постале пословичне: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”, а о којима пишу, примера ради, Драгослав Страњаковић у књизи Највећи Злочини данашњице : Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941 – 1945, Горњи Милановац 1991, 24, Вељко Ђ. Ђурић у књизи Усташе и православље : Хрватска православна црква, Београд 1989, 91-94. и Драгољуб Петровић у књизи Зловременик, Подгорица 2011, 197.

Тек што су се претходних тридесетак редака појавили на једном у међувремену укинутом сајту, као лични став, више потписникових пријатеља благо је замерило што је о хрватским злочинима у Јасеновцу од августа 1941. до краја априла 1945. године писао премало, скоро стидљиво, штуро, недовољно, а једно непознато лице телефоном је питало да ли је позивање на свега тројицу аутора довољна потврда за све оно што се прича о јасеновачким жртвама.

До истине – научно

Наредни редови, не само због тога што се неће бавити “технологијом” хрватских злочина (ни оних описаних1631. године у Шведском оружју и у Писмима из Цербста, по нашки: Србишта, где благ пример дају “два војника ШкојаЋ су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је до њих узео за ножицу и по среди рашчупао”, ни било који од оних “57” тровековљем усавршаваних и примењених у усташком времену), не могу бити потпун одговор ни на замерке, ни на постављено питање, али могу бити прескроман покушај да се укаже на једно давно започето, на брзину прекинуто (из наводних стратешких разлога) и насилно одбачено научно истраживање о јасеновачком логору и хрватском геноциду над србским народом (да се не би реметила Брозова парола о такозваном братству у јединству).

Наиме, 1964. године формирана је трочлана комисија (Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, Антон Погачник, асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета у Љубљани и др Србољуб Живановић, асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду) чији је основни задатак био “да руководи откопавањем извесног броја сонди које би могле да пруже приближно карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница” на подручју усташког логорског комплекса Јасеновац установљеног на целих 240 км/2, за који је Артур Хефнер, немачки официр задужен за слање радне снаге у Немачку, записао да, “без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом”. Осим тога, комисија је требало да, по могућности, установи на којим се локалитетима налазе масовне гробнице, те да утврди “приближан број жртава сахрањених у гробницама, њихов пол, узраст, животно доба и евентуални узрок смрти, односно начин на који су жртве погубљене”.

Кључна је чињеница да су се у тој комисији нашли искључиво млади антрополози, пошто су искусни универзитетски професори из тадашњих југословенских република, мало правдајући се старошћу, а више у страху од онога што би их могло снаћи ако открију превише, избегли да се у њу укључе. Није без значаја ни податак да је цео истраживачки посао морао бити завршен у једном изузетно кратком року, пошто је већ наредне године требало да се започне с изградњом Спомен-обележја Јасеновац.

Истраживање у Градини

И тако, комисија се 22. јуна 1964. године нашла у Градини, на највећем јасеновачком губилишту, или стратишту (на Чалинки, уз насип, тешко приступачном месту на коме је закопано преко 360.000 људи, углавном Срба), и одмах приступила послу: отворена је сонда (број 112 Б) величине шест пута два и по метра, а током наредних трију дана дошло се до дубине 180 сантиметара.

Јасеновац

Већ после двадесет сантиметара наишло се на ситне комаде креча, који су у дубини били све крупнији. “На дубини од 74 цм појавиле су се ствари које су жртве имале са собом… На основу налаза појединих предмета, као нпр., већег броја кишобрана, остатака шалова, цокула и сандала, штрумпандли (подвезица за чарапе) итд.”, закључено је “да су жртве доведене вероватно у прохладно и кишовито доба године, највероватније у јесен”; можда и у пролеће.

“Први остаци скелета нађени су на дубини од 1,05 м, и то неколико женских скелета. Испод тог нивоа налази се опет материјал – личне ствари. Надаље од 1,40 м до 1,80 налази се слој костију дебљине 40 цм. Скелети су лежали претежно потрбушке, ређе бочно, а само је један скелет нађен да лежи на леђима, и то онај који је нађен на самом врху. Укупно је нађено 197 скелета на површини од 15 м/2 сонде. Пошто је слој износио око 40 цм у просеку, то значи да је било укупно 22 скелета на 1 м/2”.

С обрадом нађених скелета настављено је и 25. јуна, тако да се, на крају, могло констатовати да су од укупног броја нађених скелета, 123 били женски, 14 мушки, а за преосталих 61 (од чега 51 дечји, до четрнаест година) пол се није могао одредити.

По старосној структури, највише скелета (58) налазило се у групи до двадесет година, од тога 51 до четрнаест! У групи од двадест до двадесет пет година, од 33 скелета само је један био мушки, у групи од двадесет пет до тридесет пет година 56 скелета (пет мушких), а од тридесет пет до педесет година 28 (само три мушка). Изнад педесет година било је шест женских скелета, а исто толико било их је неодређене старости. “На основу боје косе и облика длака, може се закључити да се ради о становништву које је носилац светле компоненте”, што значи да “ту није било Јевреја ни Цигана. Остаци текстила и ствари говоре да се радило о нашем сеоском живљу, а велика количина материјала који су носили, показује да су жртве доведене директно до места погубљења и да нису били претходно у логору. С обзиром да су скелети лежали потрбушке, а узрок смрти су биле повреде нанесене тупим предметом… (јасно је да су) жртве убијане на ивици јаме”.

Највећи део обрађеног материјала предат је музејској збирци у Јасеновцу, а пет лобања (одабраних по необразложеним мерилима, да ли антрополошким, да ли некима другим) послато је у Завод за судску медицину Медицинског факултета у Сарајеву.

Двадесет трећег јуна отворена је сонда величине три пута четири метра, у којој је, на дубини од 1,60 м, нађено четрдесет осам скелета, (сви у једном нивоу), од чега један женски, четири дечја и два неодређеног пола. Двадесет их је било између двадест пет и тридесет пет, а петнаест између тридесет пет и педесет година. И ови су скелети лежали потрбушке или бочно, осим једног који је лежао на леђима.

Наредног дана отворена је још једна сонда, и она димензија три пута четири метра: у њој је нађено двадесет шест скелета, све мушких и све старијих од двадесет година; најбројнија група била је између двадесет пет и тридесет пет година, са свега пет скелета старијих од педесет година. Сви су имали кратку косту, претежно смеђу, што говори да се радило о србском живљу; то исто говоре и димензије костију карактеристичне за тај живаљ. Дода ли се томе да су у овој сонди нађене и чизме (у већем броју), те да су у многим лобањама нађени поправљани зуби, са златним круницама или од паладора, ван сваке сумње мора бити закључак да се радило о градском живљу. Сви они страдали су од удараца нанесених тврдим и тупим предметима. Ова се сонда налазила на ивице неке гробнице (веће или мање), али се није излазило изван димензија започетог ископа.

Тих дана отворене су и још неке сонде, али је у њима нађен мањи број скелета.

Последњег истраживачког дана у Градини (27. јуна) затрпане су све обрађене сонде, уређен терен и формулисана нека кључна запажања. Једно од најинтересантнијих јесте да увид у отваране сонде не може представити “целокупно стање ствари, јер је познато да постоји око 200 гробница на разним местима међусобно удаљеним и пар километара. Бушотине су показале да је начин сахрањивања био различит, и да има гробова са спаљивањем, кувањем итд. Ми смо овог пута отварали сонде само тамо где су бушотине показале да има скелетног материјала, и због недостатка времена и могућности, проучавали смо само један мали део терена… Ми ни у једном случају нисмо нашли гробнице у којима су сахрањивани лешеви који су довежени, или пак гробове са сагорелим лешевима. Сви знаци говоре да су жртве чије смо скелете проучавали биле убијене ту, на лицу места, и да су одмах падале у гробницу”.

Истраживање у Јасеновцу

Исте јесени, од 22. до 27. септембра 1964. године, екипа у истом саставу наставила је с истраживањем у Јасеновцу, тако да су отворене укупно двадесет четири сонде (биране по несигурним сећањима појединих мештана), од којих девет напразно, без резултата. У осталих петнаест сонди нађено је укупно 193 скелета (96 женских, 69 мушких, 6 дечјих и 22 неодређена), највећи број (102) између двадесет и педесет година.

У уводном, методолошком делу тада сачињеног комисијског записника јасно је назначено да је “већ на почетку рада екипа наишла на изванредне тешкоће, јер није поседовала никакву карту или скицу терена, и јер није била позната чак ни најосновнија локализација гробница… Зато смо се приликом избора места за отварање сонди руководили једино приближно постављеним ознакама-таблама, које су постављене местимично по терену логора, и које означавају поједине објекте логора и локације гробница по сећању појединих бивших логораша. Одмах смо утврдили да су извесне ознаке постављене произвољно, јер се показало да на тим местим нема никаквих налаза. Због тога смо обсервирали терен на основу изјава бивших власника земљишта… као и на основу нађених улегнућа и неправилности конфигурације земљишта бирали места за отварање сонди”.

Мимо тога, комисија није имала фотографа који би “узимао фото документацију”, није јој додељен геометар који би “тачно одредио локацију сонди”, није јој дата ни једна једина карта нити скица претраживаног терена, нису јој обезбеђена “материјална средства, као шатор, алат, и сл.”, није јој дато теренско возило, а није јој додељено бар једно лице које би обављало “организационе послове”.

На крају, комисија је извела и десетак закључака, од којих овде ваља истаћи да је обележавање масовних гробница обављено прилично произвољно, да многе масовне гробнице нису обележене, да испитане гробнице не могу пружити ни приближну слику о броју покопаних жртава, да су гробнице неједнаке дубине (од 33 до 180 цм), те да се углавном (пошто је нађена коса претежно смеђа и светло смеђа, а лобање су претежно брахикефалне и мезокефалне) ради о србском живљу.

Због могућности да на основу извесних физичких особина уоче разлике између припадника појединих народносних група, антрополози су у комунистичком времену, почев од Русије па даље, били непожељна научничка врста, тако да у другом издању хрватске Енциклопедије Југославије нема ни одреднице АНТРОПОЛОГИЈА. А професор Србољуб Живановић испричао је овоме потписнику да је почетком шездесетих година прошлога века једна трочлана делегација антрополога (можда је и он био у њој) дошла код председника Српске академије наука – звао се Илија Ђуричић, ветеринарски физиолог, или нешто слично, рођен 1898. године, вероватно био и партизан – зарад неког договора и била дочекана питањем “зар вас још има, ја сам мислио да смо вас у рату истребили”.

Узме ли се све то у обзир, постаје несумњиво да је југословенској (и хрватској) власти било у интересу да се истина о јасеновачким жртвама, и онима под земљом, и онима баченим у реку Саву, сакрије “у девет јама”. Зато се и могло догодити да се, како то читамо у загребачком “Индексу” од 8. априла 2016. године, “Вјесник”, такође загребачки дневни лист (престао излазити 2012), нереченог дана, насловом преко целе прве стране, безочно наруга јасеновачким жртвама: “Многе лешеве из Јасеновца Сава је донијела до Загреба”.

Од резултата до којих је требало да дође поменута комисија није се могла ни очекивати “апсолутизована тачност о броју жртава”, али оно што се дешавало у позадини свих тих активности сведочи “о друштвеној лицемерности послератних властодржаца према геноциду над Србим, вршеном у Независној држави Хрвата, као што показују својеврсну општејугословенску аморалност пред суочењем са трагичним историјским истинама”. Резултати до којих је комисија дошла у Градини (код Јасеновца) и у Јасеновцу нису због свега тога ни могли бити тада објављени; њих је професор Живановић ставио на увид јавности тек 2006. године, у књизи Антропологија и палеопатологија, на странама 133-187.

Још се нешто може учинити

Ипак, може охрабрујуће деловати констатација др Србољуба Живановића да “када је Јасеновац у питању, утврђивање броја пострадалих могуће је установити детаљним сондирањем, односно отварањем гробница. Иако су прошле толике године упорног политичког ћутања… започети радови антрополога показују на пут којим наука човеку не прашта, али и који потомцима помаже за искупљење. Велики број унесрећених је река Сава давно прогутала, тих ратних година – али највећи број гробница је остао у целости услед мочварног терена јасеновачког концентрационог логора. Утолико пре треба прибавити веродостојне снимке земљишта… У оваквим, или сличним испитивањима, приступа се авиоснимцима, или сателитским снимцима терена, и тако најтачније одређује положај гробница… Такође, треба извршити и хемијску анализу земљишта где су остаци спаљених жртви”.

