Чачански козаци

Удружење козака “Благовести”, Атаманска козачка станица “Љубић” у Чачку, разговор са козачким мајором Мирославом Драмићанином

Миро, ми се познајемо, наша удружења, КС “Благовести” и СКЦ Ћирица” Београд, братска су, али реци читаоцима нешто о вашем, козачком удружењу.

Мирослав Драмићанин стоји други с десна

– Удружење козака Србије “Благовести”,кодекс, статут и друге податке читаоци могу наћи на нашем веб-сајту http://srpskikozaci.org. За ову прилику само да истакнем да код козака нема ни себра ни кнеза, сви смо једнаки. А што се тиче нас у Чачку, са радом смо почели пре две године, до сада смо удвостручили чланство, тренутно има нас 21, најстарији по чину сам ја, М.Драмићанин, заменик је потпоручник Иван Гороњић. Бројност је задовољавајућа, с обзиром на услове које је потребно задовољити да би се постало козак. А услови су: препорука најмање два козака и свештеника; усвајање кодекса козачког понашања, јер бити козак је, пре свега,питање морала, храбрости и часности. Заклетва се полаже само једном у животу, у храму, цркви, и ако се прекриши искључење је доживотно. Заклетва се полаже на Јевандјељу које се за ту прилику износи из олтара. Тежина заклетве се можда најбоље огледа у последњим речаницама: “Ако прекршим реч и кодекс,, нека ме стигне казна Господа Бога и браће козака.

Деловање Козачке станице “Љубић”

Чачански козаци су обавезни да учествују у богослужењима и укупном раду цркве Светог Кнеза Лазара, која је и база наше станице. Лети таборујемо на Златарском језеру, бавимо се планинарством и алпинизмом, пливањем – на Богојављење смо у Овчар бањи пливали за часни крст иако је то било отказано, али ми, једини, нисмо хтели да одустанемо. Ту је и културно-просветна делатност у сарадњи са централом у Београду и нашим атаманом за културу, госпођом Љиљаном Медић-Булатовић, договорили смо сарадњу и са Србским културним центром “Ћирилица” Београд, итд, итд.Главни атаман “Благовести” је Стево Вранић, а ја сам задужен за станицу “Љубић”.

Љиљана Медић-Булатовић
Главни атаман “Благовести” Стево Вранић

На ћирилици посебно устрајавамо.

Припремамо и Дане Дона на Морави, сливамо козачку реку у нашу, а биће и обрнуто. Седмодневно гостовање Донских козака у чачанском крају – и читавом Поморављу, да се упознају с нашом културном баштином и привредом, посебно пољопривредом. Омогућићемо нашим предузетницима и домаћинима непосредан сусрет,а надамо се и договорима о пословној сарадњи. Има много тога што предстоји, пратите наш веб-сајт.

Званично окупљање чачанских козака је једном недељно, после недељне литургије, али се налазимо и чешће, по потреби. А потребе има, знате у каквим временима живимо, а ми се, ајд’ сад “мускетарски” речено, придржавамо се начела сви за једног, један за све.

Шта наш читалац треба да зна о донском козаку, вашој браћи? И, успут, како сте дошли у додир с њима?

Козака у свету има око двадесетчетири милиона. У својој отаџбини, Русији, махом су територијално организовани, тако да постоје донски, запорошки, тјуменски, забајкалски…козаци. Заједнички су им кодекс и начело да је сваки козак сваком козаку – брат.То се види и по здравици и поздраву, Любой казак! (За сваког козака!). Наша станица припада Донској козачкој војсци, Црноморском округу, Кримској заграничној војсци.

А како сте Ви, Мирославе, приступили козацима?

По препоруци пријатеља, прочитао сам Статут и Кодекс. Тамо сам видео начела којих се придржавам цео живот, па ми је природно било да их поновим и у заклетви пред браћом и Богом. С тим да сам приметио да сам постао бољи: престао сам да псујем, осуђујем друге, да се гордим (а морам признати да сам се неким стварима гордио), да се према другима – без изузетка – понашам с поштовањем, јер поштујући друге поштујеш и себе, и, пре свега, да пазим шта говорим, јер све што кажем морам и да остварим.

Коликио станица има у Србији и, ако може да се зна, њихова бројност?

Козачких станица у Србији има пет. Бројност припадника је око две хиљаде. Није много, али ми и не прихватамо сваког.

Носите ли униформу?

Углавном не. Није рат. Сада се боримо на културном, верском, спортском и привредном плану – свему што је везано за бољитак нашег, српског народа, јер ми смо заклети народу и Богу.

А Мајчици Русији?

Не. Русији су заклети руски, српски козаци су заклети својој отаџбини, Србији. Не кажем да ми на неки начин не враћамо дуг руским козацима и добровољцима, сетимо се многих који су живот положили у скорашњим ратовима на овим просторима, па и на Космету, борећи се на нашој страни,али у нашим срцима су Србија и православље на првом месту.

И за крај, верујем да питам у име многих, пију ли козаци? И шта?

Наравно. Квас, српске производње.

Хвала, атамане Драмићанину.

Душа Богу, живот отаџбини, љубав жени, част никоме. Хвала и Вама на разговору, брате пуковниче.

 

За Озон прес и СКЦ “Ћирилица” Београд разговор водио

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији – пилот

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *