Слободан Антонић: Азбука – налаз неуредан

Поштовани читаоци,
Иако је чланак професора Антонића објављен за неки дан тачно пре годину дана још увек је актуелан, па вам га од срца препоручујемо.

Милорад Ђошић, председник удружења

 

Слободан Антонић: Азбука – налаз неуредан

Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)

 

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор

 

Београдске Новости су 24. јула 2018. објавиле да је Министарство културе и информисања Србије проследило Влади Предлог измена и допуна Закона о службеној и јавној употреби језика и писма (овде).

Ова вест настала је на основу изјаве министра Владана Вукосављевића, дате приликом потписивања протокола о сарадњи Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика (овде). Том приликом Министар је рекао да измене Закона треба да „заштите ћирилицу, да промовишу њену употребу у натписима на рекламама, називима компанија и у медијима“ (овде).

Текст Предлога измена не може се наћи на сајту Министарства културе, нити на сајту Владе.  Међутим, таблоиди блиски власти одмах су дошли до текста Предлога. Тако је латинични Ало објавио чланак под насловом: „Svi mediji moraju da budu na ćirilici, ako ne ispune jedan uslov, PLATIĆE PAPRENU KAZNU“ (овде; начин писања изворни).

„Целокупна комуникација државних, покрајинских и органа локалне самоуправе мораће да буде на српском језику, ћирилицом“, каже се у тексту. „Исто важи и за образовне и научне установе, као и медије чији је оснивач држава, као и за електронске медије са националним, регионалним и локалним фреквенцијама“.

Pink на ћирилици? О, не!

 

Фото: Profimedia

 

„Ћирилица ће бити обавезна и за сва јавна предузећа и установе, као и предузећа с већинским државним капиталом. На ћирилици је обавезна комуникација у правном промету, посебно за навођење назива, седишта и делатности предузећа, назив робе, упутства за употребу неког производа, декларације за производе, гарантне листове, рачуне, потврде…“.

Имаћемо рачуне за телефон или декларације за бојлере на ћирилици? О не!

И пре него што је уопште и отворена јавна расправа о Предлогу измене (овде), кренуо је општи напад атлантистичких културтрегера. Дојче веле је објавио текст: „Latinica samo u četiri zida“ (овде). У њему се безобразно тврди да ће они који од сада у јавности буду писали латиницом бити кажњени са милион динара!

Наравно, DW је као ауторитет позвао Ранка Бугарског, универзитетског професора енглеског језика у пензији (р. 1933), и осведоченог непријатеља заштите ћирилице, како би објаснио да је реч, како он каже, о „дискриминативним мерама, а Устав забрањује дискриминацију“. „У  Србији се основна школа не може завршити без познавања ћирилице“, уочава Бугарски. „Како онда може бити озбиљно угрожено једно писмо које је у овој мери привилеговано?“, пита се он.

Ето, иако на свим комерцијалним ТВ, на свим производима које купујемо, или на улицама Београда и  већине наших градова не можете видети ћирилицу, то није никакав знак угрожавања ћирилице – па божемој, деца у Србији не могу да заврше школу ако не науче ћирилицу. (Алал критеријум!)

 

Ранко Бугарски (Фото: Зоран Жестић/Танјуг)

 

Ову DW „анализу“ одмах је преузео и сајт Б92 (овде), а Бугарског и његову „аргументацију“ дословно су пренели и N1 (овде), Blic (овде) и Danas (овде). Наравно да је исту кукумавку – „дискриминација, упомоћ!“ – поновила и сва медиокритетска силесија „коментатора“ на Peščaniku (овде и овде) и Danasu (овде, овде и овде), а и BBC на српском имао је о томе – гле чуда – истоветно мишљење (овде).

Бугарски је још објавио и чаршав-текст на Peščaniku, у коме је поновио свој аргумент „ћирилица није угрожена јер се школа не може завршити без ње“, да би затим ускликнуо: „Што се мене лично тиче, још од детињства оба писма сматрам својим и њима се служим, као и сви национализмом неоптерећени људи које познајем. Није реч о замени писма, о једном или другом писму, него о једном и другом“ (овде).