И професор Живановић, као и свако од нас ко искрено чезне за истином о Јасеновцу, добро зна да иза таквог опсежног подухвата треба да стане србска држава. “Иако се из таме зла не могу вратити јасеновачке жртве, које је усташки замајац неповратно задесио, требало је – у име сећања на невино пострадале, у име памћења последица националног и верског варварства, у име српског народа – бранити достојанство и моћ живота над свим поривима хаоса. Прикривање злочина није само антицивилизацијско огрешење над геноцидним страдањима Срба, Јевреја и Цигана”, већ чин који води забораву и успоставља идеологију којом се људско биће обешчовечује, односно лишава осећања и разума и претвара у острашћеног, безобзирног и хладнокрвног џелата.

Колико је у Јасеновцу било жртава

А док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:

– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, године 1946. известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

р Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

р Израелски Јад-Вашем 700.000;

р Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

р Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен председник, само др Србољуб Живановић) сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам др Живановић саопштава у интервјуу за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

р Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

р Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. ЏИ 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500 000 – 600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;

Занемаримо ли Милетићево циљно домишљање да је “дио логораша, углавном комунисти, антифашисти и симпатизери НОП-а (Народно-ослободилачког покрета), покушао организирати и пружити отпор у логору”, те да је “због састава логораша и кратка боравка у логору, рад партијских комитета, логорске партијске организације, економске заједнице, економа или колектива био врло отежан, а везе с вањским свијетом готово немогуће”, енциклопедијски текст из 1990. године саопштава и следеће: “Тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”. Ако се има у виду сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је Команди у Новској предао спискове са преко милион имена јасеновачких жртава, добија на тежини Живановићев навод да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”.

Да ли би старатељство уљудило Хрвате и њину уљудбу

Још када се томе дода и Живановићев податак да је у Јасеновцу страдало и око 110.000 деце до четрнаест година, те да је “Хрватска била и остала једина држава на свету, која је имала логоре за истребљење мале деце и једино су у Хрватској, жртве претходно стравично мучене, па тек онда убијане”, постаје јасније због чега је, како пише београдска Политика (29. август 2012), амерички председник Франклин Делано Рузвелт имајући на уму баш такву “уљудбу” усташке Независне Државе Хрватске, предлагао да се Хрвати ставе под старатељство. И, уз предлог да се после рата обнови самостална Србија, Рузвелт је у разговору са британским министром спољних послова Антонијем Идном (15. марта 1943) изјавио да “Срби и Хрвати немају ништа заједничког и да је смешно присилити два тако опречна народа да живе заједно у једној држави”.

О истој теми, такође у београдској Политици (број 13848, од 26. априла 1951), писао је и Сава Косановић, сестрић Николе Тесле, једно време Брозов дипломата, позивајући се на сазнања највећих западних политичара свога времена: “Треба знати да је чак и умни Рузвелт, под упливом Павелићевих злочина, Фотићевих акција (посланика Краљевине Југославије у Вашингтону – ИП) и Черчилових сугестија, у једно време најозбиљније говорио, да нема смисла силити Србе и Хрвате да скупа живе. ‘Србија треба да буде независна, Хрвате треба ставити под старатељство’, говорио је тада Рузвелт”.

Упознат са тиме, барем у опшштим цртама, потписник ових редака успео је да (30. јануара 1991), у једној телевизијској емисији из Новог Сада, и поред поприличног труда њеног водитеља да то онемогући, изговори следеће (и касније објави у својој књизи Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, 44): “Ја бих овде додао једно интересантно запажање господина Франклина Рузвелта, американског председника, који је на једном англоамериканском скупу из 1943. године, сазнавши за деловање Независне Државе Хрватске и за погроме учињене… над српским народом предлагао да се хрватски народ стави под старатељство јер је то народ који није способан да делује својом главом, народ који делује ирационално. Како је онда речено, старатељство је минимум до којег један народ може бити доведен”.

Подсећајући на Рузвелтово размишљање, новосадски Дневник од 15. новембра 1991. године, на 9. страни, пише да се тајна о усташком геноциду над Србима (у Павелићево време) није могла сакрити “путем дипломације”. Већ 3. јануара 1942. године амерички лист Њу кроникл објављује “Меморандумску истину Српске православне цркве” и каже за усташке злочине да је то “најужаснији запис о бестијалностима које су до сада забележене у овом рату”. Тај Крониклов чланак, као и текстови у још неким новинама, “на Западу су изазвали сензацију и згражање, дошло је до јавних протеста против усташког ратног злочина. Новине су, колико су могле, чиниле своје, крчиле пут до истине о страдањима Срба”, али су пострузвелтовске поруке из Сједињених Америчких Држава, без обзира на поменути Рузвелтов предлог да се Хрватска стави под старатељство, биле нешто друкчије:

“Да ли сте икада чули нешто о аутентичности усташких злочина”, питао је енглески публициста Манхатан госпођу Елеонору Рузвелт, за време једног приватног ручка 1947. године.

“Чула сам о томе – у зиму 1941-1942. године. Ни ја ни мој муж нисмо, у почетку, веровали да је то истина. Сматрали смо да је то пропаганда”, одговорила је госпођа Рузвелт.

“Да ли бисте могли објаснити зашто су католички злочини мање познати од нацистичких”, било је ново Манхатаново питање, а одговор госпође Рузвелт био је колико онеспокојавајући, толико и без иједне црте људскости:

“Више нема нацистичке Немачке. Али, Католичка црква је са нама! И то снажнија него икад. Са својом штампом. И са светском штампом, уза се. Знате, господине, било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”.

Рачунајући баш са таквим неверовањем, Фрањо Туђман је у свом говору на сабору Хрватске демократске заједнице (ХДЗ, духовне заједнице хрватског народа) рекао да они који у ХДЗ не виде ништа друго до залагање за обнову Независне Државе Хрватске (НДХ) “при томе заборављају, да НДХ није била само пука ‘квислиншка’ творба и ‘фашистички злочин’ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Њемачке. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир осовинских сила већ је била и посљедица посве одређених повијесних чимбеника”.

Показало се да су “одређени повијесни чимбеници” на савремену политичку позорницу вратили хрватску идеологију зла, без обзира на то што људско искуство казује да зло добра донијети неће.

И показало се да амерички изум некакавих институција за наводну заштиту људских права, у облику такозваних хелсиншких одбора, почива баш на “мудрости” Елеоноре Рузвелт да “било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”. Један од тих неверујућих, председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак, сазнања Међународне комисије за утврђивање истине о хрватским злочинима у Јасеновцу формулише (у Политици од 12. марта 2012) као “језик мржње” и “плод злонамерне болесне мржње”, а њен прецизан податак да је 1.371 католички свештеник “чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ”, претвара у просечан који нам казује да је од “око 2000” католичких свештеника било две трећине кољача, “а готово сви су били припадници фрањевачког реда”.

Но, тако је како је: и Чичак, и Туђман, и хелсиншки одбори, и Елеонора Рузвелт, и којекакви савремени извињачи и екукуменисти из Србије могли су се понашати како су се понашали, и говорити како су говорили, када није на време утврђен обим почињеног хрватског злочина и његова геноцидна природа.

Онако како како је то 1914. године, после аустроугарских злочина у Мачви (који нису прошли без ондашњих Хрвата) установио швајцарски криминолог др Рудолф Арчибалд Рајс.

Рајсов извештај, објављен 1995. године у Горњем Милановцу под насловом Аустроугарска зверства – Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве инвазије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према србском народу исказивали политички и војни врх Аустроугарске монархије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа. На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Рајс је констатовао да је све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело неколицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим војскама. У то би се могло поверовати да је било неколико десетина жртава, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити прихватљиво објашњење да је реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.

То, с једне стране, а на другој, Рајсова сведочења о злочинима, подупрта прворазредном правном и историјском документацијом, нису потресла свет; “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији”.

И сам повређен, као човек, оним што је забележио током својих истражних радњи, др Арчибалд Рајс поручивао је Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата.

Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније дозволили су да им се деси “исто то, само мало друкчије”.

И десило им се то још једном: првом половином деведесетих година 20. века, без изгледа да се сагледа крај те ирационалне хрватске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско.

А што се огледа и у вести коју је загребачки дневни лист “Јутарњи” објавио по Савину дне 2021. године:

“Хрватска је… затражила исприку Србије и најавила слање просвједне ноте након што је Милош Стојковић, хуманитарни дјелатник и теолог, члан србијанског изасланства државне управе и локалне самоуправе које је обилазило српско становништво у шибенско-книнској жупанији у поводу србијанског вјерског празника, назвао Книн ‘српским и окупираним’ и пожелио да се над њим поновно вијори српска застава”.

Што ће рећи: сви се злочинци препознају и по томе што од жртве тражи да им се извини за почињени злочин.

За Српски културни центар

“Ћирилица” Београд

Илија Петровић

Приредио: Милорад Ђошић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *