Већ смо више пута спомињали фалсификовање историје које је последњих година постало толико учестало да је готово постало нормално. Алармантна је, међутим, равнодушност и изостанак било каквих реакција оштећених страна и жртава.
Пођимо само од нас, Србије, која је прва асоцијација за жртву која не само да никад није добила никакву сатисфакцију за нанете јој злочине и неправде, већ је постала синоним за геноцидну нацију и злочиначку земљу на основу исфабриковане и фалсификоване историје од стране самих злочинаца.
Србија је великодушно заборавила понижавајући положај свог председника на прослави стогодишњице Првог светског рата у Паризу који је добио скрајнуто место (и поред приложене трећине свог становништва на олтар победе), док су на централном месту уз Ангелу Меркел, представницу противничке Немачке, блистали и остали са непријатељске стране, попут Хрватице Колинде Грабар Китаровић и Бакира Изетбеговића, па је чак ту дато место и Хашиму Тачију, представнику квази-државе Косово. Млако извињење амбасадора Француске нашем председнику није деловало ни искрено, нити је било на одговарајућем нивоу. Али није то само питање понижавања, већ много далекосежнији поступак мењања историјских чињеница.
Пре две године, када је 1. септембра 2019. године у Пољској прослављана 80-годишњица почетка Другог светског рата, позивнице за ту свечаност нису упућене ни нашем председнику, али ни Владимиру Путину, иако је за ослобађање Пољске од немачких нациста живот дало преко 600.000 совјетских војника. Али је зато посебна част указана немачком председнику који се са пољским помолио над гробовима жртава које је његова земља проузроковала, а читавом догађају је присуствовало 20 светских лидера, 40 иностраних делегација и око 250 гостију из целог света. Поново мењање историјских чињеница.
Прошло је три деценије од злочиначког стрељања деветнаестогодишњих младића који су тек ступили у ЈНА у Словенији, као и бестијалног иживљавања на породицама официра, на женама и децом. То је чинила формирана паравојске Словеније коју су крстили у ослободилачку (по истом рецепту је настала и „ослободилачка војска Косова“, која се данас третира као регуларна, иако је терористичка формација). Србија је великодушно и то заборавила, и да није случајно тим догађајима присуствовала аустријска телевизија која је све то снимила, ти злочини се „никад нису десили“, јер, логично, Словенија је све негирала и избрисала из сећања те инциденте, иако су многе српске породице тада завијене у црно. Још једно мењање историјских чињеница.
Свакодневно, већ деценијама на делу српске територије, Косову и Метохији Шиптари убијају и пребијају српску децу, кидају ланчиће са крстовима са њихових вратова и газе их, ломе и цепају српске заставе са врата српских цркава – оних што су још преостале јер њих својатају, а највећи број њих су порушили, хапсе Србе који певају своје песме на Видовдан, шефове владиних канцеларија (Марко Ђурић), убијају српске политичаре (Оливер Ивановић), тргују органима Срба које киднапују и убијају на најмонструознији начин, руше и скрнаве српска гробља,… цела Србија је бомбардована 78 дана – све да би признала Косово за шиптарску државу и великодушно још једном заборавила на све своје угашене животе.
И у читавом свету се терористички чинови не називају таквим, сва та убиства која су узела маха у западној Европи са таласом муслиманских избеглица, уз обавезне узвике „Алаху екбер“ се третирају као појединачни случајеви непознатих мотива, који немају везе ни са вером ни са тероризмом, иако нам је свима позната апсолутна нетолеранција муслиманске вере према другим, па и према атеистима, уз агресивно ширење, ницање, грађење џамија свуда по свету, као и претварање немуслиманских сакралних објеката у џамије (Аја Софија). Још много мењања историјских чињеница.
Србија као мала земља (иако је и као мала увек побеђивала много веће) треба да буде стрпљива и да не наседа на провокације, уз поруку да неће дозволити да се српском народу дешава то што му се дешава у сопственој земљи, на Косову и Метохији.
У Русији је Владимир Путин потписао закон о забрани изједначавања улоге СССР и нацистичке Немачке током Другог светског рата, као и негирање одлучујуће улоге совјетског народа у победи над фашизмом. Закон, између осталог, забрањује „поистовећивање циљева, одлука и акција руководства СССР, команде и војника СССР у целини, са одлукама и акцијама руководства нацистичке Немачке, командом и војницима нацистичке Немачке и европских држава „осовине“ у јавним говорима или делима, као и у медијима и на интернету“. Поред овог документа, Путин је потписао и закон о забрани ношења симбола ратних злочинаца из времена Другог светског рата и дистрибуције нацистичких атрибута. Како се наводи, забрањено је ношење слике Хитлера и других руководилаца Трећег рајха – њихови говори и слике су сврстани у екстремистичке материјале. Речено је да се Русија се одлучно бори са покушајима фалсификовања историје. Издвојите мало више од 7 минута да чујете говор Владимира Путина на Дан сећања и туге, 22. јуна, на дан напада Хитлерове Немачке на СССР:
Весна Арсић
