ШТА ПИШЕ у СРПСКОМ ПРОРОЧАНСТВУ о АМЕРИЦИ, објављеном новембра 1866. године?

Да ли сте знали да су Срби некада име главног града Сједињених Америчких Држава правилно писали „Уашингтон“? Ми нисмо. Били смо свесни, наравно, да смо пре Другог светског рата користили присвојни придев „американски“ уместо данашњег „амерички“, али за „Уашингтон“ нисмо знали.

Поглед на град Вашингтон 1871. године, са Капитолом у првом плану. Фото: Wikimedia Commons/loc.gov

 

Открили смо то случајно, читајући „Београдске илустроване новине“ које су у Кнежевини Србији излазиле пре једног и по столећа. Конкретно, у тексту објављеном под насловом „Уашингтон“, у броју 22 који је изашао дана 16. новембра 1866. године по старом календару, годину и по дана након што је завршен Амерички грађански рат.

Поред тог, постоји ту прегршт других занимљивих појмова који су, нажалост, данас неуобичајени и ретко у употреби, ако се уопште и користе; понајмање ту мислимо на термин „президент“ којег је потпуно сменио „председник“, који је у оно доба коришћен али у смислу „председавајућег“ (рецимо, постојала је институција председника општине).

Посебно је интересантан опис ондашњег Уашингтона, који, разуме се, природно одступа од метрополе која постоји данас — и то драматично одступа. „Грдно село“ (што значи: велико село), како га је назвао ондашњи аутор, данас је велеград (мада има оних који ће рећи да је и даље „село“, у сенци Њујорка, Лос Анђелеса, Филаделфије, Бостона). Коначно, интересантно је предвиђање будуће глобалне улоге Сједињених Држава.

Тај текст ћемо вам, по обичају, пренети у интегралној верзији. Пошто смо из једног недавног искуства схватили да има оних којима није јасно да старе текстове преносимо баш онако како су написани, истоветно у зарез, сада морамо да нагласимо: прво, ако видите граматичку грешку, знајте да то тада није била грешка, а друго, ако налетите на „хрватске“ речи попут „гостионице“ и „дућана“, знајте да су то српске речи које смо незнано зашто одбацили (у нешто старијем облику, Срби су гостионицу називали и „гостиона“).

Нема сумње да ће најпажљивији читалац такође приметити да аутор овог текста из „Београдских илустрованих новина“ званичну резиденцију „президента“ Америке ставља под наводнике, па пише: „бела кућа“. То није случајно, и заправо је савршено прикладно ондашњем стању: Бела кућа се у време писања овог чланка званично називала „Извршна палата“ (енг. Executive Mansion) док је данашњи назив коришћен колоквијално, и тек га је „президент“ Теодор Рузвелт 1901. године претворио у званични.

 

Текст гласи овако:

 

„Кад су слободне Северно Американске државе бирале место за своје поједине престолнице, онда су највише мотриле на то, да те буду у средини појединих држава, и тиме учинише, да су мањи градови постали престолнице.

Тако је било и са целим савезом американским. Место, где је савезна престолница, пре него што су присајужене мисисипске области, било је одприлике у средини савезних држава и при свему томе тај нови град, макар да има врло угодан положај, опет досад није могао да се попне на степен великог града. Од простора градског тек једна петина има домова и са висине гледан, неналичи на отворено лепезе, као што је то била намера, но више на шарени вез, који је гдегде свршен, а по ћошковима још није довршен.

Уашингтон лежи у Колумбији на реци Потомасу, одприлике 30 морских миља пред његовим ушћем у Атлантски океан, а удаљен је 9 миља од града Белтимора и 45 миља од Филаделфије. Сам је президент Уашингтон избрао то место, које је врло лепо и где се мењају красни холмићи с лепим доловима, ливадама, њивама и шумицама, кроз које тече Потомас и неки његови споредни речни краци.

У самом граду улице су одвећ широке и само једна од тих улица, тако звана ’Пенсилванска авнија’, целом је својом дужином на обе стране озидана домовима; млоге улице немају још ни калдрме, а у некима расте трава. Само у средини између Капитола, где је седиште саборско и ’беле куће’, где борави президент слободних Северно Американских држава, тамошњи је део вароши у главним и споредним улицама сасвим изидан.

Даље изван ових улица виде се само поједине групе домова и тако тај град у целости изгледа као грдно село са раштрканим палатама и неколиким варошким улицама. ’Пенсилванска авнија’ има ширину од 300 стопа, а дужину од једне инглеске миље, њом се иде од Капитола ‘белој кући’, и она је градска парадна улица. Ту су најлепше гостионице, најлепши дућани, ту пролазе депутације и прошеције за време саборских седница, ту је шеталиште отменог света за пешаке, коњанике и каруце. Но јавна здања раштркана су на све стране, а да су сва та красна здања у једној улици, онда лепше улице не би било на свету.

Приказ „Уашингтона“ у српским „Београдским илустрованим новинама“ дана 16. новембра 1866. по старом календару. Фото: digitalna.nb.rs/Beogradske ilustrovane novine

 

Капитол, место састанка Конгреса, то је једно од најлепших здања на овом свету. Он је на најузвишенијем месту града, окружен баштом, травним лејама, шумицама и водоскоцима. У средини Капитола, под округлом кулом, тамо је за обе камаре Конгреса велики трем, који је величанствено искићен. С леве стране трема улази се у велику дворану народних посланика, а с десне стране у дворану Сената. Сви делови Капитола имају и споља и изнутра мложину вештачких украса.

’Бела кућа’, обиталиште президента слободних Северно Американских држава, лежи по сата од Капитола, и лепо је здање на два спрата, окружено красним парком. Недалеко од ’беле куће’ јесу управљајућа одељења рата и мора, министерство спољашњих дела и благајница. У средини између ’беле куће’ и Капитола је величанствено и огромно здање главне поште, које је грађено од белог мермера.

Тако је исто лепо и одељење за патенте (министерство унутрашњих дела), у коме су намештене моделе свију оних машина, које су патентоване одкако су се ослободиле Северно Американске државе; природно историјске и етнографске збирке свију оних путника, који су тражили и налазили нове пределе, разне ствари славног Уашингтона и Франклина и сви поклони спољашњих сила, послати президенту.

Ту морамо споменути и заведење Инглеза Смитзона, који је један део свог грдног имања жртвовао за ’унапређење и распрострањење знања у човештву’, и нигде није за ту цел могао наћи сигурнијег места, но престолницу слободних Северно Американских држава. Здање у ком је то заведење, грађено је од тесаног камена, има девет кула, дужину од 450 а ширину од 140 стопа. Унутри су дворане за 2000 слушаоца наука, јестаствена кабинета, лепа лабораторија, велика библиотека и грдна дворана за живописне слике и кипове.

У Уашингтону има нешто преко 60,000 житеља. Кад се законодавци састану у Уашингтону, онда се међу њима виде слободни људи од разног спољашњег изгледа: најуглађенији Бостонци и Филаделфијанци поред пола сурових посланика из шумских предела Арканзаса, Минесоте, Тејаса и осталих држава далњег севера, хитри Јенки, горди богаташи из Виргиније и весели Креоли са долњег Мисисипа. Но при свој тој разлици у спољашњости, опет сваки народни посланик добро зна, како треба најбоље да заступа интересе својих суграђана, савезних држава и васцелог људства.

Већ сада образован свет гледа и мотри, шта се ради у Капитолу уашингтонском, а неће проћи неколико година, па ће свак’ најпре упрети очи на оно здање, у коме ће се по свој прилици најодсудније и најрешитељније делати за ток напредка и образованости човештва на целој нашој земљи.“

 

Волели Америку или не (а одушевљење ауторово том земљом, можда понајбоље илустровано тиме колико је пута написао „слободне Северно Американске државе“) — ово су пророчке речи, у то нема никакве сумње. За добро, или за зло — пророчке су. А подсетимо, текст је објављен у броју 22 „Београдских илустрованих новина“ дана 16. новембра 1866. године по старом календару. Дакле, пре 152 године.

 

Извор: телеграф.рс

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.