Како то „једно и друго“ изгледа код Бугарског види се из чињенице да је он од 25 књига чак 23 изворно објавио на латиници (што је 92%): Predlozi over, under, above, below i beneath u savremenom engleskom jeziku, Lingvistika o čoveku, Jezik i lingvistika, Lingvistika u primeni, Jezik u društvu, Uvod u opštu lingvistiku, Jezik od mira do rata, Ka jedinstvu lingvistike, Jezik u društvenoj krizi, Jezik u kontekstu, Lica jezika, Nova lica jezika, Žargon, Jezik i kultura, Selektivna sociolingvistička bibliografija SFRJ-Srbija 1967-2007, Evropa u jeziku, Jezik i identitet, Portret jednog jezika, Sarmagedon u Mesopotamaniji, Bibliografija uz sabrana dela, Putopis po sećanju, Jezici u potkrovlju и Govorite li zajednički?

На ћирилици је Бугарски објавио свега две књиге (Језици и Писмо), али обе су више пута прештампане на латиници, док је само једна од 23 његових латиничних књига изашла и на ћирилици (овде).

И, ето тако у пракси изгледа другосрбијанско начело „и једно и друго писмо“. Ћирилица је добродошла само у траговима, на нивоу статистике грешке. Али, чим пробате да тај однос макар мало промените, одмах се дигне ларма: „Дискриминација!“ и „Национализам!“.

Тај плурализам на терену изгледа тако да, када је реч о порталима, РТС, Политика, Новости, НСПМ и други „националистички“ медији имају као опцију оба писма, док „космополитиски“ Danas, Peščanik, N1, Vreme, као и сајтови свих људскоправашких NVO или странака попут LDP, имају искључиво латиницу. Укључив и Filozofski fakultet u Novom Sadu!

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Овдашњи другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу (овде), да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор.

Истоветна борба води се и у Републици Српској. Жељка Цвијановић је најавила доношење сличног закона о писму (овде). Међутим, критичари кажу да је у Српској ћирилица у још тежем положају него у Србији.

У Београду је макар на званичној РТС све на ћирилици. У Бањој Луци, напротив, РТВ Републике Српске све што титлује – филмове, серије, документарне емисије на страном језику – ради на латиници (овде).

То је стога што у БиХ, кажу из РТРС, постоји уставна норма равноправности писма, па се „латиничењем“ филмова и серија само успоставља равнотежа. Али, зашто та норма не важи за ТВ ФБиХ-а, где је све на латиници?! Да није право објашњење можда у страху да оглашивачи не повуку своје рекламе ако се популарне серије и филмови не емитују на латиници? (исто).

Комерцијална правила су једноставна: Србима, као потрошачима, не смета латиница; Хрвати и Бошњаци неће за њу ни да чују; дакле, све има да буде на латиници.

Тако се сукоб фанатика и толерантних завршава победом фанатика.

Овакав исход у комерцијалној сфери не сме, међутим, да буде на штету српског националног идентитета. Империјалне амбиције „босанског“ и „хрватског“ језика према Србима западно од Дрине могу бити заустављене само онолико колико Срби у РС користе ћирилицу.

Стога је борба за поштени однос српских медија спрам националног интереса – однос који треба да буде некорумпиран комерцијалним или „грантовским“ разлозима – кључан за очување нашег елементарног идентитета.

Ћирилица је у самом идентитетском језгру нашег народа. Коме то није јасно нека погледа како су се србомрсци понашали према ћирилици у окупираној Србији и Црној Гори 1915-1918, у НДХ 1941-1945. или данас у „Репубљик е Косове“, у „Неовисној републици Хрватској“ или у „Монтенегру“.

Ко то неће да види или да разуме, или је интелектуално инсуфицијентан, или припада компрадорској петој колони, ангажованој да поради на нашем нестанку и затирању.

Питање је, наравно, да ли ова власт има демократски легитимитет да спроведе акцију радикалне одбране ћирилице, или је то све само манипулативна димна завеса намењена патриотском делу јавности, како би се заташкала предаја Косова.

Већ сам писао о томе да је министар Вукосављевић један од ретких патриота у садашњој влади (овде). Ово је, очигледно, његов покушај да уради оно што је у Србији требало знатно раније предузети – још приликом распада СФРЈ (1992) или приликом доношења Устава (2006): законски обавезати правне субјекте да у јавној употреби користе ћирилицу.

 

Избрисани натписи на ћирилици у Федерацији БиХ (Извор: 24sata.info)

 

Но, никада није касно. Диграфија је сасвим ретка и транзициона појава. Међу двеста држава и седам хиљада језика, она постоји тек у пар случајева, при чему сваки од њих, у складу са политичким и културним преференцијама владајуће елите, тежи латиничној једноазбучности.

После слома СССР, као вид „еманципације“, Туркменистан (1993), Узбекистан (1993) и Азербејџан (2001) прешли су са ћирилице на латиницу. И Казахстан је, прошле године, најавио прелазак на латиницу до 2025. године (овде и овде)

Двоазбучност данас постоји, рецимо, у Узбекистану, где се и даље 70% књига штампа на ћирилици (овде). Молдавски се у осамостаљеном Придњестровљу и сада пише ћирилицом, док је остатак земље 1989. године прешао на латиницу (овде).

Међутим, све су то транзиционе појаве кретања према латиничној једноазбучности – баш као и у данашњој Црној Гори, где је атланистичка компрадорска елита успела да сведе ћирилицу на гробљанске споменике (овде).

Србија је, заправо, једини пример друштва у коме оба писма већ читав век постоје на мање-више добровољној бази – премда је приметно систематско потискивање ћирилице у сфери трговине и медија.

Главни непријатељи ћирилице у Србији јесу снаге које Србе фанатично доживљавају као „мале Русе“ – било да су то аустроугарски или немачки окупатори, било да су то енглески или амерички „савезници“, било да су то, као данас, носиоци атлантистичке, културтрегерске,  хегемоније.

У овом часу латиница је у Србији несумњиво колонијално писмо – и у економском, и у културном, и у медијском погледу. Стога је режим у противеречности. По карактеру он је компрадорски. Али, у његовом крилу, појавила се иницијатива да се одбаци један од његових кључних (ауто)колонијалних симбола.

Сумњам да ће ова иницијатива и у оваквом облику да прође. То је толико супротно компрадорској есенцији режима да је мало вероватно да неко од вето играча (Veto Players) – од Председника републике до Амбасадора САД – неће покушати да је блокира.

Али, без обзира од кога долази и какве су јој шансе, ову иницијативу треба подржати. Она није у колизији са нужном опрезношћу поводом косовске политике режима.

Не боримо се тек око једног питања. На делу је тотална борба (Kampf auf Leben und Tod), борба за цело наше биће. Свако секташење у тој борби води у пропаст. А хијерархија је очигледна: свака част због одбране азбуке, али не можете остати у влади која „Косову“ поклања столицу у УН.

Па да видимо шта ће на крају испасти.

Краћа верзија овог чланка објављена је овде

 

Извор:

https://stanjestvari.com/2018/08/22/antonic-azbuka/

3 thoughts on “Слободан Антонић: Азбука – налаз неуредан

  1. Председник овог центра је био у удружењу ЋИРИЛИЦА Београд кад је његов председник био Немања Видић . Видић је заступао тезу да не треба поправљати положај ћирилице, него њу треба вратити Србима, и то прво правописом. Извршни одбор је сматрао да је то превише и да треба поправити положај ћирилице за који процентић, па је Видић да о оставку.
    То удружење је наставило да чува ћирилицу у двојству са латиницом па је на крају испао ћорак. Слично се десило и са ЋИРИЛИЦОМ Требиње. Оно је почело исправно са једноазбучјем у ћирилици, али чим је тамо почео долазити проф. др Милош Ковачевић превео је то удружење у двоазбучје. Резултат : опет ћорак.

    1. „“Велимир Поповић.
      Колико ми је познато ми се не познајемо, па не знам одакле Вам овај коментар. Наше удружење је једноазбучно, а ако Вам нешто није јасно имате и телефон у заглављу. Немања Видић није никад био члан Србског културног центра „Ћирилица“ Београд.

  2. Овај текст из своје нове књиге која треба да се штампа ускоро прилажем као коментар овом још једном одличном тексту др Слободана Антонића. Додајем овде испред свог текста само да чувени антићириличар англиста Ранко Бугарски нека свој изум о „шизофреничењу“ само Срба у писму „патентира у енглеском језику који је његова основна делатност, а српским језикоом бави се тек толико да убеди Србе да треба да напусте ћирилицу.
    ДВА ЗАКОНА УБИЈАЈУ ОСТАТКЕ
    СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

    Први је државни Закон ослужбеној употреби језика и писма који Влада и Скупштина Србије 13 година одлажу да ускладе с Чланом 10. Устава Србије, а други је лингвистички закон који стручњаци у институцијама које су одговорне за језик и писмо одлажу да у својој струци сачине решење питања писма у складу и са српским Уставом и с општом праксом у свим другим нормираним европским језицима

    Сва истраживања, којих има довољно иако се и здравим оком већ деценијама у Србији и код Срба изван Србије види да је ћирилица у Србији одавно избачена из употребе у многим областима коришћења језика Срба, показују да је и данас међу Србима видљива велика субординација ћирилице у односу на фаворизовано хрватско абецедно писмо од власти нарочито после 1954. године не само као лажно „равноправно“ него и као нескривено планирано за замену хрватском гајицом све време после 1945. и заснивања конмунистичке владеавине која је била сурова не само према Србији и српском народу него и према свим српским вредностима, а посебно према српској азбуци која је у основи српског националног и културног идентитета дужем од хиљаду година.
    Знајући за планирани понижавајући положај ћирилице међу Србима не само из историје и истраживања мего и из сећања свих људи старијих од 60 година, мало ко није очекивао да ће се однос према српској азбуци променити макар онда када су други сви одбили заједнички научни рад у области лингвистике и заједничко неговање овога језика који је разумљив не само Србима него и свима онима који су, после разбијања Југославије и прекида ранијег каквог-таквог заједничког рада у области лингвистике језика који је без преводилаца потпуно разумљив Србима, Хрватима, Бошњацима и Црногорцима. Не постоји не само сличан него уопште не посотоји други пример у свету да је неки други језик, лингвистички толико подударан код више народа, да се тако политички, тачније политикантски, именује како ко хоће и да се не признаје неком другом народу, као што је то код српског народа и његовог језика. Никоме досад у свету није пало на памет да преименовљава шпански, енглески или немачки језик, на пример, који су усвојени и употребљавају се у споразумевању многих других народа, а не само Енглеза, Шпанаца, Немаца. Тако испада да Аустријанцима, Американцима, Канађанима, Аустралијанцима и многим другим народима по свету не пада на памет да, на пример, Аустријанци преименују немачки језик у „аустријски“, Канађанима и Аустралијанцима и многима другим народима не пада на памет да енглески језик (про)зову „канадски“, „амерички“ или како друкчије, а свако у бившој Југославији који је почео да изграђује свој нови национални идентитет, најчешће на антисрпској основи, схватио је да језик који је заснован на темељу српског матичног Вуков(ск)ог језичког норматива има право да га птреименује и (про)зове како хоће. Тако се догодило да у свету сваког дана изумире понеки језик, а на Балкану се, ево, за последње две-три деценије „створише“ три нова језика. Сваке деценије „створи“ се по један „нови“ језик! А најзанимљивији је случај „босанског језика“, названог не по народу, него географски, по географској области Босни (или, можда, по реци Босни)! Светска лингвистика још није забележила да неки народ не жели да свој језик веже за себе као народ или нацију, него за неки геограски појам. Тако је „обогаћена“ светска лингвистика у којој се појавило сазнање да језик не стварају народи, него географске области!
    То се од светскиих сила којима више одговара наше сукобљавање, а не споразумевање, толерише мада и оне саме виде да је то у лингвистици нешто шти изван Балкана не постоји и не знају шта да раде с толиким „новим“ језицима. Зато се они сналазе како да зову тај, очигледно и њима, исти језик. Тешко им је да га зову „српски“ (што је његово темељно лингвистичко и изворно народно порекло), па га зову, рецимо „бехаес језик“ а у ЕУ су неки предлагали да се званично (про)зове „ексјугословенски“. Када се не поштује наука, наравно, да се није лако спораазумети о новом имену једног истог језика.
    Ми (Срби), наравно, не можемо много да утичемо на свет како ће назиавти неки језик, али не чинимо институционално готово ништа да лингвистички докажемо свету макар оно што лингвистички није немогуће доказати.
    Али не само то, наша држава (власт, политичари и државници, државне службе) и наша институционална лингвистика о српском језику још не чине готово ништа озбиљније да макар у Србији и међу Србима изван Србије поведу стварну и практичну, делотвоерну бригу да на најбољи, најфункционалнији и обједињујући међу Србима начин нормирају свој учевни језик на једном изговору и да (поново) изаберемо своје (једно) писмо за писање свог језика. Наше и државне институције и институције лингвистике и даље су у раљама „сербокроатистике“, Новосадског договора о српскохрватском језику и о „равноправним писмима“, при чему се држимо за оно за шта се у Европи нико други не држи у свом језику и свом народу. Српски државници и лингвисти још не схватају да је уведена „шизофренија“ народа везаног за два писма нефункционална и у језику и у народу, па је зато народ морао да прихвати оно што му је власт деценијама смишљено наметала у оквиру Југославије. А то је била политички планирана фаворизација хрватске гајице која је била планирана да у потпуности замени српску азбуку, савршену по лепоти, функционалности и подешености за природу српског језика из реформе Вука Стефановића Караџића. Та створена, планирана раније, навика Срба на туђе писмо одржава се и данас не чињењем онога на шта су уставно и профеесионално обавезни и власт и лингвисти.
    Научени више деценија на такву политику и „лингвистику“, српске власти и лингвисти већ 13 година одбијају да донесу нови закон о службеној употреби језика и писма који би морао бити усклађен с уставном обавезом у првом ставу Члана 10. Устава Србије који је нормално решио питање писма (и) српског језика у једноазбучју, чиме се укида „шизофренија“ само српскиог народа на међусобној деоби и по писму. Истина, данашње Министарство културе с Владаном Вукосављевићем на челу пре две године најзад се одвжило да у сарадњи с Одбором за стандардизацију српског језика сачини нови закон о службеној употреби језика и писма усклађен с уставном обавезом, али Влада Србије тај закон већ две године држи у фиоци уместо да га и прекоредно пошаље Скупштини Србије на усвајање.
    Међутим, нажалост, постоји нерешен проблем писма и у српској лингвистици. Уместо да најпре реши проблем српског писма у складу с Уставом Србије и праксом у Европи и свету, и сами српски стручњаци за језик решили су и у последњем издању Правописа српскога језика (Матица српска, 2010) да се српски језик и даље пише неуставно и непрактично за целу Европу и свет) по принципу два писма за један језик (само за језик Срба) или по принципу „писмо и параписмо“, при чему је параписмо одавно исфаворизовано од ранијих власти до данашњег односа латиница – ћирилица 90:10 одсто.
    До дана данашњег ни српски државници ни лингвисти нису показали своју спремност да одговоре на питање знају ли зашто тако не ради нико други у Европи, па ни у целом свету са својим језиком и писмом. И зашто такав проблем данас са својим писмом у свом језику имају само Срби. Ту је нађено оправдање за наслов ове књиге Српски језик у расулу а ћирилица на издисају. Тај наслов је формулисан у Писму песника Душана Гајића Жоље министру културе и информисања Владану Вукосављевићу, које је штампано у Прилозима овој књизи пре овог текста.

    (20. август 2019)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.